Пролеће, мај и ја (домаћи задатак)
♥ ♥ ♥
Суморно и хладно време, честе кише и ветрови, унели су и у моју душу неко сивило и тромост. Безвољно сам се прихватала сваког посла и чекала да овакво време што пре прође.
А онда, полако, готово стидљиво, иза паперјастих облака, почело је, све чешће, да се смеши сунце. Своје топле зраке расипало је по нашим лицима, ливадама и шумама. Миловало нас је нежно и полако извлачило из чауре у коју смо се увили током зиме.
Покушавала сам и ја да отворим своју душу и удахнем пролећни ваздух пуним плућима. Али, то ми баш и није полазило за руком. И даље сам била безвољна и често се повлачила у себе и своју собу где сам могла, у тишини, да размишљам о многим стварима. У глави су ми се врзмале свакакве мисли, долазиле и одлазиле, а ја никако нисам могла да их скупим на једно место и да дефинишем шта је то што ме толико мучи и на која питања да тражим одговор. У мојој глави је била потпуна збрка, превише питања без одговора и ништа конкретно да бих се некоме обратила за помоћ.
Шта се то са мном дешава?
Да ли се и остале моје другарице овако осећају?
Зашто не могу да се препустим пролећу и лепотама које је мај насликао око мене и да им се радујем као свих претходних година, да уживам у топлом сунцу, мирисном цвећу и веселом цвркуту птица?
У свим тим мојим хаотичним мислима однекуд се појавила реч „пубертет”. Реч коју су, значајно се згледајући и слежући раменима, у последње време често користили одрасли у мом окружењу и на коју ја до сада нисам баш обраћала пажњу.
Да ли је ово заморно стање пубертет?
Да ли сам због тог пубертета овако безвољна?
Ако и јесам, желим да што пре прође и да поново будем она стара ја, да будем весела, пуна енергије и да се радујем сваком тренутку.
Свако пролеће доноси нова узбуђења, познанства и дружења. Надам се да ће и мени ово пролеће донети радост и срећу, а можда и неку симпатију.
Откуд сад симпатија?!
Сигурно због тог пубертета!
Ана Ф. 6/2
(шк. 2014/2015.)
Откад знам за годишња доба омиљено ми је пролеће. Буђење природе одувек ме је преплављивало снагом и чинило свемоћном. Такав је бар био мој осећај до овог пролећа. Нема лепшег осећаја од онога када те у тренутку пробуде несташни зраци пролећног сунца, цвркут распеваних птичица и срећа свуда око тебе. И тако из дана у дан. Сањаш пролећну бајку којој нема краја. Бајка је овог пролећа нестала.
И ово године је на својим зеленим крилима стигао мај, широм отварајући пролећу своје рајске капије. Тако је бар требало да буде. Нажалост, сунце данима у рану зору својим златним нитима не прелази преко прозора и не завирује у сваки кутак моје собе. Нити у било чији кутак моје најдраже домовине. Топли, нежни зраци не милују ме и не голицају како би ме пробудили, раздрмали и обрадовали. Ово пролеће, овај мај, донели су мојој земљи снажне и упорне кише, а мом срцу бројна питања без одговора. Зашто је баш ово морало да се деси већ напаћеном народу? Како се уопште окренуло ово сунце, весник радости и обнављања, против нас? Зашто? Докле? Шта после? Тамни облаци наткрилили су све, бесомучно испуштајући товар безнађа и људских суза. Крену ми сузе, болне од туге, што не могу помоћи никоме.
Овог пролећа постала сам старија, без сопствене жеље и могућности избора. Научиле су ме муке мојих напаћених сународника из поплавама угрожених крајева да ништа не смем прихватати здраво за готово. Сигурна је само чињеница да ће сванути нови дан, дан пун искушења. Свом дубином свога срца осећам да само доброта и љубав према ближњем могу спасити овај свет. Све бих дала да се врати време, а да ових страхота није ни било. Нетрагом су нестале моје бриге због оцена, прве љубави, нове моде... Сада желим само једно: спас за све оне људе којима је помоћ неопходна. Желим да моји вршњаци широм Србије забораве све страшне слике. Желим да се живот врати у стару, добру колотечину. Ако је то уопште могуће...
В. О.
(шк. 2013/2014.)
Пролеће, мај и ја
Када дође пролеће, чудна се осећања јаве у мени. Сама помисао на то годишње доба у мени ствара нову слику о природи која улепшава мој мали свет. Једна од најлепших ствари коју могу доживети у пролеће јесте шетња градом. Пуним плућима тада уживам у мирису буђења живота док топли зраци Сунца нежно милују тек пробуђену природу и моје образе.
Природа се пробудила. Ливаде и пољане полако облаче своје шарене хаљинице. Дрвеће је олистало и процветало. Шепури се у својој новој одећи. Чује се цвркут птица. И оне се радују Сунцу као и ја. Птице селице се весело враћају и ужурбано спремају своја гнезда. Врапци су се обрадовали њиховом доласку и поздрављају их својом веселом песмом. Чују се пчелице и цврчци, а њихова песма одзвања ми у ушима од раних јутарњих сати. Свуда се шири опојан мирис тек рођеног цвећа, док моје очи жељно упијају зеленило које полако осваја свет. Сунце се весело игра на небу и пркоси понеком облачићу. Дарежљиво милује моје насмејано лице својим топлим зрацима. Вредне маме и баке уређују цвеће како би поздравиле још једно буђење природе. Улице су оживеле и све више је насмејаних лица на њима. Зимска одећа је замењене, а ноге у лаганијој обући цупкају у ритму пролећне музике. Паркићи су оживели. Шарене се у њима бицикли, ролери, лопте. И поново се чује радостан смех и вика деце. Имам утисак да мај ужива у смишљању нових боја. Слика природу и даје јој посебне детаље. Чини се да је сваке године природа лепша и пријатнија. На крају, када се умори, мај прибор за сликање предаје следећем вредном сликару, јуну и лету.
Када стигне пролеће, и моје срце затрепери у ишчекивању. Ведрије и топлије слике рађају у мени нека нова осећања. Све постаје лепо, трава, цвеће, дрвеће. И моје мисли. Природа се покренула, а моја осећања се утапају у ту раздрагану пролећну хармонију. Уживам у сваком дану. Упознајем неки нови свет у себи док поскакујем са још једним пролећем које ми несебично нуди помоћ у томе.
Никола К. VI1
(шк. 2012/2013.)
Пролеће, мај и ја
Знаш ли који је осећај најлепши? То је онај трен када те пробуде зраци пролећног Сунца, кад птичице певају и када су сви око тебе срећни.
Онда одеш у двориште, седнеш и посматраш буђење пролећа и поновно рађање живота. Трава зелени после дуге мучне зиме, а дрвеће добија прве цветове који ће, већ за који месец, израсти у сочне плодове. Тада крене топла пролећна киша и на небу се појави чаробна дуга. Облаци личе на велике беле јастуке по којима деца разиграно скачу и веселе се. Сунце се пробија кроз облаке и својом топлотом и лепотом нам украшава сваки тренутак проведен у природи. Мај није као и сви остали. Он већ у првом дану буди срећу у којој треба уживати. Птице праве гнезда за своје птиће, а неке се враћају са југа. Неке животиње су се пробудиле из зимског сна спремне за нове лепоте природе.
Пада ноћ... Заспиш са мирисом најлепшег цвећа. Сањаш о лепоти сјајноплавог неба које личи на најлепшу слику икада осликану, сањаш најцветнију башту икада посађену, најраспеваније птице икада рођене... Просто сањаш пролећну бајку којој нема краја. Тада се пробудиш и све почне из почетка.
Марта 
(шк. 2012/2013.)
ПРОЛЕЋЕ, МАЈ И ЈА
На својим цветним крилима стигао је мај. Широм је отворио пролећу своје рајске капије. Недоумице ми ствара ово ново рађање и све промене које примећујем око себе, али и у себи.
У рану зору сунце својим златним нитима прелази преко прозора и радознало завирује у сваки кутак моје собе. Топлим, нежним зрацима милује ме и голица не би ли ме пробудило, раздрмало и обрадовало. Скачем на ноге полетно. Попут природе сам. Пун сам живота, енергије и радости.
Поглед ми привлаче уснули маслачци. Умивени јутарњом росом,подижу своје жуте главе на благом поветарцу. Нестрпљиво ишчекују и радују се нежном голицању ножица вредних пчела и лептира што слете да предахну и ухвате залет. Уз њих се гуркају и намећу својом лепотом беле раде и стидљиве модре љубичице. Свежина пролећног ваздуха и чаробни мириси јоргована испуњавају ми ноздрве и опијају ме. Где год се окренем, докле ми поглед стиже, видим да је мај у сваки кутак унео живот. Све буја и пева у ритму мог устрепталог срца. Све се некуда жури. Да ли постоји циљ? Или је циљ тамо и овамо, данас и сутра?
Пролећни вихор тихо звижди и шапуће кроз раскошне крошње дрвећа и поиграва се и плеше са латицама њиховог цвета. Оно се пркосно шепури јер је угостило ројеве инсеката што весело зује. У њиховом снажном загрљају скривају се гнезда и мноштво птица чија песме лепрша свуда. Чак и детлић који неуморно кљуца бубице са стабла, својим кљуном ствара неку посебну музику која толико прија мом срцу и духу. Шепурим се и ја под утиском једних очију које ми не дају мира. И певам у ритму пролећа. И растем, надам се, док ми осећања бујају и преплављују све моје мисли и осећања.
И све ме мами да удахнем дубоко, да се радујем, осмехујем. Мами ме да утонем у то царство боја и ухватим кап росе што се слива са листа као бисери са покидане огрлице. И мами ме нада у боље сутра. Мами ме вера да ме већ данас чека нешто неизмерно лепо.
Стефан 6/2
(шк. 2012/2013.)
Пролеће, мај и ја
Свако доживљава пролеће на свој начин. Како да га ја доживим кад оно већ живи у мени?! Будимо се истовремено, цветамо, бујамо па онда одремамо.
Румена зора и по неки зрачак сунца су ме пробудили и заголицали су ми машту. Обукла сам се и похитала да дочекам веома чудног госта. Отворила сам врата и… Нашла сам се у чудној земљи. Слична је Озу. Попут вртешке, Сунце је окретало небо, пловили су облаци лаки к’о морска пена, јачао је слани дах мора и слатки мириси рузмариновог цвета. „Ћао”, рекао је неко веселим гласом. „Ко је то?”, питала сам дрхтавим гласом. То је сигурно нека вила. Махнула је два пута својим штапићем и родили су се дуга и многи лептирићи. Осећам, ево, један је залутао чак до мог стомака.
Вила и ја смо се упознале и наставиле да уживамо у предивном призору. Зелено, зелено, зелено! Око моје главе, попут неуморног вретена, летеле су птице. Уморила сам се. Утом је почела и киша. Предложила сам својој новој другарици да станемо испод једног дрвета. Осећам, више нисам сва своја. Као да ми се паучина налази у глави. Уморна од свих осећања која су ме преплавила, заспала сам. Пробудио ме је цвркут птица. Више није било кише. Не волим кишу зато што у мени буди неку необјашњиву тугу, потиштеност и чудна питања, без одговора. Видела сам таблу на којој је писало „Пут ка стапању добра и зла, љубави и мржње”. Само је искочио из жбуна где су се играли раздрагани зечеви. Угледала сам необичан призор. Место где се стапају добро и зло, љубав и мржња. Био је то водопад, тако тајанствен и примамљив. Чудим се овом месту и још увек га истражујем. Дрвеће покушава да својим гранчицама загрли јарко сунце. Не раде напорно само мрави, већ и ратари. Класје плеше у свом ритму, људима још увек непознатом.
Љубичица се огледа у бистрој води. Ветар ми мрси косу и у мени буди многа осећања. Осећам велику љубав и повезаност са природом. Сунце ми загрева крв док чврстим кораком газим тло. Да ли се то плави чуперак завукао у моју главу? Управо ми веверица говори о њеним љубавним проблемима. Узбуна, узбуна! Добијам крила, летим преко Нила. Одједном журим кући на сладолед, ледени, прави.
Не, не, не! Сада баш желим да останем. Гости? Који гости? Па упознали сте их. Пролеће, његов адвокат мај и све чаролије које иду у пакету са њима. Тако се дружимо пролеће, мај и ја. Јадамо се једни другима. Причамо о љубави, раскидима, оценама и романтици. Све је то пролеће. Не, нисам ја луда, него ме је мајско сунце ударило у главу. Гледај свет на свој начин, својим очима, и уверићеш се: „Свако сваког заволеће, заљубиће се у пролеће”.
Јелена 6/2
(шк. 2012/2013.)