Наше обданиште
Комад је приказан при отварању новог вртића у нашем насељу.
Ресник је једно велико место,
прави рај за сваког човека.
Деца се у игри виђају често,
саставни су његов део довека.
Али… (сви)
Места за игру има мало
и њих је данас наћи баш тешко.
Зато сада вредни људи граде,
јер њима је до деце стало.
Али… (сви)
Не зидају они високе зграде
већ ресничко обданиште мало.
Оно ће бити дечје царство
у коме ће се учити ствари нове.
Једна од њих ће бити другарство
где једно друго у игри лове.
За нашу децу треба учинити све,
јер ће њима свет да остане,
али нису довољне руке две,
већ труд свих да обданиште настане.
Чујте и почујте!
Тражим пуно поштовање
за грађане растом мање,
нек’ одрасли добро чују:
од сад нек нас сви поштују!
Хеј, децо, весела и млада,
отвара се нова дечја зграда!
Питате се: „Шта је обданиште?”
То су остварене жеље твоје
- као и моје.
Шта је обданиште?
Обданиште је кућа за децу,
за све девојчице и дечаке.
У њој се уче песме и приче
и чаробне игре свакојаке.
Оно је радост, љубав и срећа,
у њему строгих и љутих нема.
Тамо су песме о баки и мами
и најлепше лутке
- најдража тема!
Овим путем сваког дана
иде група малишана,
ципелица свака лупа:
тапа-тупа, тапа- тупа!
Весели смех на њиховом лицу
и сунце у очима малим,
и хиљаду зашто и хиљаду зато
у главама је радозналим.
Више нико ни у шали,
да нас није звао мали.
Да ли роде доносе децу?
Зашто лети не пада снег?
Зашто облак није велики као мој тата?
Зашто не може да се помери брег?
Кад ја викнем на сав глас:
пољубац – трас!
Одрасли су ваљда власт
што имају већи раст;
нек’ озбиљно схвате мене,
нек’ почну већ једном да нас цене!
Хајде да растемо.
До стола
До столице
До капије
До полице
Растимо – (сви)
Са ластама растимо.
До матуре
До телефона
До дугачких панталона
Хајде да растемо.
Са ластама растимо.
До ветра
До крова
До љубави
До лова
До последњег милиметра растимо! (сви)
За сву несташну децу,
Стигао је спас,
Отвориће се обданиште:
„Дечји глас”!
Пуно смеха
Пуно приче
Биће за све
Слатке ресничке клинце.
Обданиште!
То је место за децу малу.
Обданиште!
То је место за шалу.
То је место где се деца друже,
Ту другарство траје најдуже.
За оне што још не знају да кажу КОФЕР
За оне који су тек проходали…
За они који уместо РОДА кажу ЛОДА.
За оне који уместо ВОДА кажу ЈОДА.
За оне који уче своје прве песмице,
за оне који тек цртају сунце,
кућу, секу, бату, баку…
и за оне који тек уче
слова и математику.
На брду,
на брду у Реснику,
расте једна школа,
школа за ресничке пачиће мале!
Али… (сви)
Све тако тече и брзо прође,
одрасте дечурлија слатка,
долази велика школа у којој се учи много:
за њу је обданиште права шала!
Сад дође време да се иде кући…
До виђења, мали ђаци,
девојчице и дечаци,
сада треба кући поћи,
сутра ћете опет доћи.
Они ће ићи тугујући,
са уверењем да ће сутра доћи
и код куће – слатко заспати.
Не сећам се баш првих дана,
јер била сам сувише мала,
али по причи маме и тате,
знам да сам пуно, пуно плакала.
Убрзо је сузе заменио смех,
упознавање са новим стварима,
нежне руке васпитачица
и игра са другарима.
И данас се сећам свог ормарића,
великих цртежа по зидовима,
и како сам другарици везивала пертле,
и све деце колико их има.
Сећам се Дике Паприке,
и васпитачица Рушке и Заге,
слатких сточића и креветића –
све су то успомене драге!
А сад нека друга деца,
што будућност на њих чека,
имаће још лепши вртић
што се види издалека.
И та лепа дивна кућа,
на врх брда што је граде,
и сутра биће пуна деце,
а деца су симбол наде!
(песма „Деца ће победити”)