Преварио сам се!
Драмски комад је приказан
на последњем родитељском састанку
- чувени 5/1 -
ЛИЦА:
Влада (Србин деда)
Вера (Србина баба)
Раде (Србин отац)
Зора (Србина мајка)
Мика (Србин старији брат)
Срба
Ујна Стана
Ујка Спира
Тетка Ана
Комшије: Сава, Олга и Љубица
Хармоникаш
(Пред једном кућом у граду под орахом стоји један већи сто прекривен чаршафом, а на њему је разноврсно мезе. На средини стола постављене су флаше ракије, вина, пива и сока, а поред њих десетак чаша и чашица. За столом седе деда Влада, баба Вера и њихов син Раде. Чекају госте и разговарају. Срба доноси још пива.)
ВЛАДА: (Обраћа се унуку Срби који стоји поред стола.) Јеси ли узео књижицу, синко?
СРБА: Мика је отишао да узме.
РАДЕ: Их, и ти си неко сумњало, а знаш да је добар ученик. Таман посла да је другачије!
ВЛАДА: Да, да, али опет – за сваки случај!
РАДЕ: Јеси ли добио све добре оцене, сине?
СРБА: Све!
РАДЕ: Ето, јеси ли чуо!
ВЛАДА: Добро, добро, дај Боже, нека је тако!
РАДЕ: Па ако он омане, добар ђак, шта ће они други?!
(Наилазе Спира и Стана. Сви устају да се поздрављају и љубе са њима. Из куће излази Зора. Ујак и ујна највише љубе Србу и дају му неки упакован поклон. Ујна се мало тргне од Србе и као изненађена, погледа га.)
СТАНА: Откад га ујна није видела! Колики си ми порас’о! Честитам ти добре оцене и крај ове школске године! И то заврши, сине, као добар ђак, па гимназија, па добар факултет, доктор да нам будеш, да имамо и ми доктора!
СРБА: Хвала, ујно, хвала, хоћу. (Срба уноси дар у кућу и брзо се враћа да буде са гостима.)
СПИРА: Биће, биће, све ће то наш Срба лако да заврши! Он ће прославити нашу фамилију! Тако, сине, тако! Само тако!
РАДЕ: (показује им на столице) Изволите, седите!
СПИРА: Па, како сте, родбино?
РАДЕ: Добро, фала Богу, добро! Ево, окупљамо се да прославимо Србин успех.
СПИРА: Видим, видим, сви сте ми на ћеф. Тако и треба! А шта су ти, Србо, купили тата и мама за добар успех?
СРБА: Купили су ми компјутер! (смешка се)
СПИРА: А деда и баба?
СРБА: Они су ми дали двеста евра.
РАДЕ: Заслужио је дечко, нема шта! Он је најбољи математичар у одељењу, море и у целој школи! Нема задатка који он не може решити, а то нас посебно радује!
СТАНА: Бога ми, и ми се радујемо његовом успеху. Само тако настави, Србо, па ћеш добити и кола од тате и маме кад завршиш факултет!
(Зора сипа ракију гостима и смешка се. Раде узима чашицу, подиже је и наздравља свима.)
РАДЕ: Нек је жив и здрав наш слављеник (сви подижу чашице и са осмехом на лицу прате домаћина) Наш добар ђак, да увек постиже најбољи успех, да са таквим успехом заврши средњу школу и факултет, да су му живи и здрави родитељи и родбина, да се сви заједнички радујемо његовом успеху.
СВИ: Дај Боже, дај Боже!
СТАНА: Из твоја уста у божје уши!
РАДЕ: Живели!
ВЛАДА: Живели! (сви куцају чашице и пију)
СПИРА: Камо теби чаше, Србо, да нам и ти наздравиш?
СРБА: Ја не пијем ракију, ујко!
СПИРА: Онда узми вино или сок, па да се куцнемо! (Мајка му сипа сок и даје чашу. И осталима допуњава чаше.)
СРБА: Е па, живели, ујаче, и сви остали! (Сви подижу чаше и куцају их међусобно, па пију. Зора грли и љуби сина.)
СВИ: Живео, жив био Срба!
ЗОРА: Слатко моје! (Љуби га, а сузе јој радоснице преливају очи. Она их брише марамицом.)
(Наилази тетка Ана. Прво загрли Србу, љуби га и даје му поклон у кутији.)
АНА: Жив био, срећо теткина!
СРБА: Хвала, тетка, хвала!
(Док се Ана поздравља са гостима, Срба се окреће, отвара кутију да види шта му је тетка донела. Гледа дар и смешка се, па га носи у кућу и враћа се, Зора пуни свима чаше, а Ана заузима место за столом и седа.)
АНА: Значи, наш Срба већ заврши и ову годину, момак! Браво, Србо, само тако настави, па ћемо бити сви срећни!
ВЛАДА: (подиже чашицу): Добро нам дошао нови гост! Живели! (Куцају чашице и пију.)
АНА: Сад имамо разлога да пијемо и да се напијемо. (Подиже чашицу, куца је са свима и пије.)
(Долазе комшије: Сава, Олга и Љубица. Прво се поздрављају са Србом и љубе га.)
САВА: Честитам ти успех, Србо.
ОЛГА: Браво, Србо, браво!
ЉУБИЦА: Алал ти вера, синко, кад си одличан ученик!
(Предају му поклоне. Срба узима поклоне и носи их у другу собу. Гости се поздрављају са свима и седају за сто.)
СВИ: Благо вама кад вам дете овако добро учи, да трошите и да не жалите! А овај мој ни занат не би учио. Само га лопта интересује и ништа друго!
СПИРА: А, па то је најбоље! Данас се фудбал највише цени! Ти си срећна мајка! Само фудбал нека игра, ви ћете бити најбогатији људи! Сви има да вам завиде! Треба да се радујете, а не да тугујете! Да мој син воли лопту, ја му не бих ни дао ништа друго да ради!
ЉУБИЦА: Али ја бих ипак хтела да изучи неки занат. Ено, наш комшија је занатлија, да видите какву је кућу направио, није кућа него вила. А наша само што није пала! Ипак је боље да изучи неки занат!
СПИРА: Није лоше ни занат, али најбоље је бити фудбалер, одбојкаш, кошаркаш или нешто друго. Паре, бре, падају им у руке као киша, не знају ти спортисти шта имају!
ВЛАДА: Ето, ти још увек сељачки мислиш!
ЗОРА: Ајде, Спиро, немој и ти тако, лопта је за децу, то није посао за озбиљне људе!
СПИРА: А бре, људи, па ви ништа не знате! Где ви живите? Видите ли увече на телевизији шта се највише приказује! Ајде, кажите: шта се највише приказује? Половину времена заузима спорт, а другу половину све остало! Два министра, бре, имамо само за спорт! Да то није важно, не би се на то толико трошило!
ВЕРА: Боже, да се човек чуди, да је лопта најважнија! Толики учени људи, па тако… Лопта најважнија!
СПИРА: Јесте, јесте, тако је! Ја, на пример, да не погледам неку важнију утакмицу, или да не чујем резултат, ја не бих могао да спавам!
СТАНА: Ајде, ајде, и ти претерујеш с тим твојим фудбалом!
СПИРА: Ма, шта ти причаш кад не знаш ништа! Људи ће се побити да купе карту за утакмицу. Да то није важно, не би се толике паре трошиле на то!
ВЕРА: Богме, баш изгледа да нису паметни ти људи! Паре ће давам да гледам како се рита лопта!
СПИРА: Добро, пријо, за тебе и није срамота што тако кажеш, али за ове младе, баш ме чуди! Ви не знате шта данас значи фудбал!
(Гости сумњичаво врте главама, мезе се и пију. Наиђе хармоникаш и развуче хармонику. Огласи се и сви погледају у њега.)
РАДЕ: Ајде, бре, где си досад? Чекамо те већ сат!
ХАРМОНИКАШ: Ево, ево идем! Добар дан свима! (Одмах засвира коло.)
(Устају Раде, Зора, Спира, Стана, Ана, Дане, Олга и Љубица, формирају коло и играју. Чим се заврши ово коло, хармоникаш засвира друго. Исти људи настављају игру у колу, Спира хвата Србу и уводи га у коло.)
СПИРА: Учи се, треба да знаш и да играш!
(У коло улазе и деда и баба, па сви са уживањем играју. Кад се коло заврши, сви се враћају на своја места. Зора и Ана постављају ручак.)
ВЛАДА: (Подиже чашу.) Ово да попијемо за пријатан ручак. (Сви узимају своје чаше.) Живели! Пријатан ручак! (Куцају чаше, пију и почињу ручак.)
РАДЕ: (обраћа се хармоникашу) А ти сад једну мераклијску, онако уз ручак.
ХАРМОНИКАШ: (Засвира и запева.)
Празна чаша на мом столу,
из те чаше ти си пила,
ако је чаша испијена,
нека буде чаша разбијена!
(На капији се појављује Мика. Намргодио се и руком показује да музика престане. Гости се изненађују. Неки држе чаше у рукама. Он им брзо прилази. Раде устаје и са чуђењем га посматра. Сви прекидају ручак.)
МИКА: Шта сте дигли толику буку? Прекините са музиком! Срба није положио разред! Има кеца! (Срба му прилази и узбуђен, пита га.)
СРБА: Како нисам, па разредна ми је рекла!?
МИКА: Јесте, рекла је, али ти имаш кеца из математике.
РАДЕ: Како, бре, има кеца? Досад је увек прелазио у следећи разред!
МИКА: Ено, иди, па види! (Зора се окреће, слуша разговор и крсти се.)
РАДЕ: Ти си видео разредну, а не и књижицу!
МИКА: Моја разредна је била у комисији. Нашао сам је и питао.
ЗОРА: И, шта ти је она рекла?
МИКА: Рекла ми је да не може она на колегиницу утицати. Имао је некакве мање поене од других и није му дала двојку!
РАДЕ: Јеси ли тражио да причаш са математичарком?
МИКА: Јесам. Показала ми је задатке и погледао сам.
РАДЕ: Па, шта си видео?
МИКА: Стварно је тако као што је рекла! (Сви погледају у Србу.)
СРБА: Ма, ти ме само брукаш. Тата, то није тачно! Све сам задатке урадио!
МИКА: Јеси урадио, али ти нису били тачни! Сваки задатак сам погпедао са наставницом!
ЗОРА: Боже, шта је са овим наставницима?! Шта они то раде? Зашто тако малтретирају децу? Ко је могао такве задатке све да реши?
РАДЕ: Ја ћу отићи да видим. (Полази, а Мика га зауставља.)
МИКА: Не сад, него сугра, сад нису у школи! Ама, људи, зашто ми не верујете!? Ја сам видео!
РАДЕ: То су наставници мућкали да прођу они чији су родитељи гурнули по нешто у џепове наставницима! Не може то тако, видећу ја то! Тужићу их само ако нешто нађем да су мућкали!
АНА: Мућкали су, да знате, сигурно су мућкали, за пусте паре шта све нису у стању да учине!
(Сви спуштају чаше на сто и гледају се. Сава и Олга устају и полазе кући.)
РАДЕ: Не, комшија, куда ћете? Останите да завршимо ручак! Ја не верујем да је ово тачно што дете каже! Ја ћу ићи да видим! Упамтиће они мене, маму ли им корумпирану! Не могу они овако да се играју са децом! Толико се дете мучило, учило, па сад оно – јединица, а они што су подмитили, нека заврше разред, па нека им буду добри! Зато нам и иде овако наопако!
(Сава и Олга одлазе. Устаје и Љубица и полази.)
ЉУБИЦА: Комшија, извините. И ја морам кући. Доста је: ручали смо, пили, веселили се и доста је! Немојте толико да тугујете! Ако не може школу да учи, нека игра лопту или нека учи неки занат! Шта ћете, није ни потребно сви да уче школу!
РАДЕ: Како, бре, он да не учи, па он је таленат, ако он не учи, ко ће! Како је досад завршавао разреде?!
(Љубица ипак полази)
ЉУБИЦА: (обраћа се Радету) Не знам. Не знам, комшија, како је, али видиш, понекад и добри ученици нису прави добри ученици.
РАДЕ: Ма он је био, бре, педагошка звезда у школи, све је знао, све што га питају, и то из свих предмета.
(Љубица одлази, а за њом и хармоникаш.)
ВЕРА (хвата сина за руку и скреће му пажњу на себе.) Ћути, и не викај много! И ти ниси чист.
РАДЕ: Зашто?
ВЕРА: (Гледа му у лице.) Знаш колико пута си јео и пио у кафанче куде Стојанче с наставници!
РАДЕ: Па шта?
ВЕРА: И ти си ги митија, па затој ти је син био одличан!
РАДЕ: Ајде, не причај ту!
ВЕРА: Не викај по други, него прво себе погледај! Ето, то ти се сад свети!
РАДЕ: (замишљен, тихо и отегнуто) Преварио сам се!