Хајдуци
Треће место на општинском такмичењу.
(Наилази Чеда Брба.)
ЧЕДА: Ја сам најјачи. Кад се само сетим туче с Матамутом. Нису веровали Цврца и Врабац у мене, у моју снагу. „Неће моћи да ти одговори?” Зашто? „Па, нем је”. И пођоше са мном, баксузи. Јаој! Сетих се да сам заборавио да намажем мишице зејтином. А то упамтите! Ниједан јунак неће изаћи на мегдан без намазаних мишица зејтином. Али данас, уз божју помоћ, поделих мегдан. С ким? Па са Матамутом! Пробудио се ја јутрос рано, па рекох себи, нећу отићи међу другаре док не свршим оно са Матамутом, па макар главу разбио. Намазао сам мишице зејтином, јесам, јесам… И кренуо тамо иза последњих кућа. Матамута седи пред кућом. Приђох му па га питам: „Јеси ли ти Матамута?” Он клима главом. Кажем ја: „Досадио си ми хвалом како си ти велики јунак и како се никога не бојиш, па сам дошао, ево, да се огледамо!” Јаој, да сте видели како сам га ухватио за гушу, па се ухватисмо укоштац, па заљуља он мене да ме обори, заљуљах ја њега. Шкргуће зубима, шкргућем ја. Скупила се нека деца и, баксузи ниједни, навијају за њега. Њега то јача, храбри га, па се диже. Онда ја прибрах последњу снагу па га дохватим око струка, па БУМ! Паде Матамута на земљу, а ја му, к’о прави, клекнух на груди. Мумла он као медвед… Како што?! Па не уме да говори. Признаде, олош један, да сам јачи. Ја, богме, сврши тај посао. Матамута… Матамута… Само ми спомените некад Матамуту.
(Чеда Брба одлази говорећи „Матамута”, а испред спуштене завесе излазе четири ђака с торбама на леђима и иду путељком звиждућући – Брана, Мита Трта, Сима Глуваћ и Миле Врабац. У сусрет им долази поп-катихета. Дечаци бојажљиво скидају капе и јављају му се, осим Врапца, који је баш у тај мах стрпао руке у џепове. Поп их зауставља, прилично срдито…)
ПОП (Милету): Мали, јеси ли ти ђак?
ВРАБАЦ: Јесам.
ПОП: А да немаш ти случајно врапца под капом?
ВРАБАЦ: Немам.
ПОП: Видим, магарчино, не скидаш капу ни свештенику, па велим, бојиш се да ти не одлети врабац!
БРАНА, МИТА И СИМА: Врабац! Врабац! … Миле-Врабац!
ПОП: Реци ми, антихристу један, које је прво основно начело Христове науке? (Миле слеже раменима) Говори, које је прво основно начело Христове науке?
ВРАБАЦ (још дубље обори поглед и мрмља себи нешто у браду)
ПОП (бесан као рис): Које је прво и основно начело Христове науке, звекане један? (замахне нагло руком и звизне Милета по глави) Милосрђе! … Милосрђе, утуви то већ једном!
(Глуваћ и Брана се подгуркују, а Трта се закикоће, одлазе бржим ходом, а поп гледа тренутак за њима)
__________
(Наилази Перса уплакана, а мало затим Брана)
БРАНА: Зашто плачеш, Персо?
ПЕРСА (гушећи се у сузама): На-на-наставница ме пред целим разредом назвала гу-гу-гуском… Рекла ми да сам глупа гуска… И сви су ми се смејали… ииии…
БРАНА: Па то није ништа. Због тога, Персо, не вреди плакати. Шта је то, гуска? Ништа! О, колико је пута мени наставник пред целим разредом рекао да сам глупи магарац, а магарац је много крупнија ствар од гуске, па ето, ништа… И наставници је, кад је била мала, рекла њена наставница да је глупа гуска, па ето, она је данас наставница…
ПЕРСА (подиже уплакане очи): Сви су чули да сам ја гуска…
БРАНА: Па, шта – гуска! Гуска… овај… гуска баш и није нешто тако… То није увреда… Ето, ја, на пример… ја волим гуску!
ПЕРСА: А?
БРАНА: Јесте, ја волим гуску. Нарочито батак.
ПЕРСА: Како батак?
БРАНА: Ето тако, кад мајка испече гуску на пиринчу, ја увек тражим батак.
(Перса се осмехује с разумевањем, а Брана јој пружа кифлу коју је дотле крио иза леђа. Она почиње да жваће, док јој се последње сузе суше на образу, а Брана је, снебивајући се, гледа и неко време оклева)
БРАНА: Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те твој отац дати, ако те једном запросим?
ПЕРСА (запне јој кифла у грлу) Неће!… Не верујем.
БРАНА: А зашто?
ПЕРСА: Зато што си рђав ђак.
БРАНА: То је истина. Јуче сам опет добио јединицу из матиша.
ПЕРСА: Онда никад нећу бити твоја.
БРАНА (прилично извештаченим гласом): Ти мораш, Персо, бити моја, ако не на овоме, а оно на ономе свету.
ПЕРСА: Ју, шта то говориш?
БРАНА: Тако сам прочитао у једној књизи, коју моја тетка чита свако вече и при читању уздише и плаче. То је књига о љубави између Дон Родрига Мондега и сироте девојке Хуане, гробарове пасторке!
ПЕРСА: А како то може да буде, да будем твоја на ономе свету?
БРАНА: То је бар лако – отроваћемо се.
ПЕРСА: А чиме ћемо се отровати?
БРАНА: Свеједно… Попићемо отров или ћемо да једемо шибице.
ПЕРСА: А кад?
БРАНА: Сутра после подне.
ПЕРСА: Е, не могу. Сутра после подне имамо школе.
БРАНА: То јесте. Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили изостанак, а имам већ 24 неоправдана, па би ме могли истерати из школе. То ћемо онда удесити једном кад не будемо имали школе… Него, хоћеш ли, Персо, да се састанемо вечерас на старом гробљу, на гробу Максе Жабе?
ПЕРСА: А зашто?
БРАНА: Тако… да се састанемо, да разговарамо…
ПЕРСА: А о чему да разговарамо кад смо већ све разговарали… Причали смо већ и о школи, и о батинама које си ономад добио од оца… Рекла сам ти да је мама јуче за ручак правила пуњене тиквице… и све…
БРАНА: А ми смо синоћ имали штрудлу са сиром.
ПЕРСА: На састанцима треба говорити љубавне речи, а ми разговарамо све нешто обично. То можемо да причамо и на улици. Што да се састајемо на гробу Максе Жабе?
БРАНА: Знам ја, Персо, да на састанцима треба говорити љубавне речи. Зато сам ти и донео теткину књигу… (вади књигу из торбе) Једва сам је извукао, јер је тетка, кад заврши читање, ставља под јастук. У тој књизи мора да има љубавних речи. Научићемо их напамет па ћемо се после пропитивати.
ПЕРСА: Добро, дај ми књигу… (чује се школско звоно) …. и бежи у школу, јер ће нас видети заједно!
__________
(У углу клупа с неколико ученика. У првој клупи седа Брана, а Врабац већ седи, у другој је сам Глуваћ. Жагор, комешање, кикот – све замире, кад се на вратима појављује професор српског језика)
НАСТАВНИК (све их мери неко време, па се обраћа Брани): Беше ли ти оно магаре што прошлога пута не знађаше лекцију?
БРАНА: (поносно) Јесте, ја сам тај.
НАСТАВНИК: А нађох ли ја, канда, на твом писменом задатку ону мастиљаву мрљу коју ви ђаци крмачом називате?
БРАНА: (сав сија) Да, да!… (брзо дошапне Врапцу) Видиш како ме је запамтио!
НАСТАВНИК: Ја тада рекох теби, ако будеш и даље био тако немарљив и небрижљив да ћу те идући пут казнити?
(Брана невољно клима главом)
НАСТАВНИК: Па добро, брајко, зашто бар једном не научиш лекцију како ваља?
БРАНА: Не иде ми у главу, господине.
НАСТАВНИК: А мени, видиш, никако не иде у главу да ћеш ти ове године прећи у следећи разред… Јеси ли бар данас шта научио?
БРАНА: Научио сам, али ме је отац истукао пред сам полазак у школу, па сам све заборавио…
НАСТАВНИК: А зашто те истукао, црни сине?
БРАНА: Зато што нисам хтео да дођем у школу, а он је хтео на силу да ме натера.
НАСТАВНИК: Тако, дакле… Е па, синко, поздрави оца с моје стране и реци му да сам га ја лично замолио да те испребија још једном као сеоску џукелу. Ето, тако га поздрави.
БРАНА: Хоћу, хвала.
НАСТАВНИК: Немој да ми захваљујеш, само пренеси поздрав. Целу твоју породицу, колико ја знам, морао је школски домар вући на први час… А ти, Симо, што ти уопште и долазиш у школу? Што не седиш код куће?
СИМА: Седео бих ја, господине, али мајка ми каже: „Бога ти, Симо, што ти седиш код куће, што не идеш у школу?”, па ја као хоћу да послушам мајку.
НАСТАВНИК: А шта ти каже отац?
СИМА: Отац ми каже: „Бирај, синко, или школа или да цепаш дрва”.
НАСТАВНИК: А ти?
СИМА: Ја изабрао школу… Боље школа, него да цепам дева.
НАСТАВНИК: Кад је боља школа, Симо, што онда не учиш?
СИМА: Е, кад бих ја учио, господине, онда не би била боља школа…
(Улази психолог, гледа по одељењу.)
ПСИХОЛОГ: Срећан рад! Шта ту има? Коме фали нека даска? (угледа депримираног Брану) Да ти, мали, ниси опет нешто измислио? Знате, једном га је тако болео зуб и мајка га није пустила у школу, па се он после навадио, кад год му у кући неког заболи зуб, он не дође у школу… Заболи му оца, он не дође; заболи му мајку, он опет не дође; заболи му зуб брата, сестру, тетку – он исто не дође! Почео је чак да не долази у школу и кад суседи болују од зубобоље… Чувај се, мали, настрадаћеш због туђих зуба!
(Чује се школско звоно. Сви излазе, осим Бране и Персе.Они неко време ћуте, гледају се, снебивају, уздишу…)
ПЕРСА: А јеси ли научио оно?
БРАНА: Наравски, јесам.
ПЕРСА: Дај, онда, да те слушам. Ти буди дон Родриго Мондега из теткине књиге, а ја ћу бити сирота девојка Хуана, гробарева пасторка… Почни ти… (обоје заузимају позу за разговор)
БРАНА (као да чита): „Дон Родриго: Девојко! Исповедам ти се овде пред овим мртвим сведоцима, да је моја љубав искрена и дубока, као што је туга која на овим мртвим пољима почива!”
ПЕРСА: „Хуана: Ах, кад бих смела тим речима веровати!”
БРАНА: „Дон Родриго: Те речи теку са усана и из душе једног племића коме је реч светиња, а заклетва равна вери”.
ПЕРСА: „Хуана: Толико је за мене среће у твојој љубави да ја немам довољно храбрости тој срећи да се предам”.
БРАНА: „Дон Родриго: Ал’ имај храбрости рећи оно што ти душа осећа…”
ПЕРСА: „Хуана: Волим те!”
БРАНА: „Дон Родриго: Ах, драга моја Персо… овај… Ах, драга моја Хуана!”
ПЕРСА: „Хуана: Слатки мој Родриго!”
БРАНА: Ја нисам даље научио.
ПЕРСА (дубоко уздахне): Мени се ово допада.
БРАНА: И мени. Мислим, Персо, да је ствар необично успела. Изгледамо као одистински љубавници… Чини ми се да ствар и треба наставити у том смислу.
ПЕРСА: Свакако. Учићемо даље.
БРАНА: Да знаш, Персо, како се књига лепо завршава, баш правим љубавним речима… (чита) „Оди, оди, љубљена Хуана, на моје снажне груди. Наслони твоја уста на моја, нека нам се кроз први пољубац слију душе једна у другу!”
ПЕРСА: Лепо је, али још нисмо дотле дошли.
БРАНА: Онда, на учење! За идући четвртак научићемо следећу лекцију… Мада ми се баш много не свиђа што су се у нашу љубав увукле лекције. То ми, Персо, некако мирише на школу. (одлазе)
__________
(Брана, Трта, Глуваћ и Врабац) (Наилази Чеда, говорећи да иде у хајдуке и окупља дружину)
ЧЕДА: Шта ме гледате? Како кога? Кога? (све их редом премери погледом) Ето, вас! Нећете ваљда да останете као кукавице овде, него ћете поћи са мном… (другари се несигурно загледају, па редом обарају главе) Фуј, кукавице једне! Зар нема међу вама ниједног јунака, који је кадар поћи са мном у хајдуке!?
ЦВРЦА: Ево, ја ћу!
ТРТА: Откуд ти?!
ЦВРЦА: Право да ти кажем, досадило ми купање код куће. Сваке суботе дочепа ме мајка па ме стрпа у каду, насапуња ме као да ће целог да ме брије, па ме трља и гњави ме. Не могу више! Колико сам пута казао сам себи: „Побећи ћу од куће само због тог купања”. И ето, брате, због тога и идем у хајдуке!
ТРТА: Ха, ха, ха, ха!… И јеси ми мустра за хајдучију!
ЧЕДА: Не смеј се, море, да ти не преседне! Како се ти можеш смејати Врапцу кад је он бољи јунак од тебе – он једини пристаје у хајдуке!
ТРТА: Није истина, ево пристајем и ја!
ЧЕДА: Е, то је друго…
ТРТА: Пристајем и то не зато што ме купају, него зато што хоћу да сам хајдук!… (Чеда му приђе и рукује се са њим)
ГЛУВАЋ: А је ли, Чедо, могу ли ја да одем у хајдуке, па да отуд из планине пишем у школу: ако ми наставници поправе оцене, предаћу се властима, а ако неће, онда ћу до смрти остати хајдук!
ЧЕДА: Будало једна, кад си хајдук, шта ће ти онда добре оцене? Ко има добре оцене, тај не иде у хајдуке!
ТРТА (још се снебива): Право кажеш…
ЧЕДА (Брани): А шта се ти размишљаш?
БРАНА: Право да ти кажем, Чедо, није да кажеш да се ја бојим, али нешто се мислим: код куће имам кревет, а тамо у планини не могу да имам кревет; па онда, ја, брате, волим кнедле са сиром, а ко ће тамо да ми прави кнедле са сиром… У планини нема ни кревета ни кнедли. Тамо је суров живот!
ЧЕДА: Нема више размишљања. Од сада смо хајдуци.И још нешто, браћо, од сад немојте да ме зовете Чеда Арамбаша. То Чеда није некако арамбашко име – никад нисам чуо да се неки арамбаша зове Чеда. Него ме зовите Брба Арамбаша, то му дође, онако, као из народне песме…
ВРАБАЦ И ЦВРЦА: Живео Брба Арамбаша!
СВИ У ГЛАС: Живео нам Брба Арамбаша! (чује се кокодакање неке уплашене кокошке)
ЧЕДА (ослушне): То је добро знаменије!
(Одлазе један по један и враћају се један по један опремљени као хајдуци. Шубаре им пале преко очију, Чеда носи секирче, Трта црни кишобран, Сима тучак за месо…)
ЧЕДА: Ух, браћо, зар није дивно бити хајдук? Још да нам је сад гуслар, па да нас опева!
ГЛУВАЋ: Ево ти Врапца!
ВРАБАЦ: Шта, Врабац!
ЧЕДА: Јесте, богати, он нам је већ певац уз гусле.
ВРАБАЦ: Шта све ја…
ЧЕДА: Знаш ли, море, састављати песме?
ВРАБАЦ: Па, знам…
ТРТА: Јесте, зна! Али све покраде из читанке!
ВРАБАЦ: Па покрадем, али ја то бар вешто саставим, а ти не умеш ни тако. Ево, ја већ имам у џепу једну песму. Јуче сам цео дан седео код куће и састављао је…
СВИ У ГЛАС: ‘Ајде, ‘ајде, читај!… ‘Ајде, Врабац!
ВРАБАЦ (дубоко удахне ваздух, вади песму, чита):
„Боже мили, чуда великога,
кад се шћаше по земљи Србији,
одметну се једна чета мала,
чета мала, али одабрана,
одметну се гори у хајдуке.
Један јунак бољи од другога,
ал’ пред свима Брбо Арамбаша,
јунак каквог надалеко нема;
на глави му црна шубарина,
за пасом му тешка секирчина,
а очи му севају како муње,
мрки брци пали по рамену…”
ТРТА: Ух, ух, баш га претера! (мува Брану)
ЧЕДА: Не подгуркуј се, Трто, да ти не преседне!
ТРТА (збуњено) Ја то… мислим, знаш… претерао је Врабац, јер ти немаш бркове…
ЧЕДА: Немам их, дабоме, знам ја да их немам, али то је због песме. У песми увек мора за јунака да се каже да има бркове… Море, Миле, па ти то умеш лепо да састављаш…
ВРАБАЦ: Сигурно да умем!
ТРТА (пркосно): Дабоме, кад чуваш све старе читанке!
ВРАБАЦ: Не кажем, има и из читанке, али има што сам и сâм саставио…
ЧЕДА: Богами, како је да је, добро је. А има ли још?
ВРАБАЦ: Има.
ЧЕДА: ‘Ајде настави, читај даље!
ВРАБАЦ: Ево одмах.
„А да ти је стати па видети
све јунаке у чети Брбиној,
сваки јунак бољи од другога.
Ту је Глуваћ, хајдук гласовити,
којино је у борбама љутим
скин’о досад дванаест турских глава”.
СВИ: Ухаааа!
СИМА: Па то у песми! У песми мора тако да се каже…
ВРАБАЦ: (наставља)
„Ту је Брана, јуначко колено,
којино је грдно пропатио,
преживео муке свакојаке,
пре но оде гори у хајдуке
каишем му леђа исписана
од крвничке наставничке руке…”
ТРТА (пркосно се смеје): Хи, хи… Опет је узео из читанке.
ЧЕДА: Не прекидај, Трто!
ВРАБАЦ: (наставља)
„Ту је Трта, хајдучина стара,
од ког дршће цела наша школа,
школа и сви наставници…”
СВИ: Уха!
ТРТА: Што, то је његово… Овај део је сам саставио, тога нема у читанци…
ВРАБАЦ (застане, све их ватрено погледа, па снажним гласом крене):
„Ту је Врабац, јунак нада свима,
благо мајци која га родила.
Нема тога ком одолети неће,
не боји се никога до бога!
Где он прође, ту трава не расте,
он погледом коси и обара
пред њима дршће цела турска војска.
Јао оном коме у сну дође,
а камоли да му шака падне…”
СВИ: Ухууу, хуууу! Претера, брате, баш претера!… Е, ал’ си претерао!
ЧЕДА: Стани, бре, Врабац, стани!… Не може тако. Претерао си, брате!
ВРАБАЦ: То је због песме, браћо.
ЧЕДА: Ако је и због песме, много је. Него ти то да скратиш.
ВРАБАЦ: Је л’ све да скратим?
ЧЕДА: Не треба све. Оно раније доста је добро. Ал’ то што се тебе тиче, то да скратиш. Немој, брате! Што је много , много је…
ВРАБАЦ: Онда нећу више ни да читам! (неко време тишина)
БРАНА: Мене је страх!
ТРТА: А и поноћ је!
ВРАБАЦ: Па шта ако је поноћ?
ТРТА: Духови!
ЧЕДА (замуца од страха): Неммма шта да се бббојимо, бббраћо, ми смо наоружани…
БРАНА: Тако је, не треббба да се бббојимо…
ГЛУВАЋ (као за себе): Шушка!
ЧЕДА: Глуваћу, шта си чуо?
ГЛУВАЋ: Шушка. (чује се ломљење грана)
ЧЕДА: Бежите, браћо!… За мном, браћо, спасавајте се! (хајдуци се растрче један преко другог, гурајући се, а Чеда успева да их све надгура)
ВРАБАЦ: А ти, арамбашо, први клисну?
ЧЕДА: Ја, је л’?… Море, реци хвала што сам вам главе спасио. Ви и не знате колика је опасност била – најмање их је стотину наоружаних пушкама било тамо. Ударили су са свих страна… Видео сам својим очима, сви имају пушке, а ми, браћо, немамо ватреног оружја. Кад бисмо се борили прса у прса, ја бих примио борбу, али нисам смео да примим с ватреним оружјем!
ТРТА: Јој, они ће нас и овде све побити!
ВРАБАЦ: Нас ће побити, али арамбашу не могу, отишао је најдаље… Тешко си га теби, Трто – пао си на ниске гране!
БРАНА: Море, и ко високо лети, ниско пада. Зар не, арамбашо?
ЧЕДА: Ја сам се попео овде да осмотрим непријатеља.
ГЛУВАЋ: Кад опколе храст, па припуцају, падаћемо као зреле крушке!
ЧЕДА: Мир! Не говорите, да се не одамо… Симо, ослушни, чујеш ли шта?
ГЛУВАЋ: Изгледа, непријатељ мирује.
(неко време влада мртва тишина; прилази један магарац)
ТРТА: Браћо, шта је оно? Ја видим – нешто се мрда…
БРАНА: И ја.
ВРАБАЦ: И ја.
ГЛУВАЋ: Оно ће бити крава!
ТРТА: Није крава, него коњ!
ЧЕДА: Изгледа да је коњ. Можда је војсковођа сјахао…
БРАНА: Браћо, па оно је магарац!
СВИ (осим Чеде): Јесте! Јесте!… Магарац!
ЧЕДА: Ама, да ли је магарац?
ТРТА: Јесте, брате, лепо се види – прави правцати магарац.
ЧЕДА (свечаним гласом): Браћо и јунаци! Ми не можемо остати овде на дрвету читаве ноћи. Може ко заспати, па пасти с дрвета као зрела крушка. Морамо, дакле, нешто учинити… Ја сам се решио на један корак, па ма како опасан по живот био… Једанпут се живи – једанпут се мре. На муци се познају јунаци…
ТРТА: Пази, и овај почео да говори као из читанке!
ЧЕДА: Није то, Трто, из читанке, него сам одлучио да сиђем са дрвета и да ударим на непријатеља… Не тражим од вас, браћо, да пођете сви за мном. Знам да вам је мила глава на рамену. Кога је страх, нека остане. Сићи ћу сам и учинићу јуриш на непријатеља, макар их тамо било и две стотине… Ко ће, дакле, браћо, са мном?
СВИ: Идемо! Идемо!
ЧЕДА: Зар сви?
ТРТА: Сви, брате… Кад је магарац.
БРАНА: Зашто да не будемо јунаци на магаретов рачун?
СВИ: Ура! (скачу око магарца у дивљем плесу)
ЧЕДА: Е ово, браћо, беше жестока борба!
ТРТА: Јесте, али магарац….
ЧЕДА: Ако је магарац!… Ја сам на њега ударио као да их је сто. Шта ме се тиче што је то био магарац!… Требало је имати срце па овако ударити. Ово ти, Врапче, треба да ставиш у песму!
ВРАБАЦ: Може, може, само ако хоћеш. Већ знам и како ћу…
„Ја да ти је стати па гледати,
Брба мегдан с магаретом дели,
два јунака обадва једнака…”
ТРТА: То, то!
ЧЕДА: А, не тако! Нећемо тако, богами… Откуд магаре јунак! За мене да сам јунак, то стоји, али магаре… То не може тако, него друкчије. Ја сам, браћо, лепо престао да дишем, сав сам се притајио, па сам чекао да ми се пробуди и друго срце. Кад сам осетио да су ми мишићи заиграли, рекох у себи: „Напред, Брбо, па смрт или слава!” Тек сам онда скочио и јурнуо на непријатеља као рањена звер!
ВРАБАЦ: Хоћеш рећи, јурнуо си као звер на магарца?
ЧЕДА: Оставимо се тога, браћо. Доста је било борбе за вечерас, а разговору никад краја… Што сад не спавате?
ГЛУВАЋ: Право да ти кажем, и мене је страх. Не могу да заспим…
ВРАБАЦ: Откуд тебе страх, па и ти си јуришао као лав на магарца.
ГЛУВАЋ: Ама, што да се правим јунак, кад нисам… страх ме је, брате, па ето…
ЧЕДА: Шта има да те је страх, кад сам ја овде?… Видео си да сам кадар и на стотину ударити!
(Хајдуци полегали око ватре. Сви спавају осим Чеде који вежба јутарњу гимнастику – ради чучњеве! Трта спава испод отвореног црног кишобрана, који је разапео себи под главом.)
__________
(сви се као буде, полежу потрбушке и стењу)
ТРТА: Јао, мене стомак завија!
ВРАБАЦ: И ако умремо од глади, браћо, бар сви заједно да умремо.
ГЛУВАЋ: Ама, браћо, као да неко ломи гране у шуми!
ЧЕДА: Ти, Глуваћу, чујеш од свих нас најбоље. Дедер, још ослушни.
ГЛУВАЋ: Јесте, неко ломи гране! (појављује се један сељак са батином, хајдуци поскачу на ноге, унезвере се)
ЧЕДА: Бегај!… Спасавајте главе, браћо!
СЕЉАК (подигне батину увис): Стани! Не мрдај!
(сви се укипе као скамењени)
СЕЉАК (приђе им, разгледа их): Ко сте ви?
БРАНА: Ми… ми смо ђаци…
СЕЉАК: Да сте ђаци, ви бисте били у школи, а не у шуми. Говорите, ко сте?
ЧЕДА: Ми смо, чича, хајдуци!
СЕЉАК: Гле, молим те, баш хајдуци?!
СЕЉАК: Јес’, ја сам општински пандур, а ово је општинска шума. Хајде, полази! Шта ми се ту цифрате, као младе невесте!… А оно магаре, тамо доле, је ли и оно хајдук?
ГЛУВАЋ: Оно… па, јесте… и оно нам се синоћ придружило…
СЕЉАК: Е, доброг друга имате. Да вам однекуд оно магаре није и харамбаша?
ЧЕДА: Није, ја сам харамбаша.
СЕЉАК: Ти, гле, молим те! Па јес’, право кажеш, у тебе је таман толико памети колико и у оног магарца… Е па хајдемо, повешћемо и тог вашег друга… Полази!
(колона невољно креће – напред иде пандур, па за њим Чеда, Врабац и Сима, Брана и Трта са кишобраном)
СЕЉАК: Право да вам кажем, не верујем вам. ‘Ајде овамо да вас ја притворим у мој свињац, јер председникова је кућа подалеко.
ЧЕДА: Зар у свињац?!
СЕЉАК: А није него ћу у канцеларију да те водим! Општина нема затвора, па ће вам и у свињцу бити добро, док се не вратим од председника… ‘Ајде, напред!
(свињац, хајдуци седе снуждено)
ВРАБАЦ: Ето, браћо, то је хајдучка тамница!… Чујете ли како грокћу свиње?
ГЛУВАЋ: То нам домаћин каже: „Добро дошли, јунаци!” Треба да му одговоримо.
ТРТА: Одговори му ти, тебе ће најбоље да разуме…
ТРТА: Јаој, браћо, што ме нешто уједе!
БРАНА: И мене!
ГЛУВАЋ: И мене!
ВРАБАЦ: И мене!
ЧЕДА: Па то је бува… Видите и сами колика је!
ГЛУВАЋ: Зар и у свињцу има бува?
ЧЕДА: Још како! Зар их не осећаш?
БРАНА: Браћо, ја сам понео од куће кесицу прашка против бува, кад смо се одметнули. Данас, за време гладовања, малтене нисам појео тај прашак. Лизнуо сам га, али је био горак, пекао ми је језик. Сад видим да је добро што сам га сачувао. Дођите један по један да вас запрашим.
(Брана их све редом запрашује; и себе; сви се и даље чешу и злопате)
ГЛУВАЋ: Не помаже баш много. Изгледа да буве у свињцу не поштују овај прашак!
ТРТА: Сав сам већ изуједан.
ВРАБАЦ: Ја сам се толико разгребао да се раскрвавило.
БРАНА: Не може се, браћо, ни предахнути!
ЧЕДА: Морамо трпети, јунаци… Шта су нашим прецима радили, а на нас су пустили само буве… Ако издржимо ове муке, о нама ће се у песмама певати.
ТРТА: Јесте, баш хоће!
БРАНА: Хоће, дабоме, ето Врабац већ смишља нову песму!
ВРАБАЦ: Ама, како да смислим, кад се гребем као прави несрећник!
ТРТА: Ми и нећемо одмах кући него ће да нас воде право у општину!
БРАНА: Ала ће да нас гледа свет!
ЧЕДА: Браћо!… Пазите добро, немојте пролазити улицама као кукавице, јер ће нам се народ смејати, него се држите јуначки, као што и приличи хајдуцима.
ВРАБАЦ: А шта ћемо ми у општини?
ЧЕДА: Како, шта ћемо?! Мора власт да нас испита… Тражиће од нас да признамо јесмо ли какав злочин извршили…
ВРАБАЦ: Ама, какав злочин! Ја ћу да им кажем, нисмо ми никог прво напали, него су нас напале буве и изуједале нас као курјаци!
БРАНА: Шта ли ће нам рећи наставници?
(појављује се сељак)
СЕЉАК: ‘Ајде, хајдуци, да пођемо. На путу вас чекају родитељи и родбина.
ЧЕДА: Откуд на путу?
СЕЉАК: То је председник рекао да вас пандур не би спроводио кроз насеље, те да се не брукају родитељи….
БРАНА: Јесу ли баш сви изашли на пут?
ТРТА: Па то ће неки свечани дочек да буде!
СЕЉАК: Свечан, наравно, све ће топови да пуцају иза ушију!
ЧЕДА: Браћо, пазите на своје понашање, јер сад ће сви у нас да гледају…. Немојте, молим вас, да се који чеше и драпа пред толиким народом. Буве нас још кољу, то стоји, али морамо мислити на хајдучки образ…
СВИ: Пазићемо, харамбашо!
СЕЉАК: Хајде, море, ови напољу једва чекају да вас загрле!
БРАНА: Их, што ће бити грљења и љубљења!
ЧЕДА: Па дабоме, рекао сам вам да ћемо се прославити…
СЕЉАК: Излазите, бре, из тог свињца! Докле да вас чекају?!
(Хајдуци излазе кочоперно, а према њима иде гомила родитеља, мајки и другова, Перса, па чак и Брбин газда Пера с пекарском лопатом у рукама. Хајдуци се као нећкају да ли да им полете у загрљај, али руља полети и почиње бесомучно да их лема. Дечаци пиште и јаучу, другови се пакосно клибере, а Перса емотивно прекрива очи да не види страдање дон Родрига, неверног, али драгог њеном срцу… Газда Пера наизменично лема Чеду Брбу и магарца, вичући: „Хоћеш ли у хајдуке, је ли? Хоћеш ли у хајдуке? А канаринка?”
БРАНА: Немој, молим те, никад више нећу у хајдуке. Бићу добар. Аааааааа, немој, ту боли. Боли, јој, јадан ја! Буди милостив, јој, аааааааааааа!
ЦВРЦИН ОТАЦ (каишем на Цврцу): Побег’о си од куће. Сад ћеш ти да видиш свог бога! Па опет бежи од куће…
(Само хајдуци, рањени, несрећни, у завојима)
ТРТА: Бреее, браћо, што поједосмо батина!
ВРАБАЦ: Ћути, молим те, не помињи!
ГЛУВАЋ: Мени жао за оно магаре… И оно због нас извуче…
ЧЕДА: Знате, браћо, шта? Да се заверимо да никад, никад више и не поменемо оно што је било… А било је ту, ако ћемо право, и лепих доживљаја!
БРАНА: Ипак, како је то тужна слика била, та туча на путу. Ако Врабац икад буде опевао тај догађај у песми, биће то најтужнија народна песма после оне о пропасти српског царства на Косову!