Срећа
Представа је спремана у част принцезе Јелисавете децембра 2006. године, а за исту представу заслужили смо друго место на Позоришним играма.
ЛИЦА: Девојчица, Успавана лепотица, Пепељуга, Принцеза на зрну грашка, Снежана, Први принц, Други принц, Трећи принц, Четврти принц, Вила
ПРВА ПОЈАВА
(Хор, Први принц, Други принц, Трећи принц) (На сцени је шатор-кућица. У кућици је девојчица коју публика не види. У позадини је клупа са играчкама, а испред ње сточић са књигама. Књиге су постављене тако да се виде корице илустрованих бајки. По поду су такође играчке).
ХОР: („Кад се Ћиро оженио”)
(Док хор пева, излази Први принц и бори се мачем са невидљивом непријатељем. Долази Други принц, па се њих двојица мачују. Долази Трећи принц и носи одевни предмет који испробава на сцени. Четврти принц стоји по страни и пажљиво их посматра. Први и Други принц пантомимом хвале његов изглед. Први вади малено огледало. Трећи принц покушава да се огледа у њему, али не може, па се нервира. Други принц хоће да га одобровољи и показује му боцу пића. Сва четири принца се обрадују, загрле се и одлазе са сцене).
ДРУГА ПОЈАВА
(Девојчица излази из кућице са књигом у руци.)
ДЕВОЈЧИЦА: Е, сада ћу да читам књигу. Немојте да се буните, пажљиво ме слушајте. Приче су лепе и корисне. Често су лепше и од живота. Нисам ја крива што је живот такав. Ко зна кога ћеш срести, морам да вас припремим. Да не лутате странпутицом кад вас пошаљем код баке и тако…
УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА: (долази на сцену, протеже се и гласно зева)
ДЕВОЈЧИЦА: (изненађено се тргне) Ко сте Ви?
УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА: Ја сам Успавана лепотица, чувена Успавана лепотица. Виле су ми дале најлепше дарове – лепоту, доброту, умилан глас, али ме је зла вила…
ДЕВОЈЧИЦА: (прекида је) Знам причу. Али откуд Ви у овом дворишту?
УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА: Тражим принца. (дубоко уздахне) Никако да наиђе. Већ ме боле кости од спавања.
ДЕВОЈЧИЦА: (саосећајно) Није Вам лако. А можда је трње око Вашег замка сувише бодљикаво, па принц…
УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА: (прекида је узвикнувши) Какво трње! Ко још мисли о трњу! Трње сам лично посекла. Огулила сам притом нокте, па сад морам да носим вештачке. Ставила сам путоказ са магистралног пута. Моја слика је на билборду испред путоказа. Асфалтирала сам прилаз. Наместила сам позлаћене светлеће стрелице које воде ка мојој соби. Написала сам кратку биографију са сликама у боји и послала је новинама. Али принца нема. Наиђе ту и тамо понека радознала породица туриста, понеки залутали суманути песник. Понесу по коју сребрну кашичицу за успомену. У књизи гостију оставе похвалу мојој лепоти и красоти. Али принца нема.
ДЕВОЈЧИЦА: Знаш, можда си поранила са тим трњем и претерала са тим постерима и рекламама. Да сам ја принц, уопште не бих скретала са магистралног пута куда ми показују твоје „позлаћене” стрелице. Интересовале би ме само неосвојиве и тајанствене тврђаве у којима спавају равнодушне принцезе.
УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА: Али ти ниси принц. Не разумеш живот. (протегне се и зевне) Одох да спавам.
ТРЕЋА ПОЈАВА
(ПЕПЕЉУГА, ДЕВОЈЧИЦА)
ДЕВОЈЧИЦА: Да не тражиш принца?
ПЕПЕЉУГА: (Носи сребрну ципелицу) Свуда га тражим. И носим свуда своју другу ципелицу, али узалуд.
ДЕВОЈЧИЦА: Што се мало не уљудиш? Мислим да би требало да се умијеш, промениш ту прљаву хаљину.
ПЕПЕЉУГА: Ох, то је споредно! Не знаш ти принчеве. Они цене друге врлине.
ДЕВОЈЧИЦА: (строго) Не говорим о принчевима. О теби говорим.
ПЕПЕЉУГА: (тужно) Немам времена. Уопште немам времена колико сам добра и вредна. Док све средим, оперем, ушијем, не остаје ми ни тренутак времена. Редовно пратим огласе у новинама и на интернету. Чекам изасланика. Али, њега нема. Ни принца нема. Моја добра вила каже да само и даље будем добра. Али све има своје границе.
ДЕВОЈЧИЦА: И ја мислим. И шта си предузела?
ПЕПЕЉУГА: Овај… (немоћно) Шта сам могла да предузмем? Ја сам лепо васпитана, пожртвована и вредна. (разведри се кад почне да прича о спремању) Опет сам детаљно почистила кућу, двориште испред куће, орибала све до последњег ћошка, отребила жито, просо, испеглала столњаке, поставила вазе и тркнула зачас, само да те питам да није наилазио можда…
ДЕВОЈЧИЦА: Није.
ПЕПЕЉУГА: Јао, што је овде неуредно! (одлазећи са сцене, засуче рукаве и поспрема играчке)
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
(ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА, ДЕВОЈЧИЦА) (Принцеза лежи на дебелом кревету)
ПРИНЦЕЗА: Ух, јао! Сва сам се укочила! Боли ме свака кошчица!
ДЕВОЈЧИЦА: (забезекнуто) Ко сте сад па Ви?
ПРИНЦЕЗА: Ко сам ја? Ти ме питаш – ко сам ја? Па зар не видиш? Свако дете и без књиге зна ко сам ја, а не ти с том књигом!? Колико ти је још књига потребно да схватиш да сам ја Принцеза на зрну грашка?
ДЕВОЈЧИЦА: (иронично) Упс, опростите! Да можда и Ви не тражите принца?
ПРИНЦЕЗА: Види, види, није ова мала баш тако наивна! Наравно да очекујем свог принца: паметног… интелигентног… мудрог… свестраног… начитаног…
ДЕВОЈЧИЦА: Добро, добро, сви су принчеви такви, једино ме нисте баш убедили за ово последње!
ПРИНЦЕЗА: Ма, добро! Једна врлина: мање-више! (врпољи се)
ДЕВОЈЧИЦА: Извините, кажете да сте се укочили, а не престајете с тим врпољењем! Шта Вам је?
ПРИНЦЕЗА: (увређено) Како шта ми је? Па жуља ме ово проклето зрно грашка! Кад ће већ једном тај принц? Ако се ускоро не појави, и сама ћу се претворити у зрно грашка! (окреће се према зиду)
ПЕТА ПОЈАВА
(СНЕЖАНА, ДЕВОЈЧИЦА)
СНЕЖАНА: Да и Ви не тражите принца?
ДЕВОЈЧИЦА: О, не, хвала. Сви траже принца изузев мене.
СНЕЖАНА: Како то мислиш: СВИ ТРАЖЕ ПРИНЦА? (хладно) Надам се, не мог. Ја сам, наиме, Снежана. Чекам принца на белом коњу.
ДЕВОЈЧИЦА: Сви га чекају…
СНЕЖАНА: Али ја имам предност. Ја сам много пропатила. Имала сам несрећно детињство.
ДЕВОЈЧИЦА: Сви су га имали. (зевне)
СНЕЖАНА: Имала сам злу маћеху, чаробницу…
ДЕВОЈЧИЦА: Овде је то уобичајено.
СНЕЖАНА: Прала сам подове и радила најтеже послове.
ДЕВОЈЧИЦА: (љутито) Сви су то радили! Како сте досадне. Потпуно разумем зле виле. Само не схватам што толико чекате принчеве.
СНЕЖАНА: Мене ће мој одвести на белом коњу где ћу живети срећно до краја живота и волеће ме више него свој живот.
ДЕВОЈЧИЦА: А зашто, ако смем да питам?
СНЕЖАНА: Зато што сам све жртвовала и дуго чекала велику љубав. Зато што сам сањала о њему…
ДЕВОЈЧИЦА: О принцу?
СНЕЖАНА: Разуме се. Ко би, иначе, могао да воли до гроба?
ДЕВОЈЧИЦА: Али шта то значи: ВОЛЕТИ ДО ГРОБА? И које је то ДРУГО КРАЉЕВСТВО? И шта је то БИТИ СРЕЋАН?
СНЕЖАНА: Ћути! Неко долази. (ухвати се за срце) Можда је он. (на сцену улазе патуљци и машу радосно Снежани)
ДЕВОЈЧИЦА: О не! (разочарано) Опет патуљци.
ПЛЕСНА ТАЧКА (патуљци играју уз песму „Ринге-ринге Раја” у обради Горана Бреговића)
ШЕСТА ПОЈАВА
(ПРИНЧЕВИ, ДЕВОЈЧИЦА) (Када патуљци заврше плесну тачку, на сцену долазе принчеви, здраве се са патуљцима, задиркују их… Девојчица долази на сцену, посматра призор и трља очи у неверици)
ДЕВОЈЧИЦА: Шта је ово данас, људи моји? Да ли ја сањам? Ко сте ви? Неки циркус?
ПРВИ ПРИНЦ: О, девојко красна, лепотице невиђена, ружо са очима морских трешања, ми смо принчеви из бајки!
ДЕВОЈЧИЦА: Тако сам нешто и претпостављала. И где сте били до сада?
ПРВИ ПРИНЦ: Започели смо неколико ратова с ветрењачама.
ЧЕТВРТИ ПРИНЦ: Како – где смо били? Па ваљда смо тражили наше принцезе!
ДРУГИ ПРИНЦ: Уништили смо неколико змајева који су се претворили у гуштере.
ТРЕЋИ ПРИНЦ: Имали смо пробе код кројача, другарске пијанке, витешка надметања…
ДЕВОЈЧИЦА: (згрануто) Ви сте се, дакле, сударили с ветрењачама, бацали камен с рамена и лицкали се док су принцезе асфалтирале путеве, гулиле отровне јабуке и прале подове чекајући на вас!?
ПРВИ ПРИНЦ: Ко их је терао?
ДРУГИ ПРИНЦ: Шта ћете – ситни свакодневни женски послови.
ТРЕЋИ ПРИНЦ: Баш је то шашаво и тако љупко и женствено.
(На сцени се појављују Снежана, Пепељуга, Принцеза на зрну грашка и Успавана лепотица и врисну кад виде принчеве; принчеви крену да беже уплашени вриском, али се од пола пута враћају ослобођени страха и прилазе девојкама које придржавају Успавану лепотицу која је клонула од узбуђења)
ХОР: „Заљуби се принц у Цицу”
СЕДМА ПОЈАВА
(ДЕВОЈЧИЦА, ВИЛА)
ДЕВОЈЧИЦА: Ох, боже, човек никад нема мира, ни у сопственој кућици-слободици! Ни колач нисам стигла да поједем! (На сцену долази ВИЛА и маше чаробним штапићем загледајући девојчицу)
ДЕВОЈЧИЦА: Хоћете ли колач?
ВИЛА: (великодушно је додирује чаробним штапићем) Ох, драго дете, дакле истина је оно што сам чула: да си племенита и добра. Од данас ће ти из уста излазити ружа или бисер, после сваке речи коју кажеш!
ДЕВОЈЧИЦА: Не! (стави руку на уста, а кад отвори длан, на њему је ружа)
ВИЛА: (згрануто) Шта НЕ?
ДЕВОЈЧИЦА: Нећу да испљувавам бисере и руже целог живота! Губите се!
ВИЛА: (ојађено) Можда сам пренаглила! Хоћеш ли нешто друго? Лепоту? Богатство? Славу?
ДЕВОЈЧИЦА: Нећу! Уразумите се! Понудила сам Вам само колач. Поједите, или оставите. Не желим да ме обасипате доброчинствима.
ВИЛА: (плачно) Али, зашто? Хтела сам најлепше. Хтела сам да те усрећим.
ДЕВОЈЧИЦА: (мекше) Знам. Али шта ће бити са мном ако постанем лепа, богата, славна? Зар да стрепим целог живота да ће престати чаролија, да ће негде откуцати поноћ и да ћу ја опет постати она свакодневна – обична, сиромашна, непозната? Уосталом, можда би ми се само на тренутак свидело да будем лепа, богата и славна, да будем и ја принцеза. Можда сам ја у души само оваква каква јесам и можда би ме гњавило да будем другачија.
ВИЛА: Црно дете! Како онда мислиш да будеш срећна?
ДЕВОЈЧИЦА: Не знам. Ви мислите да би ми помогли лепота, богатство и слава?
ВИЛА: (одлучно) Мислим. Ма шта будеш желела, лепота, богатство и слава ће ти помоћи да то добијеш.
ДЕВОЈЧИЦА: Мислите да ћу бити срећна кад добијем све што желим?
ВИЛА: (немоћно) Ама, шта ја знам? Ја сам само задужена за добра дела. Шта ја знам шта ће те усрећити!?
ДЕВОЈЧИЦА: (строго) И видим да не знате! Читам да сте направили хаос у бајкама!
ВИЛА: (згрануто) Ја увек усрећујем немоћне.
ДЕВОЈЧИЦА: Ваљда зато што не знају да се бране. Али замислите те чобанице које сте срећно удомили за принчеве. Замислите шегрте који су се оженили принцезама. Замислите, уосталом, те Пепељуге. Нико не каже шта је било после срећног краја. А тада је прошла младост и лепота и љубав, негде је прошло и богатство и баш ништа није могло да врати здравље и ведрину.
ВИЛА: (шмркне) Али ја сам добра вила. Шта ћу да радим са добрим чаролијама?
ДЕВОЈЧИЦА: Шта ја знам? Спремите храну гладном, нежну реч ојађеном, лековиту траву болесном…
ВИЛА: То свако може.
ДЕВОЈЧИЦА: (уз осмех) Да, али само Ви сте добра вила.
ВИЛА: (охрабрено) Па могла бих… Могла бих свима да поклоним песму против малера (штапићем махне према публици, а затим према хору)
ДЕВОЈЧИЦА: Звучи занимљиво.
ХОР: „Песма против малера” – Бајага
ДЕВОЈЧИЦА: (уз осмех) Да, у праву сам, само сте Ви добра вила. И још нешто: подсећајте их често да се радују обичним свакодневним стварима – на пример – овом лепом дану!
ВИЛА: (публици) Радујте се обичним свакодневним стварима. Уживајте у упознавању света. Нађите радости у свом послу. Усрећите најближе. Не заборавите да је Свет ипак дивно место! (окреће се према глумцима који излазе на сцену и махне штапићем према њима) Уживајте у лепотама живота!
УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА: Ох, како је заморно бити увек дотерана лепотица. Обожавам да шетам боса. (изува ципеле и одлази са сцене)
ПЕПЕЉУГА: Стварно је смешно чекати неког ко те је запазио док си блистала једне вечери на балу! И то уз помоћ чаролије. (одлаже ципелицу и весело одлази)
СНЕЖАНА: Патуљци су тако драги, вредни и одани. И забавни. Уживам у њиховом друштву. (дотрче патуљци и одводе је са сцене)
ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА: (устаје) (весело се окреће око себе) Шта ми вреди што сам принцеза, ако сам дозволила да ме неко процењује према зрну грашка! Ваљда ја вредим више од тога!
ПРВИ ПРИНЦ: Баш су напорна та силна витешка надметања!
ДРУГИ ПРИНЦ: Предлажем да закопамо ратне секире! (одлажу мачеве)
ТРЕЋИ ПРИНЦ: Наздрављам за другарство и мир! (одлазе са сцене)
ЧЕТВРТИ ПРИНЦ: Јупи, моја принцеза је све време била ту, паметнија од измишљеног лика. Како сам само могао да помислим да једно зрно грашка треба да ми одреди судбину?!
ВИЛА: Као да сам нешто заборавила…
ДЕВОЈЧИЦА: (показује књигу коју држи у руци) Књигу! Она је, као да живиш још један живот…
ВИЛА: Наравно! Уметност… Књига… Песма! (махне штапићем према хору)
ХОР