Школа

Ресник је једно велико место,
Прави рај за сваког човека.
Деца се у игри виђају често,
Саставни су његов део довека.

Али… (сви)

Времена за игру има већ мало
и њега је данас наћи све теже.

Али зато вредни људи раде,
јер њима је до деце стало.

Али… (сви)

Не зидају они високе зграде,
већ дивно дрво детињства саде.

Око њега ће бити дечје царство
у коме ће се учити ствари нове.

Једна од њих ће бити и другарство
где једно друго у игри лове.

За нашу децу треба учинити све,
јер ће њима свет да остане,
али нису довољне само руке две,
већ труд свих да то дрво опстане.

Чујте и почујте!

Тражим пуно поштовање
за грађане растом мање,
нек’ одрасли добро чују:
Од сад нек нас поштују!

Хеј, децо, весела и млада,
отварила се за вас ова дечја зграда!
Питате се: „Шта је школа?”
То су остварене жеље твоје, као и моје.

Шта је школа?

Школа је кућа за децу,
за све девојчице и дечаке.

У њој се уче песме и приче
и чаробне игре свакојаке.

Она је радост, љубав и срећа,
у њој строгих и љутих нема;

Ту су песме о баки и мами
И најлепше игре
Најдража тема!

Овим путем сваког дана
иде група малишана,
ципелица свака лупа:
Тапа-тупа, тапа-тупа!

Весели смех на њиховом лицу
и сунце у очима малим,
и хиљаду зашто и хиљаду зато
у главама је радозналим.

Више нико ни у шали,
да нас није звао мали.

Да ли роде доносе децу?

Зашто лети не пада снег?

Зашто облак није велики као мој тата?

Зашто не може да се помери брег?

Кад ја викнем на сав глас:
пољубац – трас!

Осмаци су ваљда власт
што имају већи раст;
нек’ озбиљно схвате мене:
нек’ почну већ једном да нас цене!

Хајде да растемо.

До стола
До столице
До кашике
До полице

Растимо – (сви)
Са ластама растимо.

До матуре
До телефона
До дугачких панталона

Хајде да растемо.
Са ластама растимо.

До ветра
До крова
До љубави
До лова

До последњег милиметра растимо! (сви)
За сву слатку несташну децу,
стигао је спас у прави час,
свуда се чује учитељицин
мио глас.

Пуно смеха,
пуно приче,
биће за све
слатке ресничке клинце.

Школа!

То је место за децу сву.

Школа!

То је место за шалу.

То је место где се деца друже,
ту другарство траје најдуже.

За оне што још не знају да кажу КОФЕР.
За оне који су тек слова научили…
за они који уместо РОДА кажу ЛОДА,
за оне који уместо ВОДА кажу ЈОДА.
За оне који уче своје прве песмице,
за оне који тек цртају сунце,
кућу, секу, бату, баку…
и за оне који тек уче
слова и математику.

У Реснику,
у Реснику,
постоји једна школа
која је и ове године окупила
вас – слатке клинце нове!

Али… (сви)

Све тако тече и брзо прође,
одрасте дечурлија слатка.
Долази велика школа
у којој се учи много:
За њу је први разред права шала!

Сад дође време да се иде кући…

До виђења, мали ђаци,
девојчице и дечаци,
сада треба кући поћи,
сутра ћете опет доћи.

Они ће ићи тугујући,
са уверењем да ће сутра доћи,
домаће задатке написати
и код куће – слатко заспати.
* * *
Не сећам се баш првих дана,
јер била сам сувише мала,
али по причи маме и тате,
знам да сам пуно, пуно плакала.

Убрзо је сузе заменио смех,
упознавање са новим стварима,
нежне руке учитељица
и игра са другарима.

И данас се сећам своје прве клупе,
великих цртежа по зидовима,
и како сам другарици везивала пертле,
и све деце колико их има.

Сећам се Дике Паприке,
и учитељица Рушке и Заге,
слатких дружења
и новогодишњих пакетића –
све су то успомене драге!

А сад ова слатка деца,
што будућност на њих чека,
имају још лепшу школу
што се види издалека.

Та лепа дивна кућа
и сутра биће пуна деце,
јер деца су симбол наде!

(песма „Деца ће победити”)