ИВА – Ива С. 7/1

ИВИНА МАМА – Љубица 7/2

ЦРНИ ГРУЈА – Давид 7/1

БОЛЕ – Зарија 7/1

ЦРВЕНКАПА – Нина 7/2

ЦРВЕНКАПИНА МАМА – Јелена 7/2

ПРАСЕ 1 – Филип Ф. 7/1

ПРАСЕ 2 – Мрвош М. 7/1

ПРАСЕ 3 – Драган 7/2

ВУК – Александра Н. 7/2

МАРКО КРАЉЕВИЋ – Теа 7/2

ВИЛА РАВИЈОЈЛА – Марта 7/1

ВРБЕНА – Марија Ђ. 7/2

ТРЊИНА – Анђелија 7/2

ГРАНА – Маријана 7/2

ЖЕЖАНА – Наташа В. 7/1

ГРОЗДАНА – Милица К. 7/1

ДАРИНА – Милена 7/1

ПЛЕСАЧИЦА 1 – Тамара Ф. 5/2

ПЛЕСАЧИЦА 2 – Ана Ф. 5/2

ПЛЕСАЧИЦА 3 – Нађа П. 5/2

ПЛЕСАЧИЦА 4 – Вања М. 5/2

Реквизити:

• сто, две столице, кревет
• кухињске посуде, столњак
• 25 сличица, папуче

На једној страни кућни амбијент: соба у којој се налазе сто и две столице. На столу су кухињске посуде, а мама спрема нешто. На другом делу сцене је шума: дрвеће и жбуње (неко држе неки од глумаца, неко стоји само). Виде се три прасета у радним оделима како играју карте.

♥    ♥    ♥  

Чује се Ивин глас, али она још није на сцени. Броји од 1 до 22.

ИВА (улази у собу и види мајку, па крије сличице; баца ранац): Стигла сам!

МАМА (љуби је): О, ћеро, па где си досад?

ИВА: Ма гледали смо пробу фолклора. Мало ретро, али није лоше.

МАМА: Ретро?! То је традиција. Свевременост, а не ретро! Шта ли вас уче у тој школи?!

ИВА (изува се и обува папуче): Па, добро, ето гледала сам, није баш тако лоше, може да се набаци добра кондиција!

МАМА: Чудо невиђено, али добро, боље и то него ништа. (спрема вечеру) Него, како је било у школи?

ИВА: Ма, све сте ви српкиње једнако залупане! Ко, бре, измисли тај српски!? Знам да причам српски. Шта сад има и да га учим?!

МАМА (смеје се): Добро, шта је сад било? Треба нешто да се чита?

ИВА: Мало јој било што женила цео час Душана, сад морам да читам и Вукашинову женидбу! И где нађе толике женидбе кад нас историчар учи: једна буна, друга буна, трећа буна, па тек устанак, па слом устанка, па рат...

МАМА (смеје се): Знам, знам, муке су то, па тек природни прираштај Нове Гвинеје, па колико ће земље икс да ископа ако копа три сата рупу метар с метар?! Па колико ће да ископа? Прво ће да цркне! То математичари не узимају у обзир! Душу људску!

ИВА (претура по ранцу док прича и вади једну књигу): Да, а ви српкиње баш имате душу! Зато за сутра имам да прочитам овог Вукашина и још да напишем савремену бајку! Еј, замисли, она тражи бајку у 21. веку!

МАМА: Па, шта ти је Хари Потер, шта Господар прстенова, Аватар?! Све су ти то бајке! Кладим се да сте Вукашина добили зато што ни Душана нисте хтели да прочитате. Ако, ако... Кад сам ја ишла у школу... Ми смо се такмичили ко ће више да прочита и зна напамет. (док мама прича, Ива преврће очи и кревељи се; мама јој узима књигу из руке)  Слушај:

,,Што Момчилу таман калпак био,

Вукашину по земљи се вуче,

што Момчилу таман чизма била,

ту Вукашин обе ноге меће,

што Момчилу таман прстен био,

ту Вукашин три прста завлачи!”

ИВА: Па тај Момчило био неки Ајрон мен! Све што није! Сад ја морам да се рвем с њим! Уф! (рогуши се, бесно узима књигу)

МАМА: Море, тутањ у собу, па читај! Да те не видим док не стигне вечера!

ИВА (одлази у своју собу): Идем, идем, а ти пожури, баш сам гладна (баца се у кревет на крају сцене, почне да чита наглас) (чита, али се види да јој се спава):

Сину Милош у пољу зелену,

као јарко иза горе сунце,

пак је просу по зеленој трави,

просу по њој бурме и прстење,

ситан бисер и драго камење.

Књига јој пада на лице, спава, сања. Истовремено се иза сцене чује песма, а онда се појављују Црни Груја и Боле.

БОЛЕ и ЦРНИ ГРУЈА (певају долазећи на сцену, а Црни Груја потеже из флаше):

Лепе ли су, нано, Гружанке девојке, (2х)

девојке из Груже лепе су као руже. (2х)

Оне носе, нано, јелек и опанке, (2х)

девојке из Груже лепе су сељанке. (2х)

БОЛЕ (док пева, успут скупља гранчице): Газда, да наложим ватрицу?

ЦРНИ ГРУЈА: Ајде, Боле, теби се пали из прве, много ти се обрадовала мајка (подсмешљиво) Него, Боле, да ми је једно колце сад. Овде Tурака нема, можемо да будемо Срби.

Чује се Моравац. Мајка почиње да игра, а онда јој се придружују Вила Равијојла и Врбена. Црни Груја и Боле гледају, па би и они да науче. Види се да Боле посебно не уме да игра, а у једном тренутку се плашљиво осврће па још више греши.

БОЛЕ: Газда, газда, а има ли у овој гори јунака?

ЦРНИ ГРУЈА: Тишина! Куш! Шта ће нам јунаци? Они су много јешни, а ми прасце треба да претерамо што тише можемо.

БОЛЕ: Ја зато и питам, газда! Ако се јунаци одазову, а ми да скренемо крајњом стазом, па тутањ!

ЦРНИ ГРУЈА: Паметно, Боле, паметно! А ја мислио да ћеш и у хајдуке да нас учлањујеш.

БОЛЕ (крсти се): Какви хајдуци, газда, Бог с тобом!?

ЦРНИ ГРУЈА: Такви хајдуци. Изроди! Од њих сад не може поштен трговац с робом кроз шуму. Како закорачи, тако му пола товара на ражњу заврши!

БОЛЕ: Знам, газда, знам. То сам лично доживео. Још ономадне кад смо Маринко и ја терали прасце преко у Хунгарију, три смо прасца изгубили и од тада им ни трага ни гласа. А није, газда, да нисмо тражили.

При крају њиховог дијалога чује се глас ЦРВЕНКАПИНЕ МАЈКЕ иза сцене: „ЦРВЕНКАПО! ЦРВЕНКАПО! ЦРВЕНКАПО!!!) (На сцену ступа Црвенкапа која у руци држи мобилни телефон.

ЦРВЕНКАПА: Опет! Е, нећу да се јавим! (Телефон упорно звони.) Хало! Да... Да, мама. Ево ме овде. ... Да, јела сам. ... Да, мама, обукла сам се. ... Добро. ... Лепо причам. Ма, нема везе.  ... Еј, кево, не буди толика ложана. Јој, бре! ... Ајд, молим те, не смарај! Какав вук, шта се ложиш, кево?! Е, ај, не дави  више, ћао, цмокић.... (окренута публици) Ало, што смара ова матора!

Весело трчкара, зева на све стране, развлачи жваку. Чује се глас ЦРВЕНКАПИНЕ МАЈКЕ иза сцене: Пази, Црвенкапо, шума је пуна опасности!

ЦРВЕНКАПА: Уууујееее! Мислим, како густа шума! (испада јој мобилни и тако она случајно погледа у земљу) Уууу, нечије стопе. Баш су велике! (осврће се)

ВУК (излази, окреће се публици и лукаво се смеши, трља руке и тихо се обраћа публици) Хехе, кога ја то видим... (прилази Црвенкапи са леђа) Бууу – за мене! Црвенкапо, где си кренула, ааа?

ЦРВЕНКАПА (уплашено, помало муца): Носим поклон баки.

ВУК: Баки из шуме, а?

ЦРВЕНКАПА: Јесте и страшно се журим.

ВУК: Шта имаш у тој корпи, ааа?

ЦРВЕНКАПА (уплашено): Поклон за... Цвеће, цвеће што сам убрала успут баки.

ВУК (подругљиво): Убрала баки? Иии... Шта имаш још, аааа?

ЦРВЕНКАПА: Мммм... шангарепу...

ВУК: Иии?

ЦРВЕНКАПА: Буранију.

ВУК: Ииии?

ЦРВЕНКАПА: Краставицу.

ВУК: Ииииии?

ЦРВЕНКАПА: Авокадо.

ВУК (зачуђено): Авокадо? А је ли имаш и папају?

ЦРВЕНКАПА: И да имам, не бих ти дала. (сад је већ бесна, лупа ногом о земљу)

ВУК: Не би ми дала, ааа?

ЦРВЕНКАПА: Не, не, не... (тресе главом)

ВУК: Па, не бих ја ни узео! (смеје се) Дај ту корпу овамо!

ЦРВЕНКАПА (плашљиво му пружа корпу)

ВУК: Глупа Црвенкапо!

ЦРВЕНКАПА (љутито узима корпу натраг, дрмне је, а онда се промени у лицу, више се не плаши вука) Шта се ложиш, шаране!? (пролази поред вука, осврће се)

ВУК (зачуђен Црвенкапиним поступком; Црвенкапа потрчи и вук потрчи за њом): Ма, дохватићу ја тебе! (јуре се неколико кругова на позорници)

ЦРВЕНКАПА (окреће се и види да је вук јури, уплашеним гласом виче) Аааааааа!!! (док се вук и Црвенкапа јуре, Црвенкапа угледа  кућу у којој живе прасићи јер су прасићи у међувремену стали иза прозора; прасићи су чули њену вику, вире кроз прозор и радознало климају њушкама и грокћу)

ЦРВЕНКАПА: Мислим... Овај... Ја се извињавам што ометам ваш интимни тренутак, али јури ме вук и страаааашна ми је фрка!

ПРАСЕ 1: Сви вукови непријатељи су наши  пријатељи. Осећај се као код своје куће.

ЦРВЕНКАПА (са олакшањем): Јаааооо, фала вам, прасићи, оно као, баш сте готивни, ееј!

ПРАСИЋИ (Смеју се, окрећу се једно према другом, климају њушкама. Они стоје на једном прозору, а Црвенкапа на другом. Прасићи грокћу и сви гледају кроз прозоре.)

ВУК (трчи још неколико кругова и стиже задихан): Ало, има ли кога? Ало, власници станарскога права! (окреће се публици) Колико ја познајем ову шуму, овде би требало да живе неки прасци. Аааа? Свињогојствооооо!!! Је ли  моожда код вас навратила једна безобразница с црвеном капом, а?

ПРАСЕ 3 (излази испред куће, а вук се уплашено тргну):  Шта је било? Шта је било?

ВУК: Шта – шта је било, ааа? Па кад ја дунем и ватру сунем, срушићу вам кућу!

ПРАСИЋИ: Па дувај, фрајеру! (смеју се)

ВУК: Доообро!

Прасићи се смеју и грокћу.

ВУК: Дооообро! (надима се да сруши кућу, шири плућа, хвата залет, онда дува јако и дуго) Види ти то! Ааах! (јако се напне да поново одува и онда се закашље)

ПРАСИЋИ (смеју се грохотом): Ма шта нам рече!

ВУК: Људи!

ПРАСИЋИ: Ми нисмо људи! Ми смо прасићи! (смеју се, окрећу се једни према другима, бацају „пет”, грокћу)

ВУК: Дообро, доообро. Прасићи, ова кућица је требало да се сруши. Тако пише у бајци. (окреће се зачуђено око себе, па гледа у прасиће) Ааа? Па стварно тако пише у бајци.

ПРАСЕ 1:  Али ово није та бајка, глупсоне! Ово је сан! (прасићи се смеју)

ВУК: Па да, и ова Ива свашта сања! (публици) Бар док сам ја у сну! (себи) (смишља шта ће даље, а онда муна памет пада одлична идеја) Хеееј, прасићи слаткићи, може један фини дил? Купићу Црвенкапу у пола цене, а? Ево, дајем вам 500 кила концентрата за ту птичицу тркачицу.

ПРАСИЋИ (гледају се међусобно, подижу њушке као да хоће да оњуше вука): Па... Не знамо...

ПРАСЕ 1: Толико је цениш?

ВУК: Ни мање ни више.

ПРАСИЋИ (незадовољно): Уууф!

ВУК: Дообро, добро, договорићемо се.  Ууух, изедосте ме, свиње једне! (прасићи се и даље смеју док он нервозно шетка, размишља с прстом на челу, застане и осмехне се) Имам идеју! Шта кажете на следећу варијанту – на пример, имам за вас један ооодличан предлог (шапуће прасићима) Даћу вам сто кила мекиња, а ви мени Црвенкапу, а? Шта кажете, а?

Прасићи се гледају, климају њушкама, грокћу, мумлају, помало скиче. Потом се окрећу према Црвенкапи која их запањено гледа.

ПРАСЕ 1 (репује): Црвенкапо, није да нам је драго, али разуми нас... Како да ти сликовито објаснимо...

ПРАСЕ 2 (такође репује): На пример, ако у овој руци имаш сто кила мекиња, а у овој руци имамо једну Црвенкапу, онда је рачуница једноставна. (спушта руку у којој је замишљена Црвенкапа) Ова страна увек претегне! (показује на руку у којој је замишљених сто килограма мекиња)

ПРАСИЋИ: Држи је! Држи је, ухвати је за нос!!! (једно од прасади узима метлу) Ајд, лепо ти нама  напоље!

ВУК (док прасићи истерују Црвенкапу, прислушкује, турпија нокте и певуши): Најпаметнији, нај, нај, најпаметнији...

ЦРВЕНКАПА (уплашено): Јооој, јаооооо....

ВУК (лукаво се смеје): Е, паметан сам! Најпаметнији! Завади па владај. Увек било и биће.

ЦРВЕНКАПА (наљути се, вуку стане на ногу и пројури поред њега): Запамтићете ви мене!

ВУК: Јааооо! (окрену се и појури Црвенкапу)

ЦРВЕНКАПА (окреће се прасићима):  Продали сте ме за сто кила мекиња! Свиње ниједне! Чекајте само да вас Боле нађе, има да буде... (показује руком) Фик и – готово!!! Ражњићи вам не гину!

БОЛЕ (иза жбуна, скоро одушевљено): Газда, ово су они моји прасићи!

ЦРНИ ГРУЈА (прекрива му руком уста и уплашеним гласом): Ћути, Боле, несрећо једна, иде вук!

ПРАСЕ 1: Вуче, вуче! А мекиње?

ВУК (трчи и окреће се према прасићима): Бисер не ваља пред прасце бацати!!! (смеје се)

Највеће прасе стаје испред вука, вук удара у њега и пада.

ВУК (ошамућено гледа у прасиће): Ћао!

ПРАСЕ 2 (љутито): Где су мекиње? Где су мекиње?

ВУК (уплашено): Ево... Сутра!

ПРАСЕ 2: (љутито) Ма, шта сутра! Сада!!! (хвата вука за одећу)

ВУК: Чек... Чекајте, људи... Ево извештаја из банке (вади извештај из кошуље) Мекиње су уплаћене, имам пети примерак... Ево, сутра факсом уплаћујем фактуру  чим попуним вирман у ез-де-ка. Мајке ми!

ПРАСЕ 1: (вуче вука за кошуљу) Нема ништа сутра! Дај ти нама паре сада па ћемо ми сами да купимо мекиње! (смеју се)

ВУК: Дообро, добро, па нема проблема, одмах ћу сада да вам уплатим жирално.

ПРАСЕ 1 (љутито): Нема ништа жирално, нема орално, нема морално, само соларно – новце на сунце! Кеш! Кеш! Знаш ли ти шта је кеш?

ВУК: Кеш? Куп европских шампиона.

(Прасићи зачуђено гледају у вука; не могу да верују својим ушима.

ВУК: Еј, прасићи, видите, ено Деје Савићевића.

ПРАСИЋИ: Где, где? Где? Где си га видео? Дејо! Дејо! Дејо!!! Где је Дејо? (окрећу се око себе, траже Деју и тако одлазе са сцене)

Вук трком одлази, али кад је видео да више није у опасности успори; међутим, судара се са Краљевићем Марком. Долазе Марко Краљевић и Вила Равијојла.

МАРКО КРАЉЕВИЋ (иронично): Кога ја то видим? Вука, зар не!? (пева):

Еј, вуче, вуче, бубо лења,

шта ће рећи поколења,

водио си живот буран,

а остао некултуран.

(последњи стих говори обичним гласом и обраћа се Равијојли): Види, Равијојла, ухватили смо вука! Баш ми треба један овакав. Мало ми се окрзала крагна на овом мом капуту, а?

РАВИЈОЈЛА: НЕ-МО-ЖЕ. Дај тог вука овамо! Мени треба више. Треба ми за нови фенси прслук. (прислања вука на себе и мерка нову креацију)

ВУК (отреса се): Пустите ме, бре! Нисам вам ја модна креација. Ја сам живо биће. Имам и ја своја права.

Чује се чудна галама, шушкање и свађа која се приближава. На сцени се појављују вештице. Марко и Равијојла се померају са стране.

ВРБЕНА: Боцкаш ме, Трњино! Дишеш ми за врат откако смо кренуле на трг!

ТРЊИНА: А ти гураш носурду где не треба, Врбена!

ВРБЕНА: Е, даћу ја теби носурдом по главурди! (чупа је)

ЖЕЖАНА: Девојке, девојке, упристојите се! Девојке!

ГРАНА: Жежано, поганијо, што опет ти узимаш реч!? Да ниси сањала да си главна овде?

ЖЕЖАНА: А ти, Грано, совуљаго, што ти опет приговараш? Неко те можда нешто питао?

ГРАНА: Да ти мало поткрешем бркове? Већ ти се о метлу заплићу.

ЖЕЖАНА: Море, дођи, да ти сљуштим ту уштављену кожу с леђа овом  чакијом!

ДАРИНА:  Мир међу животињама! Скупите се све овамо да пробамо плес за газда Грујину журку!

Песма: Selfie, Chainmakers. Играју: Врбена, Грана, Жежана, Гроздана и Дарина; Трњина је у главној улози, а посебно је у игри вук без вучје маске.

Ф. Ана, Ф. Тамара, П. Нађа и М. Вања спуштају своје маске – дрвеће  и устају.

Ф. АНА: Ма, немате ви појма!

Песма: салса. Играју: Ф. Ана, Ф. Тамара, П. Нађа и М. Вања. Вештице као да су одгурнуте и зачаране. Падају ту где су се нашле. Леже, али с времена на време нека покушава да устане, али не може.

ДАРИНА (устаје прва,  а онда и друге вештице): Девојке, шта се дешава?! Где је газда Груја? (све зову и траже газда Грују) Газда Грујо! Газда Грујо! Газда Грујо!

ЦРНИ ГРУЈА (крије се иза жбуна с Болетом): Боле, излази, иди тамо! Кажи им... Кажи им да сам се оженио!

БОЛЕ (снебивајући се, обраћа се првој вештици): Поштована... Госпођо...

ЖЕЖАНА: Ја нисам госпођа! (љута) Шта ти хоћеш? (одгурује га) Где ти је газда Груја?

БОЛЕ: А, газда... Газда.... Оженио се. Много вас поздравља!

ГРОЗДАНА: Оженио се, а! (љута) Добро, де. Можеш и ти да прођеш!

ДАРИНА: Дај да видимо шта знаш да радиш! Знаш да певаш?

БОЛЕ: Да певам?! Па, мало... (тихо, уплашено, замуцкујући):

Лепе ли су, нано, Гружанке девојке, (2х)

девојке из Груже лепе су као руже. (2х)

МАРКО КРАЉЕВИЋ (долази доводи Грују за уво, Равијојла иде за њима): Ево младожење, крије се тамо на крају шуме!

ЦРНИ ГРУЈА: Не кријем се. Преговарам.

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Море, даћу ја теби преговоре! (замахне буздованом) Него, Грујане, прстен на сунце, моја Равијојла је спремна!

ВЕШТИЦЕ: Каква Равијојла? А ми? А ми?

МАРКО КРАЉЕВИЋ: Море, куш! Каква вештица кад вила лепота неудата! Моја Равијојла је на реду. Ето вама Болета! (окреће се Црном Груји) Ајде, младожењо, секо моја... (спаја им руке) Друштво – ТУШ!

СВИ (осим Иве певају и играју):

Запевајмо, браћо мила,

ову песму сви, хеј!

Свадба, свадба, свадба, свадба!

Подигнимо увис чаше,

друг нам се жени.

Свадба, свадба, свадба, свадба!

Узми ме за кума или старог свата

или за девера ако немаш брата.

Свадба, свадба, свадба, свадба!

ИВА (буди се, запањеним гласом): Шта се овде дешава?! (сви и даље играју, али без певања, а Ива каже враголастим тоном): Шта ли би моја српкиња рекла за ову бајку? (смеје се)

КРАЈ