ГЕОГРАФИЈА - Бранислав Нушић

ГЕОГРАФИЈА

Бранислав Нушић

          У нашој гимназији постојао је један глобус, који је годинама стајао на орману у директоровој канцеларији, али је тај глобус изгледао тако бедно да га је жалост било погледати. Осовина му се тако била искривила да би се, приликом експеримената, увек друкче окретао но што је професор тврдио да се земља окреће. Северну Америку покривала је једна огромна мрља од мастила, тако да смо ми били убеђени да је то управо Црно море, а тамо где треба да лежи Африка била је велика рупа, те ниси знао да ли су то Енглези ископали Африку да нађу фараонске гробнице или је каква американска експедиција, по упутствима Жила Верна, сишла у утробу Земљину. Међутим, вероватније но обе ове претпоставке, биће да су се професори, између часова, објашњавали о дневној политици, па употребили и глобус као аргуменат.

          Професор је у недостатку глобуса употребљавао главу једнога нашега друга, некога Сретена Јовића, који је одиста био тако глават да је представљао прави покретни глобус.

          — Изиђи, Срето, овамо! — отпочео би лекцију којом би, рецимо, хтео да нам објасни дан и ноћ. — Изиђи и стани овде крај прозора да те дохвати сунце.

          Глобус изађе из треће клупе и стане крај прозора.

          — Е, видиш, кад овако десни образ окренеш сунцу, онда ти је цела ова половина главе осветљена а ова друга није. Је ли? Е, сад окрени леви образ сунцу и, ето, сад је ова друга страна осветљена а она није.

          Тако би нам исто објашњавао и полове на Сретеновој глави.

          — Ево овде, видиш? — и ту би упро кажипрст у теме. — Ту је Северни ледени пол. Ту је вечита зима, никад ништа не цвета, све је изумрло, а и ако има чега, то је закржљало. То су, уосталом, неиспитани простори.

          Други пут опет објашњавао нам је на Сретеновој глави путању онога путника који би за љубав географији, да би потврдио четврти доказ о округлини Земљиној, кренуо се са једне тачке и идући увек у истоме правцу стигао опет на ту тачку. Професор је пошао од Сретеновог носа, као тачке која је врло јасно маркирана. То је објашњење отприлике овако изгледало:

          — Узећемо дакле нос као полазну тачку — и ту наслони свој кажипрст на Сретенов нос, па га затим упути, вукући ноктом по лицу, ка левом уву — и кренућемо на исток, то јест на ону страну света са које Сунце истиче, затим ћемо... Сретене, да испереш уши, пуне су ти блата као да си сад из свињца изишао... затим ћемо обићи Земљину куглу и доћи на супротну страну света... Ја сам ти, Сретене, још прошлога часа казао да ошишаш ту косу. Иако на тој супротној страни света живе дивљаци, ја ипак нећу више да провлачим прсте кроз ту твоју прљаву косу... То је та страна где је ноћ кад је код нас дан и, обратно, где је дан кад је код нас ноћ. Затим ћемо ићи све даље и даље, прећи ћемо преко Сретеновог десног увета, па опет даље и даље и даље, и ево нас на Сретеновом носу одакле смо и пошли!

          Сретен је нама ђацима необично импоновао због тога што се професор њиме служио. Изгледао нам је као одистински школски инструмент и на то смо се толико били навикли да нам је његова глава одиста изгледала као глобус који представља куглу земаљску. Његова чупава коса изгледала нам је као прашума у којој станују дивље звери; његово чело личило нам је на узоране мисирске равни; нос као недостижни врх Хималаја, а две реке, које су се изливале из носа, на Еуфрат и Тигар који су се, пред својим утоком у уста, спајали у једну реку.

          Наше убеђење да је његова глава прави глобус било је толико да је, кад му је једном у игри неки Станко Милић разбио главу, на питање професорово зашто је то учинио, одговорио:

          — Учио сам географију!

          Разуме се да је професор тада пустио у саобраћај главу овога Станка Милића, али не ради очигледне наставе, већ ради тога да нам зада страх, како не бисмо убудуће оштећивали школске инструменте, јер тек не би могао Срету, са разбијеном главом, метнути на орман у директоровој канцеларији, тамо крај онога бившег глобуса.

          А ваља знати да је наш професор географије имао доста тешку руку и да се врло радо њоме служио. Док би говорио о земаљским стварима, о рекама, планинама, језерима и морима, и којекако, али кад би се дочепао неба и небеских предмета, тако би се размлатарао рукама и тако би нас ни за шта ошамарио да нам је изгледало као да се на небу међу планетама дешавају катастрофални судари.

          Тако, на пример, једном кад нам је објашњавао помрачење, извео је нас тројицу испред клупе. Најпре је позвао некога Живка, највећега ђака мећу нама, коме су већ и бркови пробили и кога су сви професори саветовали да се жени. Прозвао га и поставио га тако да га сви можемо видети:

          — Иако си ти иначе, Живко, прави магарац, али у овој прилици представљаћеш Сунце!

          Затим се окренуо осталим ђацима:

          — Пазите добро, глава овога Живка је Сунце и она осветљава и Земљу и Месец. Земља ће, као и досад, бити Сретенова глава, а за Месец узећемо овога малога из друге клупе.

          Тај мали из друге клупе био сам ја.

          — Е сад, видите, децо, кад Сунце стоји овде где је сад Живко а Земља овде где је Сретен и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава и Земљу и Месец. Је ли тако?

          Сви ћуте, јер не могу да замисле како то Живко обасјава и чиме обасјава.

          — Али — наставља професор — Земља, на своме путу око Сунца, у једноме тренутку нађе се између Сунца и Месеца... ето овако! — и ту нас поврста у једну линију, Живка, Сретена и мене. — И онда, као што видите, главати Сретен заклонио је овога малога и светлост Живкова не може да га обасја, те услед тога настаје помрачење Месеца. Да ли  разумете?

          — Ја не разумем! — прогунђа Живко, из којега има сва светлост да потече.

          И баш та околност што му онај који светлост треба да позајми другима не разуме разгневи професора и звизну му такав шамар који је код грешнога Живка морао изазвати праву представу помрачења, те он жмиркајући додаде брзо:

          — Сад разумем!

          И не само што је он разумео шта је то помрачење, него смо и ми сви остали тога тренутка разумели зашто се овај део географије зове физичка географија.

          Још горе би било када би нам објашњавао планетни систем.

          — Нека изађу оне планете од прошлога часа — рекао би.

          Те планете били смо Живко, Сретен и ја.

          — Ти, Живко, као што се зна, ти си Сунце. Стани овде и тихо, мирно, окрећи се око себе!

          — Ти ћеш се, Сретене, такође окретати око себе, а, окрећући се око себе, да трчиш и око овога Живка који представља, као што знаш, Сунце.

          Затим стави мене у ред.

          — Ти си Месец. Ти ћеш се окретати најпре око себе, па, окрећући се око себе, окретаћеш се и око овога Сретена и, с њим заједно, окретаћете се око Сунца, односно око Живка.

          Он то нама тако објасни, па онда узме штап и стане са стране као укротитељ зверова како би нас кврцнуо по глави ако ко погреши, и онда, на његову команду, стане једно окретање и трчање да те бог сачува. Окреће се Живко у месту, окреће се грешни Сретен око себе и око Живка, окрећем се ја око себе па око Сретена и с њим заједно оптрчавамо Живка. Не направимо ни први круг честито, а ми се сва тројица срушимо онесвешћени од вртоглавице. Најпре паднем ја као Месец, на мене се сручи Земља, а на њу Сунце. Направи се једна гомила, нити знаш ко је Месец, ко Сунце а ко Земља. Видиш само, вири једна нога Сунчева или нос Земљин или тур Месечев.

          А професор поносито стоји над том гомилом и, док ми стењемо, он објашњава осталим ђацима планетни систем и кретање небеских тела кроз васиону.