Познато непознато
Ах, ти тинејџерски проблеми! Родитељи се труде да зараде новац. Друштво се труди да буде кул! Један тинејџер је изгубљен у свему томе. Највећа криза наступи када није задовољан својим изгледом, али и када су у питању први љубавни јади. А сада, неки нека се подсете како је то било. Други нека виде како ће то изгледати, а трећи, трећи нека се пронађу у свему овоме!
СТРИЦ УРОШ: (улази) Цоки чики ћелу!
НИНА: Стриче Уроше, ја имам четрнаест година! Постајем жена, носим брус! ОК, мало ми је лабав и дигне ми се све до врата кад потрчим за аутобусом, али женски потенцијал је ту, ти ћелава куглетино!
СТРИЦ УРОШ: (смеје се) Да ли би волела да се провозаш у приколици мог мотора?
НИНА: Не, хвала.
(Стриц Урош одлази у дневну собу и седа поред тата Аце.)
НИНА: Ја стварно не знам шта се дешава са тим одраслима! Шта је требало да кажем?! Да, свакако, стриче Уроше, стварно бих волела да ме провозаш у својој предратној приколици! Па ако још будем имала среће да ме виде другови са једним ћелавим лудаком – одмах да се убијем! Хвала лепо!
(Тања улази, јавља се Нининој породици и улази код ње у собу.)
НИНА: Где си ти?
ТАЊА: Ево ме! Требало ми је сто година да скинем боди после представе.
НИНА: Зашто?
ТАЊА: Па, момак у радњи за изнајмљивање костима је био тако сладак!
НИНА: Да. Па шта?
ТАЊА: Па, слагала сам величину! Узела сам дванаестицу уместо четрнаестице. Види! (показује ожиљке око струка где јој се боди дубоко урезао)
НИНА: Глава ти је мало отечена.
ТАЊА: То је зато што је недеља.
НИНА: Одлучила сам шта ћу бити на маскенбалу.
ТАЊА: Шта?
НИНА: Трудница.
ТАЊА: То ти је супер.
(Крећу и улазе у дневну собу где седе Нинини родитељи. Мама Славица облачи малу Даку која се врпољи. Тата Аца чита новине.)
НИНА: Намеравам да се офарбам у плаво. Коју фарбу ми препоручујеш?
ТАТА АЦА: Имаш четрнаест година и већ хоћеш да се офарбаш?! Шта ћеш да радиш у тридесетој када ти и то досади? У коју боју ћеш тад да се офарбаш?
НИНА: Учинило ми се да сам чула неког миша како шкрипи и прави неке чудне звуке, али сам се прешла.
МАМА СЛАВИЦА: Претпостављам да ће ти то што си саркастична и што користиш креон за очи помоћи да положиш пријемни!
ТАТА АЦА: Што не скинеш овај део што представља стомак па да га ставимо у пртљажник?
НИНА: Ћале, ако мислиш да ћу намештати стомак пред свима, онда си ти луд.
ТАТА АЦА: Зашто не можеш да будеш нормална? Како ја видим, ићи ћеш ти пешака поред аута.
НИНА: Ако морам ја пешака, нека пође и Тања са мном, а онда нам ауто није потребан!
ТАТА АЦА: Потребан је, јер хоћу да знам куда идете! Не бих да ми ноћу ландарате по улицама.
НИНА: А што бих ја ландарала ноћу маскирана у трудницу? Да упадам у породилишта као лудача?
ТАТА АЦА: Немој ти тако да разговараш са мном, иначе нема ништа од журке!
ТАЊА: Чика Ацо, немојте да се нервирате…
(Тања изводи тату, а Нина иде изнервирана иза њих. После неког времена Нина се враћа, улази у собу и баца стомак и хаљину.)
НИНА: Не могу да верујем да сам била трудница. Није ни чудо што су ме сви избегавали. Још она глупа Тања се усудила да ми каже да сам била очајна! Глупача! (размишља) Осећам се да су ми се сви момци смучили! А нисам била ни са једним од њих!
(Разгледа ствари, чешља се, сређује собу…)
НИНА: О, Боже, молим те, немој да будем настрана као длакава Каћа! Или још горе, као госпођа Савић!
(Наставља сређивање и изненада се зауставља.)
НИНА: Шта уопште настране девојке раде?!
(Гледа играчке, а онда узима огледало. Дуго се гледа у њега.)
НИНА: Ове обрве ми тако штрче. Где ли је мамина пинцета? Ту је била… Ааа, ала ово боли! Ова је ужасна. Морам да средим другу. О, Боже, шта сам то урадила? Где је татин бријач? О, Боже, на шта личим? Па ја сам управо обријала обрве!
(Гледа се, плаче, шутира играчке. Улазе родитељи и сестра.)
МАМА СЛАВИЦА: Хоћеш с нама у шетњу? Шта си то урадила са собом, глупачо једна?!
ТАТА АЦА: Шта ти то значи, до ђавола?! Ето ти твоје васпитање! Док ја зарађујем паре, ти губиш време уместо да причаш са децом!
МАМА СЛАВИЦА: Да, а кад си ти попричао са њима? Само донесеш новац и мислиш да си све решио! А од тог новца једва се хранимо, а камоли да се купи нешто друго!
ТАТА АЦА: Ти мислиш да је лако зарадити и то мало пара данас?
(Обоје излазе, Нина гледа за њима, а Дака је мази по местима где су некад биле обрве и даје јој парче сира.)
НИНА: Они нису нормални! Дака је једина ОК … само шта јој значи оно парче сира. Па да, сад сам постала и жена-пацов! Никада нећу изаћи из куће. И завршићу као она наша хемичарка – уврнута, длакавих ногу и брката!
(Улази стриц, смеје се и седа поред ње.)
СТРИЦ УРОШ: Знаш шта? Чак и ако ти обрве поново не израсту, нас двоје бисмо могли да се бацимо на заједнички шоу бизнис – заједничка тачка: имитирање билијарских кугли!
НИНА: Одлази одавде! Одмах! Не могу да те гледам, а камоли да те слушам! Напоље!
(Стриц одлази, Нина ставља капу и долази Милица.)
МИЛИЦА: Слушај, избацили су неку нову марку шминке која изгледа тако неутрално кад се нанесе. Зато, спремај се и идемо у куповину!
НИНА: Да ли имају обрве?
МИЛИЦА: Шта? Како то мислиш? Хоћеш да кажеш: лажне трепавице?
НИНА: Не, мислим обрве. Знаш, оне длаке што расту изнад очију!
МИЛИЦА: Наравно да немају обрве. Свако има обрве! Шта ће ти вештачке?
НИНА: Ја их више немам. Грешком сам их обријала! (скида капу)
МИЛИЦА: Личиш на Орке из „Господара прстенова”! Имам идеју! Узми ајлајнер и исцртај их.
(Милица црта обрве и долазе другарице – Ивана и Тишма, поздрављају се, причају, а затим улази Маријана сва у журби.)
МАРИЈАНА: Нећете веровати шта ми се десило! На часу биологије два пута сам се јавила да одговарам, а она ништа! Чак сам и семинарски рад написала!
МИЛИЦА: Ма, ко још данас пише семинарске радове!?
ТИШМА: Да ли сте се некад љубиле?
ИВАНА: Прошле године сам ишла код рођака на божићну журку и тамо је био неки дечко из Новог Сада. Мислим да је био средњошколац. Имао је неких деветнаест година. У сваком случају, стао је поред јелке, загрлио ме и пољубио.
(Улази Дака, носи играчке, гађа другарице и виче: „Дркаџија” на бебећи начин.)
НИНА: Излази, кретену мали! Зваћу маму!
ТИШМА: И како је било?
ИВАНА: Некако влажно, као топли желатин.
МИЛИЦА: Јесу ли му уста била отворена или затворена?
ИВАНА: Мало отворена.
МАРИЈАНА: Је л’ избацио језик?
ИВАНА: Не, само усне.
НИНА: Шта си урадила са језиком?
ИВАНА: Па, оставила сам га тамо где је и обично.
МАРИЈАНА: А шта си урадила са зубима?
ИВАНА: Њих сам извадила!!!
МАРИЈАНА: Само сам питала!
ИВАНА: Знате, не могу баш свега да се сетим. Било је мало голицаво и није дуго трајало, али мислим да ми се допало. Био је баш сладак, али је већ имао девојку и претпостављам да је мислио да сам глупа тринаестогодишњакиња која нема нимало искуства.
НИНА: Био је у праву!
ИВАНА: Ма, ти се ниси ни љубила! Али чула сам да има један дечко што даје часове љубљења. Имам чак и његов број. (Додаје га Нини.)
МАРИЈАНА: Морам да кренем. Имам час мате.
(Другарице су изнервиране Дакиним понашањем, Нина их зауставља, али оне ипак одлазе.)
НИНА: Моја сестра Дака ме доста љуби у уста, али мислим да се то не рачуна. Уколико нисам настрана! У том случају би то била добра вежба. Ма, стварно ме нервира. Откад је научила своју прву реч, стално је понавља и мислим да би то било у реду да није „дркаџија”. Ма уз овакве родитеље ће у мојим годинама бити малоумна или дебил.
(Склања играчке које је Дака разбацала по соби.)
НИНА: Па шта ћу ја да упишем? Већ је мај, а ускоро ће пријемни. Сигурно нећу уписати медицинску, јер ме бела боја чини дебљом, а изгледаћу као вампир. Нећу уписати ни економску, јер ћу само седети и још више ћу се угојити. О гимназији нећу ни да размишљам, јер нећу да будем књишки мољац. Могла бих машинску… да будем са гомилом фрајера, али ови моји маторци ме никада не би пустили. Ма има још времена! Доста сам пажње посветила пријемном, заболеће ме глава од силног размишљања! Добро је да нисам толико блесава да још и спремам тај глупави пријемни!
(Наставља са спремањем.)
НИНА: Никада нећу имати дечка. Није фер, сви га имају. Чак и она кретенуша Ана. Ево оног броја што је Ивана оставила. Мало вежбе не би шкодило! (Узима телефон и зове Богољуба.) Ћао, Богољубе, Нина овде. Знаш, чула сам да дајеш часове љубљења… Стварно! Онда се видимо у дванаест код мене.
(Нина се спрема, сређује…)
Тинејџер је збуњен. У жељи да буде као остали, да буде кул – прави велике грешке. У својој самоћи, несхваћен, свим силама се труди да буде срећан, окружен пажњом. Али, на грешкама се учи! Такво искуство је најбоље. Не треба бити увек део масе. Некад је много боље бити појединац у нечем добром, него у групи лошег. Мада, не морате баш право кроз зид.
(Долази Богољуб, седају.)
БОГОЉУБ: Значи, теби требају часови? (креће ка њој)
НИНА: Чекај… овај… знаш… (пољубе се)
БОГОЉУБ: Па сад, шта ти није јасно? Знаш, све долази само по себи. (још једном је љуби)
НИНА: Све ми је јасно!
БОГОЉУБ: Имам још неке часове, али ако ти поново затребам, имаш мој број. (одлази)
НИНА: Шта је оно с лептирићима у стомаку? Зашто ништа нисам осетила? Можда је све оно о лепоти првог пољупца само фраза или је можда потребна љубав, привлачност за тај осећај!
Лептирићи у стомаку ће доћи сами, не морате их јурити. А ви се осећате тако несхваћено! А кога не схватају, тога и не уважавају. Кога не уважавају, не воле га. Кога не воле, прогоне га. Зато не треба трчати – нема се за чим. Тамо где нам ваља стићи, доспећемо и пузећи. А тамо где нам није суђено, ни галоп нас неће одвести.
(Звони телефон, Нина се јавља.)
НИНА: Хало? Стефане! Да, сећам се. Остала ми је код тебе. Важи! Кад долазиш? Видимо се! Не могу да верујем! Најјачи фрајер у школи долази код мене да ми врати торбу! Шта да урадим са косом? Знам! Остао је бабин хидроген за испирање протезе. Њиме ћу избелити прамен!
(Нина избељује прамен, шминка се… После неког времена се чује звоно.)
НИНА: Стефане! Ћао! Уђи!
СТЕФАН: Ћао! Имаш нови бели прамен у коси!
НИНА: О, да ли ти се свиђа?
СТЕФАН: Мало је необичан!
НИНА: Хвала за торбу. (завлачи руку у косу и отпада јој прамен)
СТЕФАН: Боже, што си ћакнута!
(Стефан привлачи Нину ка себи и љуби је. У том тренутку враћају се родитељи и веома су изненађени призором. Тата Аца напада Стефана.)
ТАТА АЦА: Шта радиш то са мојом ћерком?
СТЕФАН: Ништа.. ја овај… журим… (одлази)
ТАТА АЦА: (обраћа се Славици) Ето ти твоја ћерка! Видиш шта ради!
МАМА СЛАВИЦА: Да, кад је добра, онда је твоја, а кад је лоша, онда је моја!
(Одлазе свађајући се, а Нина остаје сама.)
НИНА: Не могу да верујем! Како су ме избламирали! Дошли су баш кад су лептирћи полетели! Никад више нећу смети да га погледам у очи. Убићу се!
Да, да… и док тинејџер мисли да му се посрећило, родитељи су ту да све упропасте – наравно, својим неразумевањем. Добра страна тога је да не траје дуго, ма како у датом тренутку изгледало, и да се на крају, када прође све то, увек слатко насмејемо. А свет је данас једна луда трка без предаха. Јуриш као без главе; пред собом све да сатреш, за собом се и не осврћеш, а кад стигнеш на мету, тамо – ама баш ништа!!!
КРАЈ