Сан

---

• Прво место на општинском такмичењу

• Друго место на градском такмичењу

---

(Потребно је једно ћебенце, а свако дете доноси бар по једну играчку)

ЛИЦА:

• Мими – лутка
• Буба – лутка
• Пепе – пајац
• Цврчак
• Мрав
• Бумбар
• Лептир
• Бубамара 1
• Бубамара 2
• Руже
• Печурке
• Сека – усамљена девојчица
  
• Тата
• Мама
• Секица
  

(Радња се догађа у башти, једног лета.)

СЕКА: (усисава, а потом шутне канту)

Досадни су, стално ћуте,

нит’ се смеју, нит’ се љуте,

радим с њима шта ми дуне

и бесним што се не буне.

Волим шамар да им звизнем,

уживам да их рашчупам.

Гле, ко кладе седају!

Без везе ме гледају!

(обраћа се цврчку)

Па ти другог посла немаш

зашто цврчиш, зашто певаш?

Ти баш хоћеш да те псујем!

Ћути, нећу да те чујем!

(обраћа се бубамари)

А ти, шта си запела –

Око мене – лет, лет, лет!

Лажљивице излапела,

одлази у бели свет!

(обраћа се лептиру)

Гле, лептирић златножут

већ пролеће пети пут;

чиода га моја чека

(маше иглом према њему)

посред груди да уцмека;

баш ми такав треба брош

нећеш, брајко, дуго још!

(последњи део говори сама за себе) (чује се телефон)

Тата ради, ради и мама,

по цео дан играм се сама.

Идем да легнем, боли ме глава,

осећам да ми се јако спава.

* * *

ЦВРЧАК: Добро јутро!

ЛЕПТИР И БУБЕ: Добро јутро!

РУЖЕ, ПЕЧУРКЕ И ЛУТКЕ: Добро јутро!

СВИ: Добро јутро, дан се буди,

зора већ полако руди,

сунце нам се нежно смеје,

пријатељство срце греје.

Добро јутро!

БУМБАР (опази Секу на клупи): Гле, гле, шта је ово?

СВИ: Шта, шта, шта, шта?

БУМБАР: За мене нешто сасвим ново.

СВИ: Шта, шта, шта, шта?

БУБАМАРА 1: Ћути, тише и не вичи!

СВИ: Што, што, што, што?

БУБАМАРА 2: Јер на Секу то ми личи.

ЛУТКЕ, ЛЕПТИР И ЦВРЧАК: Јао, не! Само не то!

ЦВРЧАК: Ма пребити ме хтела.

ПЕПЕ: Боле ме леђа цела. (мери себи притисак)

ЛУТКА БУБА: А мене боли нога.

МИМИ: Пуца ми глава од тога.

ЦВРЧАК: Забранила ми да свирам.

ЛУТКЕ 1 и 2: Замера ми кад ћутим.

ПЕПЕ: Трудим се да је насмејем, а увек је наљутим.

ЦВРЧАК: Права је мала злоћа!

МИМИ: Да, из ње злоба врца.

БУБА: Она је, она је, она је… Она је, кад вам кажем… та она је без срца!

ЛЕПТИР: Обично глупо страшило,

што нас је тако плашило.

То вам је прави гад!

Реците шта ћемо сад?

СВИ: Шта ћемо сад? Шта ћемо сад?

Реците шта ћемо сад?

Шта ћемо сад? Шта ћемо сад?

Нек’ каже неко шта ћемо сад?

ЦВРЧАК: Судимо јој!

Ко је ЗА?

Браво, ура!

Суди јој башта сва!

МИМИ: Буди се!

БУБА: Гле!

ЛЕПТИР: Склањај се, склањај се!

МРАВ: Склањај се брже у склониште!

СВИ: Брже, брже у скониште!

Склањај се брже,

склањај се брже,

брже, брже у склониште!

СЕКА: Добро јутро!

Добро јутро, дан се буди!

Зора већ полако руди,

сунце ми се нежно смеје

и топлотом срце греје.

Добро јутро!

Нешто су ми руже (руже су заједно)

мало превисоко

или се то јутрос

вара моје око?

И веће су много!

То је нека грешка!

Чини ми се, изгледа,

једна ми се смешка.

Јао, како то, зашто то?

Па кад ме већ гледа

боље да је питам;

нешто, нешто чудно

са лица јој читам.

Како се ти зовеш?

Ја се зовем Сека.

Мислим да си ружа

ил’ друга биљка нека.

А можда си љиљан…

Хтела бих да дознам;

огромна си тако

не могу да препознам.

РУЖЕ: Шта је љиљан према ружи? (Сека залива руже)

Само мирис зна да пружи.

Ружа и лепоту пружа,

јер те чари има ружа.

У вази нас држе често,

дају нам најлепше место.

Девојка у косу меће,

јер најлепше ми смо цвеће,

да нас виде одмах сви,

јер најлепше – то смо ми!!!

ПЕЧУРКЕ: Ко се хвали, сâм се квари,

пословица то је стара,

лепота је, лепота је

Она може и да вара!

СЕКА (уплаши се): Јао, шта се оно миче, као да из земље ниче!

МРАВ: Ја сам Грга, страшни мрав,

а храбар сам као лав.

Тешко оном ко се дрзне

моју кућу да окрзне,

сместа ћу га збрисати,

тај неће више дисати!

БУМБАР: А ја бумбар, звани Кос,

јер имам дугачак нос.

Ко ме пипне, да се зна,

за часак прободем ја.

Да се зна,

да се зна,

за часак прободем ја!

СЕКА: Ах, тресем се сва до машне…

Какве су то бубе страшне!

Где сам то залутала?

Боље да сам ћутала!

БУБАМАРА: Ја сам Тина, а ја Мина,

сестрице смо, виде сви.

Од свих буба, деца кажу,

да најлепше баш смо ми!

ЛЕПТИР: А ја ОНАЈ лептир жут

и знај да сам страшно љут!

Судиће ти башта цела

за сва грозна твоја дела!

СВИ: Судиће ти башта цела

за сва грозна твоја дела!

СЕКА: Ах, тресем се сва до машне…

Какве су то бубе страшне!

Где сам то залутала?

Боље да сам ћутала!

ЦВРЧАК: То још увек ништа није.

Многе тајне башта крије.

Зла са нама ти си била.

Суђење си заслужила.

СЕКА: Суђење, о зашто, како?

Све је пошло наопако!

Где сам то залутала?

Боље да сам ћутала!

ЦВРЧАК: Ко ће бити судија?

БУМБАР: Па можемо ти и ја.

ЦВРЧАК: Не, судија буди ти,

а ја ћу је тужити!

БУМБАР: Суђење нек започне!

Заузмите места.

Тишину у судници

сад захтевам сместа!

Нека руже детаљно

случај сав претресу,

јер праведну одлуку

треба да донесу.

Печурке нек одбрану

смисле неку бољу,

пошто, видим, имају

за то добру вољу.

И пазите да нико

овде не улази!

Задужујем Гргу

да на Секу пази!

СЕКА: Суђење, о зашто, како?

Све је пошло наопако!

Ах, тресем се све до машне!

Какве су то бубе страшне?

(чује се ударац у гонг)

МИМИ: Ја сам Мими, лутка плава,

и због ње ме боли глава.

Летела сам сто корака,

преко баште до сокака.

Бацила ме, просто слутим,

због тога што стално ћутим.

Знам да говор бол њен лечи,

но код ЊЕ су моје речи,

па зашто ме онда туче?

Лутке нису да их муче!

СЕКА: Нисам смела, нисам хтела!

Опрости ми, ја те молим,

нисам смела, нисам хтела,

па знаш да те јако волим!

БУМБАР: Није хтела, глупа шала!

ПЕЧУРКЕ: Ал’ се каје Сека мала,

није хтела, није хтела!

Сигурно је јако воли,

када опроштење моли.

РУЖЕ: Случај тежак, шале нема,

казна ти се страшна спрема!

СЕКА: Не разумем, казна, како?

Све је пошло наопако!

БУБА: А шта смо ти ја и Пепе

тако страшно скривили?

Пали смо чак иза репе

и наскроз се искривили.

Сад ме тако боли нога,

а пајаца боле леђа.

Бијеш оног ко те воли

и ко никад те не вређа!

РУЖЕ: Случај тежак, шале нема,

казна ти се страшна спрема!

ПЕЧУРКЕ: Ал’ се каје Сека мала,

није хтела, није знала!

СЕКА: Не разумем, казна, како?

Нисам знала да је тако!

БУБА: Није знала, види чуда!

Да не мисли да сам луда?!

ПЕПЕ: Часни суде, за реч молим,

од оптужбе одустајем,

Секу малу јако волим,

љут сам био, сад се кајем.

Ја разумем што нас бије,

јер у души тугу крије.

Тата ради, ради мама,

мора да се игра сама.

Нема мацу која преде,

куцу да јој с длана једе,

коку, пиле или паче..

Често Сека само плаче.

Због те туге, због те боли

туче оне које воли.

РУЖЕ: Случај тежак, ја бих рекла,

чак наклоност да је стекла.

ЛЕПТИР: Е ја нећу, стварно нећу!

Куда твоје речи воде?

Па мене, па мене је

иглом хтела да прободе!

Најстрашнију казну тражим,

сузе нећу да уважим!

РУЖЕ: Најстрашнију казну тражи!

ПЕЧУРКЕ: Сузе неће да уважи!

БУБАМАРЕ: Најстрашнију казну тражи!

ПЕПЕ: Сузе неће да уважи!

ЦВРЧАК, БУБАМАРЕ, МРАВ: Случај тежак, шале нема,

казна јој се страшна спрема!

БУБАМАРЕ: Шта ли на ово рећи?

РУЖЕ: Родитеље њене треба звати, јер мала Сека страшно пати.

ТАТА: Часни суде, за реч молим.

Секу малу јако волим!!!

Није крива Сека мала,

већ је крива њена мама.

Она ради сваког дана

да би Сека све имала. (иронично)

МАМА (улази): Зашто си ме звала?

Ниси више мала.

Има ли то смисла? Ја…

Ја имам паметнија посла

и сад ми те је доста.

ТАТА: Немој да си тужна,

моје чедо драго.

Видиш да си тако јако ружна.

Сад ће моје чедо да се смири,

па ће са својим луткама да се помири!

МАМА: Ти, ти немој да се мешаш.

Увек је браниш, а види мене…

Немам ни парфеме, ни шминку, ни одела…

Ни…

Та, немам ништа, увек ништа и ништа,

ах, и штиклу сам поломила…

ТАТА: Ти имаш паметнија посла

и твоје ћерке ти је доста.

Уместо да јој помогнеш,

ти на њу сада вичеш!

МАМА: Шта… Да јој помогнем?

У ствари, немам времена.

Тренутно је распродаја.

СЕКА: Немојте се свађати, забога!

СЕКИЦА: Јадна моја Сека мала,

увек је сама и не воли да се игра с луткама.

Ево, донела ти малог Жућу

и он жели да има своју кућу.

Угледај се мало на мене!

СЕКА: Шта… Да се угледам на тебе?

Имаш рашчупану косу и пеге на носу.

МАМА: Ах, боли ме глава

и стварно ми се много спава.

Одох ја!

ТАТА: Сачекај, сачекај!

Сад ћу да се играм с тобом!

(у том тренутку звони му мобилни)

Морам да идем хитно,

кажу да је јако битно.

БУБАМАРЕ: Шта ли ће сада руже рећи?

СВИ: Шта, шта, шта, шта?

ЦВРЧАК: Какву ће казну изрећи?

СВИ: Какву, да, какву, да?!

МРАВ: Она ми срце слама.

СВИ: И нама, да, и нама.

МИМИ: И стално живи сама.

СВИ: Да, да, свакако, да.

БУБАМАРА 1: Убија је самоћа.

СВИ: Шта, шта, шта, шта?

БУБАМАРА 2: И није никаква злоћа.

СВИ: Да, да, свакако, да.

ПЕЧУРКЕ: Нема ниједног друга.

СВИ: Да, да, то знамо, да.

ПЕПЕ: Срце јој је сломила туга.

СВИ: Да, да, сломила, да.

(чује се ударац у гонг)

РУЖЕ: Када смо случај

добро размотриле –

крива је

и није крива.

Ето, то смо откриле!

Нека се извини,

нек’ пољуби лутке

и нек’ ову судницу

сад напусти ћутке!

„Да прославимо!” (миксер)

СВИ: Браво, руже, ура, ура!

Свима нам је стварно мило

што се тако завршило!

ЛЕПТИР: Е, ја нећу, стварно нећу!

Куда ваше речи воде?

Па мене је, па мене је,

иглом хтела да прободе!

Најстрожу казну тражим!

Сузе нећу да уважим!

Извините што сам груб,

око за око, зуб за зуб!

Иглом си хтела,

тебе ћу, знај,

па нека суђењу

том буде крај.

(налети на њу иглом за плетење да је прободе)

СЕКА (пробуди се, нема никога, све је као пре)

Шта је ово, ја сам сама?

Али где је моја мама?

Где су лутке, пајац где је?

Сунце престаје да греје.

Сигурно сам спавала,

страшан сан сам сањала,

јако сам се мучила

и много сам научила.

(одлази) (чује се музика)

СВИ (поздрављају публику):

САН ЈЕ ЗЕМЉА ИЗА СВЕТА

САН ЈЕ ЧУДНА НЕКА ЈАВА,

САД ПОНЕКАД ЗНА ДА СМЕТА,

САН ЈЕ СТАЊЕ КАД СЕ СПАВА.

СВАКИ ЧОВЕК КАД ПОГРЕШИ,

ЧЕСТО У СНУ ПРОБЛЕМ РЕШИ,

ПА ТАКО ПО НАШОЈ ВОЉИ,

ОН ПОСТАНЕ МНОГО БОЉИ.

САН ЈЕ ЗЕМЉА ИЗА СВЕТА,

САН ЈЕ СРЕБРНА ПЛАНЕТА,

КОЈОМ ЛЕБДЕ СНОВИЂЕЊА,

А САД, ДЕЦО, ДО ВИЂЕЊА.

ДО ВИЂЕЊА!

ДО ВИЂЕЊА!

ДО ВИЂЕЊА!