Савремени или не
Прво место на општинском такмичењу
Награђени глумци:
-
А. Филиповић 6/2
-
В. Јовановић 6/2
-
Ј. Михајловска 8/2
-
И. Стојичић 8/1
Награђени на градском такмичењу за:
-
најбољи текст
-
најбољег педагога
Дан школе
УЛОГЕ:
- КОНФЕРАНСИЈЕ (А. Милошевић 8/2)
- ЕМА, ОПТУЖЕНА (Н. Пајковић 6/2)
- ЕМИНА МАМА (А. Филиповић 6/2)
- ЕМИН ТАТА (Ф. Филиповић 8/1)
- КУЋНА ПОМОЋНИЦА (Е. Николић 6/2)
- АЛЕКСА, ОПТУЖЕНИ (Р. Вулетић 5/2)
- АЛЕКСИНА МАМА (В. Јовановић 6/2)
- ГОСПОДИН МИШКОВИЋ (В. Мишић 6/2)
- СУДИЈА (Ј. Михајловска 8/2)
- АДВОКАТ ОПТУЖБЕ (Т. Радојичић 8/2)
- АДВОКАТ ОДБРАНЕ (М. Станојковић 8/1)
- НАСТАВНИЦА МАТЕМАТИКЕ (А. Никчевић 8/2)
- НАСТАВНИЦА ФИЗИЧКОГ (И. Стојичић 8/1)
- НАСТАВНИЦА ГЕОГРАФИЈЕ (Т. Филић 6/1)
- ПСИХОЛОГ (Д. Костић 5/2)
- ТОДОР, ВЛАДИМИР, ДРУГ (Д. Милеуснић 8/2)
- ДРУГА ДЕЦА: ТОДОР – Д. Милеуснић 8/2; УНА – Д. Цицвара 5/2; НЕЛА – А. Михајловска 5/2; АЛЕКСА – Р. Вулетић 5/2; ТЕОДОРА – Т. Филић 6/2; АНДРИЈАНА – Е. Николић 6/2
Више сцена:
- Емина кућа – сто и четири столице / сточић са шољицама и слично
- Судница – сто за судију
- Учионица – сто са две и две столице и глобусом на столу
- Школско двориште – неколико јакни
ДЕО ПРВИ
Прва сцена: Емина кућа
(У дневну собу улазе Лена (кућна помоћница) и Ема. Емин тата седи и чита новине. Крсти се и нервира.)
ЕМИН ТАТА: Где си, ћеро? Шта има?
ЕМА: Ту сам, матори, добро јутро! (кућној помоћници) Каже се: „Добро јутро!”, сељанчуро једна!
КУЋНА ПОМОЋНИЦА: Добро јутро!
ЕМА: Не видим кафу на очевом столу!
КУЋНА ПОМОЋНИЦА: Господине, желите ли кафу?
ЕМИН АНДРИЈА: Ааа... да, да, моооже кафа, може!
ЕМА: Да видимо шта има ново на фејсу. Питам се само колико ли је њих коментарисало мој најновији селфи.
ЕМИНА МАМА (улазећи у собу): Тек што си очи отворила, а већ си на фејсу! Браво, ћеро, биће од тебе нешто! (иронично)
ЕМА: Шта само звоцаш, матора!?
ЕМИНА МАМА: Ма коме ти МАТОРА? Мајка ти је матора, а не ја!!! Боооже, па ја сам родила кретена! (мужу) Е, јеси васпитао своје дете, свака ти част!!! А и ови у школи... За шта ли они добијају плату? (кућној помоћници) А ти, зашто си јој то дозволила?!?
КУЋНА ПОМОЋНИЦА: Ја сам само кућна помоћница, нисам васпитачица!
ЕМА: Јуу!!! Шта је, бре, ово?! Само 500 лајкова!? УЖАС!!!
ЕМИНА МАМА: Ма баш сам се потресла! (вади лепезу и маше њоме испред лица)
***
ГОСПОДИН МИШКОВИЋ: Бу!!! Зашто овде нико није маскиран? Зар овде није маскенбал? Ви не знате да је живот само један велики, велики маскенбал.
СВИ: Нееее!
ГОСПОДИН МИШКОВИЋ: Ју... што је мене срамота... Због вас... Ма, нема везе (почиње да пева песму Рибље чорбе „Како је лепо бити глуп”)
О, како је лепо бити глуп,
како је лепо бити глуп,
боље мозак сакривати,
па ћутати и пливати,
како је лепо бити глуп,
О, како је лепо бити глуп,
како је лепо бити глуууп!
ГОСПОДИН МИШКОВИЋ (Еми): Хоћеш да опалимо један селфи? (тражи телефон и, када га нађе, подиже га увис и позира)
ЕМА: Чекај, бре, чекај да наместим косу! (сликају се) Ма, сто пута сам ти рекла да ми не дираш косу!!!
КУЋНА ПОМОЋНИЦА (господину Мишковићу): А ко је Вас пустио унутра?
ГОСПОДИН МИШКОВИЋ (кућној помоћници): Хоћеш и ти да опалиш један селфи?
КУЋНА ПОМОЋНИЦА: Бежи тамо, ја морам да радим!
ЕМИН ТАТА: Ко ли си сад па ти? У овој кући све лудак до лудака!?
ГОСПОДИН МИШКОВИЋ: Ко тебе мрзи, ти њега обожавај! Хахахахаха... Љубичаста за девојчице! Ако ти се не свиђа... хахаха... ти посоли! Хахаха...
КУЋНА ПОМОЋНИЦА: Напоље! Ма, излази, бре, напоље! Иш, иш, иш! (тера га метлом)
ГОСПОДИН МИШКОВИЋ (излазећи): Идем, идем, али... ВРАТИЋУ СЕ ЈА ПО ЈОШ ЈЕДАН ... СЕЕЕЛФИ!!! (за себе) А можда вам до тад Бог да памети!
(Господин Мишковић пузи до Еме, док мама на једној нози вежба јогу.)
ЕМА: Ју, педесет захтева за пријатељство! Тридесет мушких!!! Тооо! ... Да видимо... Овај је ружан ... даље ... овај клемпав ... даље ... носат ... даље ... СТОП! Овај ми се свиђа. Њему ћу да прихватим захтев. Мама! Долази овамо! Да ли ти се свиђа овај? Еј, па он иде у моју школу. Јухууу!
ЕМИНА МАМА (прекида вежбање): Немој се ти мени тако обраћати! Јууу, боже, па ти стварно ниси нормална! Само ми реци шта му значи овај пирсинг? Каква то деца иду у школу? Па стварно ти наставници нису нормални. Чему ли они уче децу?!
ЕМА: Мама, па то је савремено. У ком ти веку живиш?
ЕМИНА МАМА: То је ружно, чак и мени, а не савремено...
ЕМА: Ти знаш шта је ружно ... (полугласно) Е јеси матора! (смешка се умиљато кад види колико се мајка љути, а мајка онда, умирена, наставља са јогом) Сад ћу да га питам да мало блејимо ... одговорио је ... наравно да хоће ... па нисам ни очекивала да неће ... (намешта косу) ... види се да има укуса!
ЕМИН ТАТА (читајући новине): ... А шта вам је то (натуцајући) ПРИРСИНГ?
ЕМА: Ма, знаш, то ти је оно као ... Ма, ево ти мама! Она ће ти објаснити. (смејуљи се)
ЕМИНА МАМА(љутито): Е сад си претерала. Скидај се с тог фејса. Књигу у руке. Знаш да ће те сутра испитивати. Као да немаш шта паметније да радиш?! (гунђајући одлази) Ти наставници... Све то полудело... Само да уче деца. Као да ће им то бити потребно у животу ...
ЕМА (преврће очима и искрада се за њом): И знаш, мама, добила сам кеца из математике.
ЕМИНА МАМА: Како, црна ћерко?
ЕМА: Лепо. Питала ме математичарка колико је 8 х 9, а ја рекла 72. После ме питала колико је 9 х 8.
ЕМИНА МАМА: Па то је исто.
ЕМА: Па то сам и ја рекла. (одлази)
ЕМИНА МАМА (богоради): Безобразлук! Малтретира ми дете. Ма видеће она... Она да пита моју Ему. Па како уопште предаје ако не зна таблицу множења?! Море, неће она мени да кида живце! (намешта се у лотус-позу и „мумла” до Еминог доласка)
***
ЕМА: Мама. Мама! Мамааа!
(Мама вежба јогу и не чује је. Одскочи је кад је Ема повуче за руку)
ЕМА: Вратила сам се! Јаој, мама, знаш какав је... диван... какав осмех... а коса...
ЕМИНА МАМА: Ма, сјајно! А где си ти уопште била?! И ко је он?! Не познајем његове родитеље. Хоћу да га видим, и његове родитеље и њега, и тачка!
ЕМА: Он нема оца. Ти си, бре, стварно полудела.
ЕМИНА МАМА: Ја полудела!? Ја сам добра мајка. Бринем се за тебе. Незахвалнице једна! Све сам ти дала... (кад се издува, користећи јогу, помирљивим тоном) Па добро, нека дође са мајком.
ЕМА: Па, знаш... Његова мама много ради, не може да дође.
ЕМИНА МАМА: Немој сад да ми ту измишљаш него да си их довела како год знаш и умеш! Неће мени нико приговарати да не умем да бринем о детету. Те размажена, те не учи, те ово, те оно... И ти полудели наставници и овај смрдљиви комшилук... Мени ће неко да соли памет. А ти, не зевај ту. Иди, узми књигу и мало учи.
ЕМА: Мама, не могу. Прошли пут кад сам отворила књигу, нашла сам длаку у њој. Тако ми се згадила...
ЕМИНА МАМА: Јадно моје дете, па добро онда...
***
АЛЕКСИНА МАМА: Добро вече, ја сам Алексина мајка.
ЕМИНА МАМА: Оооо ... добро вече ... изволите, уђите!
ЕМА: Добро вече, тета Александра!
АЛЕКСА: Где си, кево, баци пет! (Емина мама зачуђено пружа руку, Алекса баца пет) Бежи, ћале, то је моје место! (Емин тата устаје, збуњен) Шта има, матори?
ЕМИН ТАТА: Шта, бре? (опазивши Алексину маму) Оооо... добро вече!!! Љубим руке!
АЛЕКСА: Тебра, не ложи се! (за себе) Показаћу ја њима.
(Емина мама гура Еминог тату на столицу даље од Алексине маме)
АЛЕКСИНА МАМА: Алекса... Знате, мој син је јако паметан и бистар... Не знам шта му је данас... А тако је добро дете. Све зна. Јако му добро иду језици, иако они његови назови наставници у школи... Ма нећу сад о томе.
КУЋНА ПОМОЋНИЦА (улази у собу): Шта ћете да попијете?
ЕМИНА МАМА и ЕМА (у исти глас): Ма излази, бре, напоље, ко је тебе звао?
АЛЕКСИНА МАМА: Он је, иначе, јако добро и васпитано дете... исти отац. Знате, мој син учи енглески, француски и алгебру.
ЕМИНИ РОДИТЕЉИ: Стварно?
АЛЕКСИНА МАМА: Да, да. Хајде, сине, реци им нешто на алгебарском.
КУЋНА ПОМОЋНИЦА (поново улази у собу): Да ли сад желите нешто да попијете?
ЕМИНА МАМА и ЕМА (у исти глас): Ма излази, бре, напоље, и каже се: „Добро вече”, сељанко једна!
ЕМА: Лена, дођи овамо! Одмах!
КУЋНА ПОМОЋНИЦА: Добро вече, шта желите да попијете?
АЛЕКСА: Уууу... каква риба ... ја ћу да ти помогнем, мачко!
АЛЕКСИНА МАМА: Ма, долази, бре, овамо!!!
АЛЕКСА: Ма, бежи, бре, кево!
АЛЕКСИНА МАМА: Не знам шта му је данас, иначе се не понаша овако! Иначе, мој муж је на пословном путу... (за себе) Кад бисте само знали...
АЛЕКСА: Шта лажеш, кево, кад знаш да је ћале у творза?!
АЛЕКСИНА МАМА: Ма, ћути, бре, мајмуне!
***
(Алекса у кухињи покушава да пољуби Лену. Она виче и одгурује га. Сви упадају у кухињу. Алексина мама раздваја Алексу и кућну помоћницу.)
КУЋНА ПОМОЋНИЦА: Госпођо, упомоћ!
АЛЕКСИНА МАМА: Шта се то овде дешава?! (Алекси) Ма, јеси ли ти нормалан? Ми дођосмо због Еме. А ти... Не рече ли да је она најбољи ђак у школи. Учићете заједно... (покушава да га ошамари) Полази кући!!!
ГОСПОДИН МИШКОВИЋ (лупајући дланом о длан, у тренутку када би требало да одјекне шамар): Уууу... Шта се то овде дешава?!?
(Ема плачући трчи у другу собу. Емина мама полази за њом. Мази је по глави – не зна ни сама да ли да је грди или да је жали.)
ЕМИНА МАМА: Да ли је то тај твој „културан дечко”?
ДЕО ДРУГИ
Друга сцена: У судници
(Господин Мишковић проноси натпис „Судница”)
КОНФЕРАНСИЈЕ: (излази на бину гледајући према публици): Нека сви присутни устану!!! Почиње спор против Алексе и Еме. (повлачи се са бине)
СУДИЈА: (долази на бину, строго обучен, прилази централном месту и седа): Страшно! Нисам ја учитељица него судија. Не могу вас још учити да треба да устанете. (озбиљно, претура по папирима са стола) Уведите оптужене. (уводе оптужене и они седају на одређено место) Идентификујте оптужене. (оптужени устају и стоје мирно)
КОНФЕРАНСИЈЕ: Алекса је ученик основне школе и живи са родитељима. Ема такође живи са родитељима. И она је ученик основне школе.
СУДИЈА: Поштована присутна господо, Врховни суд одраслих заседа данас по тужби групе грађана општине Раковица. Прочитајте оптужницу.
(оптужени стоје све време)
КОНФЕРАНСИЈЕ (чита, његов темпо је једноличан и строг, а глас административан и званичан): Ови малолетници су, од почетка школске године па до данас, показали врло лоше резултате у школи: велики број слабих оцена и велики број изостанака. Незаинтересовани су за школу и друге аспекте живота. Алексу чак не занимају ни друштвене мреже. Обоје не слушају родитеље. Апатични су и одсутни, чиме крше основна правила лепог понашања. Тако дају лош пример другим ученицима, посебно ученицима млађих разреда. Стога тражимо од суда да случај детаљно испита и изрекне одговарајућу пресуду.
СУДИЈА: Оптужени имају право да се, у складу са законом, изјасне по свим наводима оптужнице. Хоћеш ли, Алекса, искористити то право?
ОПТУЖЕНИ АЛЕКСА (ћути и гледа у земљу)
СУДИЈА: Хоћеш ли искористити своје право или не?
ОПТУЖЕНИ АЛЕКСА: (ћути)
СУДИЈА: Констатујте да је Алекса одбио да се изјасни. Хоћеш ли ти, Ема, да искористиш своје право?
ОПТУЖЕНА ЕМА: Него шта! Наравно да хоћу. Питам ја вас: зашто деца уопште иду у школу? Ко још има користи од те глупе школе!
СУДИЈА: Довољно је. Позивам адвоката оптужбе да изнесе доказе.
АДВОКАТ ОПТУЖБЕ: Поштовани суде, поштовани присутни, у својој пракси нисам имала овако јасне и чисте случајеве. Бићу конкретна и аргументована, па стога позивам сведоке оптужбе. С обзиром на то да ови ученици занемарују школске обавезе, позивам њихове наставнике.
(сведоци излазе на сцену и стају на места предвиђена за њих, па један по један прилазе да дају исказ)
НАСТАВНИЦА МАТЕМАТИКЕ: Ја сам наставница математике и предајем Алекси и Еми. Прошле године су били одлични ђаци. Ове године не могу да их препознам. Из мог предмета показују врло слаб успех. Двојке и јединице на писменим вежбама и чисте јединице на писменом задатку. Домаће задатке не раде нити посећују допунску наставу.
АДВОКАТ ОПТУЖБЕ: Довољно је, позивам следећег сведока.
НАСТАВНИЦА ФИЗИЧКОГ (уњкавим гласом): Ја сам наставница физичког. Ови ученици су, може се рећи, мирни и послушни, али – када дођу на час. До сада имају по 7 изостанака само са мојих часова. И то неоправданих. И када су на часовима, немају потребну опрему и не раде ништа. Час проводе тако што Алекса гледа у једну тачку, а Ема се не скида са фејса. Знате, употреба телефона на часу није дозвољена, а ја поред редовне наставе имам и секције и такмичења и часове у другој школи...
СУДИЈА: Молим Вас, мислим да је ово што смо чули било довољно. Имате ли још сведока оптужбе или да чујемо одбрану? (више за себе) Могу само мислити како изгледају ти часови са мобилним телефонима уместо патика.
Трећа сцена: Учионица
(Господин Мишковић проноси натпис „Географија”)
ГОСПОДИН МИШКОВИЋ (пролазећи): А да видите какав је смор на географији.
(Сцена се замрзава. Фокус се пребацује на сцену из школе.)
НАСТАВНИЦА ГЕОГРАФИЈЕ: Ема, зашто причаш сама са собом?
УНА: Зато што и мени некад треба савет стручњака.
НАСТАВНИЦА ГЕОГРАФИЈЕ: Срам те било! Него, Уна, Тодоре, вас двоје још немате оцену. На ком се континенту налази Кина?
УНА, ТОДОР: Па, наставнице, ако бисмо могли да одговарамо следећег часа... Нисмо били на том часу кад сте причали о томе.
НАСТАВНИЦА ГЕОГРАФИЈЕ: О томе смо причали на прошлом часу! Уна, сигурна сам да си ти била присутна. Лепо, богами, сада можете добити петицу, али само ако се договорите како ћете је поделити, и то са осталим друговима.
УНА, ТОДОР: Али, наставнице, па нама је потребна бар тројка за успех! Зар сте заборавили да смо ми ваше звезде! Можемо и да Вам отпевамо нешто за ту тројку...
НАСТАВНИЦА ГЕОГРАФИЈЕ: Само ако боље певате него што знате географију!!!
УНА, ТОДОР: (певају део песме „Луди летњи плес”, Фламингоси)
Париз, Лондон, Лисабон,
Кијев, Москва, Праг и Рим,
Копенхаген, Букурешт,
крејзи самер денс.
Берлин, Мадрид, Амстердам,
Атина, Даблин, Лихтенштајн,
Истанбул и Будапест,
луди летњи плес,
крејзи самер денс.
(Завршавајући песму, одлазе из учионице док их наставница не види.)
НАСТАВНИЦА ГЕОГРАФИЈЕ: Где одоше? (одлази за њима)
(Фокус се враћа на судницу.)
Четврта сцена: У судници
(Протрчава господин Мишковић са натписом „Судница”)
АДВОКАТ ОПТУЖБЕ: Оптужба сматра да је и ово довољно. Сада ћемо чути родитеље. Позивам Алексину маму и Емине родитеље.
АЛЕКСИНА МАЈКА: Ја сам Алексина мајка. Не грешите душу, па Алекса је дечак за пример. Добро, можда се мало променио. Али он је у пубертету. Кажете, у школи све саме лоше оцене и неоправдани. Разумем ја вас, али не разумем што је то толико важно. Па и тако учи саме глупости. Па довољно му је што зна алгебарски. Страни језици су најважнији. Ето, видите, све сам му пружила. Има све услове, а његово је само да учи. Па шта ако има по коју слабу? Дете је то. Некад оде са часа, па шта. Ако сад неће – кад ће?!
СУДИЈА: Госпођо, довољно смо чули. Све је јасно. Да чујем вас... (обраћа се Еминим родитељима)
ЕМИНА МАМА: Ја ништа не разумем. Па ми све радимо да Ема буде најбоља на свету. Она је нај, нај на свету. (Гура мужа не би ли се и он огласио.)
ЕМИН ТАТА: Каже да има све петице, сви је ови дивни наставници воле... И знате, да бисмо јој све приуштили, ми радимо, стварамо... Немамо времена ни за шта друго.
СУДИЈА: Како, молим!? Па када идете у школу? Идете ли на отворена врата?
ЕМИНИ РОДИТЕЉИ: Каква отворена врата?! Па ми не држимо отворена врата. Нисмо полудели да нас неко покраде. Свашта од Вас! (смеју се судији)
СУДИЈА: Доста! Молим одбрану да изведе своје сведоке. Имамо ми још случајева данас, ако нисте знали.
АДВОКАТ ОДБРАНЕ: Одбрана има само два сведока. Позивам друга од детињства ово двоје оптужених.
ВЛАДИМИР: Знам их откад знам за себе. Алекса и ја смо најбољи другови, бар до сада смо то били. Сви смо се играли од кад знам за себе. Све до последњих пар месеци. Избегавају ме као да сам заразан. Ни на чет ми се не јављају. Уопште ми није јасно где одлазе сваког дана... (тужно) И зашто ме избегавају...
АДВОКАТ ОДБРАНЕ (упада у реч Владимиру): Господине судија, повлачим овог сведока, ово није било планирано. (брише марамицом чело, унезверена) Једино је остало још и реч стручњака да чујемо. Позвао бих психолога школе... (тише, себи у браду) Ваљда ту неће бити оваквих изненађења...
ПСИХОЛОГ ШКОЛЕ: Ја сам психолог школе. У складу са законом и са конвенцијом о правима деце, а на основу обављених разговора, ја вам могу дати своје професионално мишљење. Обоје су на тесту интелигенције остварили изузетне резултате. Алекса је интровертан, док Ема има блажи степен емоционалне нестабилности, коју сматрам да треба приписати пубертету. Њихови родитељи нису баш спремни за сарадњу...
СВИ РОДИТЕЉИ: Ма шта причате?! Ко ће још да одвоји време и за тебе? Треба хранити и обући дете. Лако је теби...
СУДИЈА: Мир у судници! Мир! Мир! Наставите, молим Вас. (обраћа се психологу школе)
ПСИХОЛОГ ШКОЛЕ: Ви не разумете... Деци је потребно посветити разумевање и пажњу и поставити одређене границе, а не само новац. (подиже главу и каже) До свега овога није требало да дође. Алекса је добар дечак. Ема је добра девојчица. Али лутају, не знају на коју ће страну...
СВИ РОДИТЕЉИ: Ма где лутају? Шта, бре, ова прича?
СУДИЈА: Мир, мир!
Пета сцена: У школском дворишту
(Господин Мишковић протрчава с натписом „Блејање”.)
(Сцена се замрзава. Фокус се пребацује на групу која блеји у школском дворишту. Седе на јакнама. Пар њих држи телефоне у рукама. Седе Нела, Андријана и Теодора, док им Филип касније прилази.)
НЕЛА: Смор...
ФИЛИП (долазећи): Сигурно мање него с маторцима кући.
ТЕОДОРА: Мислиш код куће.
ФИЛИП: Шта? Па рекао сам шта сам мислио. Ти ћеш да ме учиш како се прича.
ТЕОДОРА: Па наравно, тупсоне један глупи!
НЕЛА: Хајдемо до парка. Ово је живи смор!
АНДРИЈАНА: Ма какав парк! Телефон ми забаговао баш сад! Само да ми не обрише слике!
НЕЛА: Јаке ти слике! И онај лузер Пера има боље.
АНДРИЈАНА: Сад ћеш да видиш! (појури је и тако одлазе сви са сцене, а Филип се враћа у судницу.)
ГОСПОДИН МИШКОВИЋ: И? Шта кажете? Баш се добро проводе, а? (иронично)
***
СУДИЈА: У реду, сведоке смо чули. По правилима, питаћу још једном оптужене да се изјасне о кривици. Оптужени...
ОПТУЖЕНИ АЛЕКСА (изненада устаје, делује одлучно, обраћа се свима у сали): Господине судијо, уз поштовање и вама и свим присутнима, непријатно ми је... Али морам да вам кажем оно што је одавно требало да схватите. Ваша деца нису само ваша деца. Они су синови и кћери будућности, живота који ће доћи. Што рече један песник, дете је човек у оделу детета. (застане на тренутак) Нико нема времена за нас, а сви само причају и причају. Те воле нас, те брину се, те ово, те оно... А ми смо стално сами...
ОПТУЖЕНА ЕМА: Алекса, шта причаш?! Само ми фали да смо нон-стоп заједно... У ствари... Колико сте пута своју децу одвели на излет? Када сте последњи пут разговарали са њима као са себи равнима? Када сте играли са њима карте или шах и намерно их пустили да победе? Ако се не сећате... размислите... Све то што се мени замера, све је то тачно. Баш све! Али нисам само ја крива. И ви сте... (показује на родитеље и заплаче)
ОПТУЖЕНИ АЛЕКСА: И мени. Баш све је тачно. Све је тако досадно. Све сам заборавио... Заборавио сам и шифру за фејсбук, а камоли све остало. Међутим, и ви сте заборавили, заборавили сте како изгледа бити заљубљен у овим годинама. Заборавили сте како и књиге и школа и друштво изгубе сваки смисао... (погне главу и ућути)
СУДИЈА: Молим вас, молим вас... (обраћа се публици и док говори, показује руком на њих) Поротници, донесите пресуду!
КОНФЕРАНСИЈЕ: Док чекамо, сетите се да на млађима свет остаје.
(песма „Деца су украс света”, Љубивоје Ршумовић)
Цвеће је украс баште,
Лептир је украс цвета,
а деца пуна маште,
деца су украс света.
ГОСПОДИН МИШКОВИЋ: Другари, чекајте мене! Може ли један групни селфи?
ОПТУЖЕНА ЕМА (бришући сузе): Чекај да наместим косу!
СВИ: СЕЕЕЛФИИИ!!!