Наша бајка
У овом комаду уживали су наши предшколци у оквиру Дечје недеље.
Комад смо приказали деци и омладини из дома „Сремчица”.
Драмски комад је приказан за Нову годину деци запослених у нашој школи.
Треће место на општинском такмичењу!
У комаду су уживали и родитељи ученика-глумаца на родитељском састанку.
Текст је преузет из Базе знања Креативне школе.
УЛОГЕ:
- Црвенкапа
- Вук
- Принц
- Принчев телохранитељ
- Вештица
- Три прасета
- Седам патуљака
- Ловац
- Бака
- Maмa
- Девојчица МИМИ
- Мачор МИТА
МИМИ: Здраво, децо, здраво, здраво (љупко, умиљато, гласно, љутито, машући, кревељећи се) Ja сам Мими и ђак сам основне школе, знате, и ја имам стално некакве домаће задатке. МИСЛИМ, СТРАШНО! Сад треба да напишем састав о бајци коју највише волим. А знате шта ми је проблем? Нисам ја, овај, лења и размажена, него, овај, ја – НЕ ВОЛИМ БАЈКЕ! НЕ ВОЛИМ; БАШ; БАШ!!! АААА ВИИ???
—– Да —–
МИМИ: Стварно???!!!! Е, ја не волим, не волим!!! (деца) Е јесте, не волим их, баш не волим! (гласно и љутито) Ко их је само измислио? Само да збуне и уплаше децу… Сад ћу ја вама да покажем како су оне страшне… и како само збуњују децу па после онда не знаш ни шта си слушао, ни, ни ко је ко, ни ко је добар, ни ко је неваљао… Е, слушајте само… Кад легнем да спавам… Што је не волим да спавам, а ви… (убаци изненада као да шапуће тајну) Е, кад ја тако легнем да спавам, дође неко и увек… Душо, хоћеш да ти испричам бајку (руга се као да је гњаве)… А вама…?
—– Дааа —-
МИМИ: Ко вам прича бајке?
—- Мама, тата, баба, деда, брат…
МИМИ: Е тако и мени прича мама, прича тата, па баба, па дође деда, па ујна, па тетка, па не знам ко све још… и… и… свако ми исприча своју бајку… а… а… мени се све некако помешало… измешало… па не знам шта је ко радио… А хоћете ви мени да помогнете да ја средим те моје бајке? Хоћете, а… хоћете??? Па да ме у школи не гњаве више!?
—– Дааа —-
МИМИ: Да ми направимо НАШУ БАЈКУ!!!
—- Даааа —-
МИМИ: Е, ‘ајде. Прво је био једном један ВУК и он је чекао на путу у шумици иза једног великог дрвета Снежану и седам патуљака… је л’ тако било?
—- Нееее —-
МИМИ: А кога је чекао? А да, чекао је Црвенкапу. Црвенкапа је носила баки ручак. А бака, што је бака била ЛЕПА!!! Права Успавана лепотица, јесте, јесте и она је спавала пуно, пуно година… (појави се Успавана лепотица…)
—- Нијеее —-
(уплашена, Успавана лепотица побегне)
МИМИ: Ма јесте, тако је било, кад вам кажем!!!
—– Нијееее —–
МИМИ: Ма, ви ми знате! (љутито) А како је било, баш да чујем!
—— Сви говоре у глас ——
МИМИ: Па добро, добро, што вичете?! Јесте, сад сам се сетила, тако је било, то сам ја само хтела да проверим да ли ви знате… А добро је, добро је, знате ви све приче, видим ја. Е, а да чујете шта је било после… Сакрио се иза тог старог дрвета страшни вук и чекао Црвенкапу, а она је носила баки ручак. Носила је корпу пуну кекса, чоколаде, лизалица, орбит жвака, а што је имала барби сличице… (набраја на прсте)
—- Нееее —
МИМИ: Шта? Није имала сличице? А да, да, сад знам, збунили сте ме, носила је ручак и да, да… и букет цвећа… Пре поласка мама јој је рекла да обавезно скрене с пута, а кад наиђе на вука, треба да иде за њим где јој он каже.
МАМА: Послушај чика вука; он је јако добар човек… (Појављује се вук и прави се важан и одобрава, клима главом као да је тако било и хоће да зграби Црвенкапу. Мама и Црвенкапа терају вука са сцене)
—– Нијеееее ——
МИМИ: Шта? Није тако било? (Деца вичу, Мими као збуњена, па се снађе.) Па то вам ја и кажем. Мама јој је рекла да не скреће с пута и да случајно не слуша злог и безобразног Вука. Ево како су они разговарали…
ЦРВЕНКАПА (шета се и бере цвеће расуто по поду. Ставља га у корпу, прича сама себи.) Бака ће се обрадовати овом лепом букету, она јако воли цвеће… Пуна корпа цвећа, мојој баки највећа срећа.
ВУК: Ало, мала! (Црвенкапа не реагује.) Еј, ти с црвеном капом, теби кажем… Где си пошла?
ЦРВЕНКАПА: Бежи, несрећо једна, мама ми је рекла да с тобом не причам, ти си један неваљали зли вук што само чекаш мале и незаштићене Црвенкапице… Бежи, немој да те сад пребијем. Знаш, ја сам ишла на карате, не прилази… (Говори брзо и љутито, заузима карате позу.)
ВУК: (као уплашено и невољно) Ма шта ти је, женска главо, само сам хтео да те питам колико је сати… (Чуди се.) Е, откачене ли Црвенкапе… Чуј, она зна карате… (Прилази јој, а Црвенкапа га уз карате покрет обори на земљу. Вук почне да јауче и побегне и Црвенкапа настави пут и одлази.)
МИМИ: Је л’ тако било?
— Не, неее –
МИМИ: Добро, није баш овако, али слично… Него, да чујете шта се после десило… (Наставља тише, као да шапуће неку тајну.) Дође тако Црвенкапица пред једну кућицу… Што је била лепа, а тек што је била слатка, сва од милка чоколаде, јафа кекса, од кики и гумених бомбона… па медењаци… ма да ти вода крене на уста… И тако дође она, кад испред куће баба на метли… Нешто не личи баш на њену баку, али шта да се ради, баке се стално мењају… Ваљда… (Збуњено слегне раменима и одлази. На сцену излази Црвенкапа.)
ЦРВЕНКАПА: Здраво, бакице, бакице, кифлице, како сам те се ужелела… Бако, бакушице моја мила… (Трчи да је загрли, баба као узмиче и чуди се, на крају је загрли, тапка по леђима.)
ВЕШТИЦА: Де, де… Здраво, злато… (Загледа је и одмерава, опипава руке, ноге, врат… Баба нема зуб, ружна је, има велики нос, брадавицу, исцепана јој је одећа и има офуцану метлу) Здраво, здраво, срећо! А где ти је онај твој буцкасти брат? Ивица беше… Што си смршала нешто… (Облизује се.)
ЦРВЕНКАПА: (Окреће се деци и показује да је баба фијукнула.) Е, што је чудна ова моја бака, да није пролупала, па ја немам брата, свашта… Шта јој је??? Бако, јеси ли гладна? Носим ти ручак.
ВЕШТИЦА: (Узима хитро корпу, претура по њој, мршти се.) Пих, ма шта ти је ово, од овога ни мој мачор Мита не мож’ да се наједе… (Мачор мјауче, а баба га нервозно тера.) Пис, пис, изјелице једна, немој да те чујем…
ЦРВЕНКАПА: Бако, и цвеће сам ти донела… (Потури јој букет у нос, ова кине, брани се.)
ВЕШТИЦА: Ма мичи ми ту травуљину испред носа. Него уђи да те скувам, овај, да ти скувам супицу да се окрепиш… (Церека се, трља руке; тада стиже принц и замахује мачем као да се с неким бори.)
ПРИНЦ: Оооо, прелепа моја Успавана лепотице, ја ћу те спасити, не бој се, зла вештица ће моја бити, сад ћу је мачем покосити… (Јури вештицу, она бежи, виче, комешају се иза бине; сада се окреће кућица на лепшу страну)
ЦРВЕНКАПА: (Мало уплашено, мало збуњено, обраћа се публици) Ништа ми није јасно… Је л’ ово није била моја бака???
—– Неее —–
ЦРВЕНКАПА: Па добро… (Иде даље, певуши, долази до кућице и препозна је) А ево бакине кућице! Није се пуно променила. Баш је лепа! Мислила сам да је никада нећу наћи. (Сва срећна куца.) Бако, бако, ружо месечарко… (иза куће чује се комешање, свађа, галама. Одједном излазе три прасета, не примећују је и свађају се.)
ПРВО ПРАСЕ: Ја вам кажем, не може то тако, није то наша кућа, тужиће нас, па још ако има наследнике… Куку нама!
ДРУГО ПРАСЕ: Ма не кукај! Ко ће знати шта смо ми урадили?! Овде у ову недођију, у ову шуму, нико не залази…
ТРЕЋЕ ПРАСЕ: Дааа… овде нема живе душе, ни зли вук овде не залази! (Смеје се подло.)
ЦРВЕНКАПА: (Тапка ногом, прекрстила руке.) Да чујем ја, да чујем шта сте урадили мојој баки!!!
ТРИ ПРАСЕТА: (тргну се и уплаше се и муцају) Јао, ми, овај, ништа, овај, закључали, отворили, овај, орман, овај шпајз, овај… Беж’мо, браћо!!! Ево зле девојчице, одуваће нас и смазати као Панта питу! (Побегну, а Црвенкапа се подбочи. Појављују се патуљци; иду са посла.)
ПАТУЉАК: Оооооо, браћо!!! Ево нам једне лепе девојчице, може да замени нашу Снежану!!! (кореографија; патуљци узимају алат и одлазе са сцене)
ЦРВЕНКАПА: Ух! Ала је ово било жестоко, да ме види моја другарица Пепељуга, не би веровала како ђускам! Него, по кога сам ја оно дошла…
— По баку! —
ЦРВЕНКАПА: А да, бако, бако, сунце моје жарко, моја бака носи старке и фармерке, енерџи марке! Где си, бако, шта су ти учинили они прождрљиви прасићи? Хајде, децо, да је заједно позовемо, можда ме не чује!
— Бако, бако!!! —
(Уместо баке појављује се ловац, ухапсио вука, везане су му руке, води га на канапу.)
ЛОВАЦ: Брже, мрцино једна! Даћу ја теби! Научићу ја тебе лепом понашању! Ти ћеш мени тражити пиво у кафићу и пушиш још!!! Ма сад ћу ти одсећи тај реп што ти је израстао, па како и не би био толики! Мора да си пио пуно кафе! Јадна ти мајка која те родила!
ЦРВЕНКАПА: Шта је ово, шта се дешава? Чика ловче, што сте уловили овог мангупа? (Црвенкапа га загледа, вук се стиди.) Ма добар је он, чика ловче, види како фура добар фриз, па цвиџе, баш је кул! (Појављује се бака сва скоцкана, на ролерима; сви се згледају у чуду и говоре као да не могу да верују својим очима) Бако, бако, где си била???
ЛОВАЦ: Ооо, госпођа бако! (Шеретски суче брке, а вук ставио руке на уста и смеје се.)
БАКА: О, кога ја то видим, злато моје! Ооо, бакин невен, бакин зимзелен… Шта ће овај неваљалац овде? (показује на вука, ћушка га) Све ми је башту изгазио и све цвеће обрао. Замисли ти њега, воли да се закити цвећем!!! Неваљалац! А и на пасуљ није дошао у прошли уторак, а бака чека ли, чека! (Прстом му прети, вук слеже раменима као да је заборавио.)
ЦРВЕНКАПА: Бако, где си ти била? Што си се скоцкалааааа!
БАКА: Ееее, мало код педикира, мало код маникира, па фризура, па шијацу масажа, па пилатес, па кафица, па ово, оно… (љутито) Ма шта те се тиче! Има ваљда бака право да мало види света???
ЦРВЕНКАПА: Ма добро, добро, а ја се забринула!
ЛОВАЦ (суче брке): Боме, бако, свако част, значи оно, уторак – пасуљ! Ммм! (Бака се стиди, а ловац јој љуби руку, вук прилази Црвенкапи, задиркују се, гуркају се и одлазе иза позорнице. Истовремено излази Мими.)
МИМИ: Шта мислите, је л’ овако добро, је л’ могу ово да испричам мојој наставници, хоће ли јој се допасти, шта кажете, а? Мени се овако баш допада!!! А вама?! Децо, кад будете хтели да правимо ВАШУ БАЈКУ, обавезно ме зовите! Биће нам страва! Је л’ ВАЖИ? (одлази и маше)