Пепељуга

ЛИЦА

Принц

Дворјанин

Детектив 1

Детектив 2

Маћеха

Једна ћерка

Друга ћерка

Пепељуга

(Прва сцена на двору. Принц седи на престолу.)

ПРИНЦ: Јој, јадан ја, јадан ја! Баш сам несрећан! Убићу се. Ко ми рече да је љубав слатка?! Ја патим. Сећи ћу вене. Тако ме је нагазила божанствено својом патиком. Ништа ме није болело.

ДВОРЈАНИН: Драги принче, Ваше величанство, мислим да је ова мас’ одличан лек…

ПРИНЦ: Боже! Убићу се! Не, убићу га! Каква (карикира) мас’, бре? Јеси ли ћорав? Видиш ваљда да патим?

ДВОРЈАНИН: Ваше величанство, могу ли Вам помоћи? Шта се дешава? Чему те крокодилске сузе?

ПРИНЦ: Јадан ја, јадан ја… Шта ти хоћеш, матори? Не може ми нико помоћи. Остала ми стаклена патика, а моје вољене више нема.

ДВОРЈАНИН: Како нема, Ваше величанство? Па није ваљда испарила?

ПРИНЦ: Како не разумеш? После божанствене журке са драгом у загрљају, остала ми само стаклена патика у рукама.

ДВОРЈАНИН: Па то је бар лако, Ваше величанство. Наћи ћемо власницу – и готово!

ПРИНЦ: Како наћи? Како – лако ћемо? Па није моје краљевство малецно, мајушно… Као да ћу тражити иглу у пласту сена. Глупане, зашта ли те само плаћам и трпим?

ДВОРЈАНИН: Па нисам ни мислио, Ваше величанство, ми да тражимо. Специјализована агенција „Секурити бомбс” решиће наше проблеме!

ПРИНЦ: Хајде да видим и то чудо!

ДВОРЈАНИН: (узима мобилни) Ало! Ало! Чудне ли справе! Ало, треба ми неко да принцу пронађе стаклену патику. Како да купи?! Ма не, магарче, да нађе власницу… Долазите одмах!

ПРИНЦ: Јадан ја, јадан ја… Како ћу живети без своје вољене!?

(разговарају два детектива)

ДЕТЕКТИВ 1: Боже, доста ми је ових размажених с двора. Сад је и принц нешто полудео. Ни мање ни више, него да пронађемо стаклену – патику. Замисли, молим те!

ДЕТЕКТИВ 2: Шта ти је? Шта се узбуђаваш? Ја ћу то регулисати. Очас посла.

ДЕТЕКТИВ 1: Ха, ха! Немој ме засмејавати? Ха, ха!

ДЕТЕКТИВ 2: Шта ти је, будало? Шта се церкаш као луд на брашно?

ДЕТЕКТИВ 1: Па ти, ти си смотан. Немам снаге да се присетим свих твојих бисера…

ДЕТЕКТИВ 2: Е па, сада ћу ти показати!

ДЕТЕКТИВ 1: Баш да видим и то чудо!

(Зла маћеха са једном ћерком. Обучене су кичасто.)

МАЋЕХА: Ко је то налегао на звоно као нездрав? (отвара) Не купујемо ништа! Марш!

ДЕТЕКТИВ 2: У име Његовог височанства, величанства, шта ли је, треба да испробам стаклену патику на ногама младих девојака у краљевству.

МАЋЕХА: Стаклена патика? Шта лупаш?

ДЕТЕКТИВ 2: Имаш ли ти ћерку, погана језичино?

МАЋЕХА: Да, да! Наравно! Кети, душо, дођи да обујеш ову стаклену патику на своју дивну ножицу. (ћерка узалуд проба)

ДЕТЕКТИВ 2: (гледајући њену ногу) Стопала имаш толика да можеш да гасиш шумске пожаре. Препоручићу те медведу Бруну. (Маћеха избацује шутирањем детектива.)

ДЕТЕКТИВ 2: Јао, моја леђа! Шта се смејеш? (каже првом детективу) А ти, шта си зинула?

ПЕПЕЉУГА: (обучена сиромашно, са кецељом око струка и са наочарима на лицу) Ја бих да узмем своју патику. У рукама Вам је.

ДЕТЕКТИВ 2: Ма је л’ да? А ја сам Краљевић Марко!

МАЋЕХА: Ја се извињавам, фини човече! Чини ми се да сам Вам показала погрешну ћерку! Заборавила сам на млађу кћер! Њеној танушној ножици ће као саливена стајати она патика. (Друга кћер проба патику. Наравно, ништа! Маћеха опет избацује детектива 2 који опет пада пред Пепељугине ноге.)

ПЕПЕЉУГА: Млим вас, чико, дајте ми патику. Боже, како су недоказани ови маторци!

ДЕТЕКТИВ 2: Ма шта си навалила, дај патику, дај патику… Ко си, уопште, па ти са том кецељом? Види само на шта личиш? Баш си ми ти за стаклену патику!

ПЕПЕЉУГА: Ја сам Пепељуга, а патика је моја.

ДЕТЕКТИВ 2: Колико се ја разумем у књижевност, Пепељуга треба да буде лепа и шармантна.

ПЕПЕЉУГА: Ја и јесам таква, али носим наочаре само кад хоћу да видим нешто. (Скида наочаре.)

ДЕТЕКТИВ 2: Стави их брзо, молим те, може неко дете да наиђе, да те види! Хајде, полази! Водим те код принца да те удам!

ПЕПЕЉУГА: Боже сачувај, никада!

ДЕТЕКТИВ 2: Па добро… Ко би, уосталом, хтео да иде на трке у Монте Карло, да облачи сва та крзна, да иде на досадне пријеме код председника… И није у реду да те увучем у сву ту гужву!

ПЕПЕЉУГА: Чекајте. Чекајте, мислим да је то патриотска дужност. А када је венчање?

ДЕТЕКТИВ 2: Одмах!

(Принц скаче од среће.)

ПРИНЦ: Божанствено, величанствено си обавио своју дужност. (Обраћа се девојци.) Љубави моја, ах, како сам срећан! Шта је, још си ту?

ДЕТЕКТИВ 2: Па знате, овај, „Секурити бомбс”, овај, знате, не ради за лепе очи!

ПРИНЦ: А, да! Умало да заборавим! Ево малог дара у знак моје наклоности према теби. Можда ће се следећи пут и теби посрећити!

ДЕТЕКТИВ 2: Не могу да верујем! Колико ли је то пара… Идемо… Ма где да идем… Шта да радим… Јој, милионер сам! Шта следећи пут?! Сад ми се посрећило!

ДЕТЕКТИВ 1: Не могу да верујем. Ти добио награду, ти! Ма не могу да верујем!

ДЕТЕКТИВ 2: Смотани, смотани, је л’ да? Али нисам ја стипса… (вади две улазнице) Ма шта је ово, побогу, добио сам две карте за следећи бал. То ми је награда!

(Детектив 1 се ваља по поду од смеха. Улази принц са Пепељугом – „Каква је ово вуцибатина?” Клањају се публици. Улази детектив 2 и диже детектива 1: „Шта падаш више у несвест од смеха? Хајде!” Улазе остали глумци и сви заједно поклоне се гледаоцима, држећи се за руке.)