Велики глумац
ЛИЦА: БРАЦА, СМИЉКА, МИЛАН, САША, УРОШ (Најстарији Браца има 14 година, а најмлађи Урош, 9 година)
ПОЗОРНИЦА: У угловима, у дну, столице. У средини врата, са стране прозор.
ПРВА СЛИКА
На позорници је Браца. У руци држи мач. У почетку широко размахује мачем, а затим се устреми на леву столицу и врх мача прислони на седиште)
БРАЦА: Предај се, предај се, или ћу те сад мачем!… Дрхтиш, кукавицо! Дабоме, стегло ти се грло од страха! Не можеш да говориш! Сијају ти очи!…. Чујеш неке гласове и мислиш да ће ти стићи помоћ. Али (смеје се гласно) вараш се, јер ја могу лако и са тројицом да изађем на крај. (нагло скаче у страну и размахује као да га напада више лица. Саша баш тог тренутка отвара врата и хоће да уђе, али се нагло повлачи. Затим опрезно провирује и зачуђено, широко отворених очију и уста, посматра Брацу. Овај и даље витла мачем не примећујући Сашу.) Предајте се, ниткови, или ћу вас сву тројицу послати на онај свет! Запамтићете ви Брацу!
САША: (полугласно) Брацо… (Браца га не чује и наставља да се бори против замишљеног непријатеља) (гласно) Брацо, шта ти је?
(Сад Браца, који се у том тренутку налази у дну позорнице, одједном престаје да размахује мачем и зачуђено гледа публику)
БРАЦА: (зачуђено) Ко ме то зове?
САША: Ја сам, Саша!
БРАЦА: (не окреће се) (одсечно) Ти си! Уђи!
САША: Хоћу, али тек кад оставиш мач.
БРАЦА: (заповедно) Уђи кад ти кажем!
САША: (опрезно улази и нетремице посматра Брацу, који остаје у истом положају. Кад дође до средине, Браца га напада, а Саша бежи по позорници) Престани, престани! Упомоћ!!!
БРАЦА: (задихано) Нема помоћи кад ја нападам.
САША: Ама, престани, молим те! Повредићеш ме!
БРАЦА: Нећу, ја сам одличан мачевалац. Пази! (подиже мач) Од данас ми је овај мач много потребан.
САША: Зашто, Брацо?
БРАЦА: Испричаћу ти. (узима столицу и доноси је на средину позорнице) Узми и ти столицу и седи до мене. (Саша опрезно доноси столицу, једнако неповерљиво гладајући Брацу) Дакле, слушај! Ја бих хтео да путујем на Марс. Замисли, (устаје, па гестом и звиждуком прати своје речи) ракета полети, и ја са друговима зачас стигнем на Марс. Кад, одједном, чујемо неку страшну вику, неке чудне гласове, отприлике овако… (имитира разне крикове) Погледамо лево, кад тамо (уплашено) иза брежуљка, појаве се Марсовци.
САША: Шта кажеш?!
БРАЦА: Јес’, јес’! (устаје и покретима прати своје причање) Иду Марсовци према нама и вешто бацају увис неке чудне стреле. Фију! Фију! А из њих, попут кише, испадају на десетине других ситних стрела. (много брже говори) Фију! Фију! Фију!
САША: Ма је ли могуће?
БРАЦА: Јесте! И док гледаш како да се сачуваш од тих стрела, кад ти поред увета (сагиње се) почну да зује, и то водоравно, друге, ситне стреле.
САША: А како их бацају? Је л’ из топа?
БРАЦА: Не! (као да мисли) већ… помоћним рукама.
САША: (зачуђено) Помоћним рукама!?
БРАЦА: (уверљиво) Дабоме, јер сваки Марсовац има још по две или три мале руке помоћу којих избацује ситне стреле.
САША: Ма шта кажеш?!
БРАЦА: Јест, јест! (као да се сетио) А сад да те нешто упитам.
САША: Шта то?
БРАЦА: Јесам ли добар глумац?
САША: Зашто ме то питаш?
БРАЦА: Зар нисам добро извео оно с мачем? Учио сам мачевање, јер то мора да зна сваки глумац. Зар нисам лепо причао о Марсовцима? Па хајде сад, реци, зар нисам глумац и по?
САША: Јеси, нема шта! Збиља, лепо причаш, добро играш, одлично владаш мачем, па све… као да си рођени глумац.
БРАЦА: (презриво) Али то ништа не вреди. Други мисле да нисам глумац. Ето, кажи ми, зашто ме нису узели да играм у прошлој представи?
САША: Погрешили су. Ја ћу им рећи.
БРАЦА: Не, не. Немој ништа да им говориш.
САША: Зашто?
БРАЦА: Зато што сам ја смислио скеч у коме ћемо ти и ја играти главне улоге. То ће бити мој испит.
САША: Не разумем зашто мене уплићеш. Ја нисам глумац.
БРАЦА: (поверљиво) Од тебе се и не тражи да будеш глумац. Ти си ми потребан као… поверљиво лице. Слушај како ја то замишљам. (обазире се на све стране па наставља) Сутра, чим видиш да су се састали Урош, Смиљка и Милан, дотрчаћеш до њих и онако уплашено, јавићеш им да…. да… да… (шапућу)
САША: (чуди се) Само то?!
БРАЦА: Дабоме. Остало је моја брига. Ја ћу бити и глумац и редитељ. Хајдемо да се прошетамо, па ћу ти све испричати. (устају и полазе према вратима) Сутра почиње моја велика представа.
(завеса)
ДРУГА СЛИКА
ПОЗОРНИЦА: На средини кревет или диван, са јастуком и покривачем. Кад се дигне завеса, после неколико тренутака отварају се врата и кроз њих провирују један повише другог, Милан, Урош, Саша и Смиљка. Видећи да нема никог, улазе и претражују собу.
УРОШ: Нема никога!
САША: (зачуђено) Ама како то да нема Браце?!
МИЛАН: Па видиш и сам да га нема. Ниси ваљда слеп.
САША: То не ваља.
УРОШ: Зашто не ваља?
САША: (жалосно) Ко зна шта се догодило с нашим Брацом?! Ви и не знате како је тешка болест „инсуфисциенциа митралис валво аорте”.
СМИЉКА: Шта рече?
САША: То што си чула. То је тешка болест. Брацу је спопала висока температура, па непрестано бунца и свашта прича. (Док Саша ово говори, отвара се прозор и појављује се Браца. Очи су му разрогачене, а руке испружене. Смиљка га прва спази)
СМИЉКА: (уплашено врисне) Децо, Брацо…
(Сви се окрећу, беже у страну и гледају Брацу. Овај ускаче у собу, држећи и даље испружене руке. Тако иде, леже у кревет и покрива се. Затим почиње гласно да јечи, млатара рукама и говори неке неразумљиве речи).
СМИЉКА: Саша, шта каже Браца?
САША: Откуд ја знам? Чујеш да говори без везе.
УРОШ: (приближи се кревету) Брацо, Брацо!
САША: Уроше, пази, немој много да се приближујеш, опасно је.
СМИЉКА: (из угла) Брацо, шта те боли?
УРОШ: То смо ми, Брацо, твоји другови.
СМИЉКА: Дошли смо да ти помогнемо.
БРАЦА: (мало се придигне, ставља руке изнад очију и говори као да гледа негде у даљину) Нема помоћи, Земља је далеко. Помоћ ће тешко стићи. (Легне, па се опет мало подигне.) Напред, напред!… (Опет легне и тихо говори.) Нема помоћи. У се и у своје кљусе. (Затим нагло седа и виче.) Пази, бежи, лези, чувај се, избацују стреле помоћним рукама! (легне задихано)
УРОШ: (зачуђено и уплашено) Ко то баца стреле?
САША: Марсовци!
СМИЉКА: Помоћним рукама?!
УРОШ: (сажаљиво) Јадни Брацо, зар си чак онамо доспео?
САША: Дабоме, видиш да бунца. Боље приђи да му помогнемо. (Саша и Урош прилазе кревету и покушавају да покрију Брацу или да га ухвате за руке. За то време Милан хитро повуче за руку Смиљку, доведе је до врха позорнице и тихо јој говори)
МИЛАН: Смиљка, мени се чини да он није болестан. Претвара се, кад ти кажем!
СМИЉКА: Ма немој!
МИЛАН: Јесте, да је он озбиљно болестан, био би овде и неко старији. Овако хоће само да нас исмеје. Хајде да га нагаравимо. Пођи са мном. (Смиљка и Душко се упућују према вратима.)
САША: Куда ћете?
МИЛАН: Одмах се враћамо. Морамо да му помогнемо.
САША: Хајдете, само се брзо вратите!
(Милан и Смиљка излазе.)
САША: Да му дамо један аспирин?
УРОШ: Зашто један? Боље одмах десет комада!
БРАЦА: (говори природно) Таман посла, Уроше! Ти хоћеш да ме отрујеш.
УРОШ: (теши га) Нећу, ја хоћу да ти помогнем.
БРАЦА: Каква је то помоћ кад хоћеш да ми даш одједном десет аспирина?! Је ли тако, Саша?
САША: Тако је, тако, само се ти умири.
(Нагло улазе Милан и Смиљка. Милан носи умиваоник, а Смиљка пешкир. Милан спушта умиваоник поред кревета. Браца, Урош и Саша зачуђено гледају у њих)
САША: Милане, шта си то донео?
МИЛАН: Па видиш, умиваоник. Мало воде да га расхладимо.
БРАЦА: (гласно се смеје) То није мало воде, то је цело језеро.
МИЛАН: Јесте, јесте, Брацо, језеро, добро си рекао. Смиљка, на посао. (Смиљка кваси пешкир и цеди га.)
БРАЦА (љутито): Ви хоћете да ме удавите у језеру! То нећу да дозволим! (хоће да устане)
МИЛАН: (скочи до Браце и опет га обори у кревет) Друштво, помозите! (Урош и Саша држе Брацу, а Смиљка му обавија пешкир око главе. Браца се мало отима.)
МИЛАН: Брацо, умири се! Биће све добро ако нас слушаш.
БРАЦА: Како да вас слушам! Малопре Урош хоће да ме отрује, а ти сада хоћеш да ме удавиш у језеру.
СМИЉКА: (као забринуто) Чујете ли како бунца?
БРАЦА: Ко? Ја бунцам!?
СМИЉКА: Ма не ти, већ Урош.
БРАЦА: Е, то је већ друго! А сада доста шале. Помозите ми да устанем. (покушава да устане)
МИЛАН: (враћа га у кревет) Нека, нека, Брацо, само ти лези.
БРАЦА (смеје се): Збиља, доста шале. Саша, јесам ли добар глумац?
САША: Брацо, одлично си играо.
СМИЉКА: Опет бунца.
МИЛАН: Мисли да је у позоришту. Страшна је та његова болест. (Врата се отварају и два дечака уносе носила.)
БРАЦА (придигне се): Шта ће овде ови црнци?
МИЛАН: То нису црнци, већ болничари. Дошли су да те однесу у болницу.
БРАЦА: Али ја нисам болестан…
МИЛАН: Опет бунца.
БРАЦА: Збиља, Милане, ја сам потпуно здрав. Ја сам се шалио.
МИЛАН: Али, ја се не шалим. Напред, момци!
(Деца која су унела носила, уз помоћ Милана, Уроша и Смиљке савлађују Брацу, који се брани, и замотају га у покривач. Браца виче „У помоћ!” а Саша посматра са стране.)
САША: Шта вам је, немојте то да радите! Браца је потпуно здрав. Ја вам кажем.
МИЛАН: Аха, сада и ти бунцаш. Баш је опасна та болест. Заразио си се. Ухватимо га брзо, да нас не зарази.
(Распоред деце на позорници подесити тако да Саша може лако да побегне кроз врата. За то време Браца промоли главу из покривача и покушава да се сасвим извуче. Они га спазе и поново увијају у ћебе, само му оставе главу. Тада Браца плачно говори.)
БРАЦА: Шта ћете да радите са мном?
МИЛАН: Носимо те у болницу.
БРАЦА: Али ја сам здрав.
МИЛАН: То и ми знамо.
БРАЦА: Па зашто ме онда носите?
МИЛАН: Зато да више не правиш неукусне шале.
(Затим му покрива главу покривачем, па га заједно са другом децом диже са кревета и намешта на носила. Док га односе, завеса пада.)