Велика принцеза

ГЛАС ЈЕДАН

ГЛАС ДВА

ГЛАС ТРИ

СЕНКА

(Стан: сто, столице, ормарић и фотеља… Зидни сат… Телевизор, телефон, телефон-секретарица, радио… ОНА улази у стан. Пословно одевена – одело, машна, мантил преко руке и актен-ташна. Звиждуком појача светло. Баци мантил и ташну на фотељу… Ударцем шаке о шаку упали радио… Креће нека гласна музика која иритира… Два пута ударцем шаке о шаку смањи радио… Узима боцу пића из шанка – наспе пиће и укључи радио-телефон секретарицу… Преслушава, седи и пије пиће…)

СОФИЈА: …Драгана, мама овде… Тражила сам те у канцеларији, рекли су ми да си изашла… Дођи у недељу на ручак, нисмо се виделе целог месеца… И тата те пуно поздравља…

ОГЊЕН: …Драганче, ја сам… Иван… Ако ниси заузета послом као и обично… Имам две карте за позориште… Јави се… Ћао!

КАТАРИНА: …Госпођице Милић… Јавите се директору Јоцићу чим будете стигли… Или још боље… Дођите хитно поново у канцеларију… Хвала…

(Устаје, поново ударцем шаке гаси радио, а пуцкетањем прстију пали телевизор – на програму су вести о некаквим ратовима, елементарним непогодама, несрећама… Док то траје, она скида сако и кравату, раскопчава горње дугме на кошуљи,   све ово немарно баца по столицама… Зазвони телефон… Два пута пуцкета прстима и ТВ се стиша, а  она се јавља на телефон…)

ОНА: …Да, ја сам… Примила сам поруку… Али немам намеру да се враћам, само што сам дошла кући… Али схватите, радила сам 18 сати, потребан ми је одмор… Не знам шта ће директор рећи, али ја стварно нисам способна за тако нешто… (Револтирано спусти слушалицу… Тај звук појача ТВ… Па га она пуцкетањем прстију поново смањи… Пође да нешто уради кад зазвони звоно на вратима… Пође према излазу, зазвони и телефон… Таман да се врати, поново звоно на вратима… она настави према вратима убрзано… Телефон и даље звони..)

ОНА: …Да… Не… Не требају ми честитке јер још није Нова година… А и ко данас коме пише честитке кад постоји телефон?! (Телефон и даље звони… Она залупи „продавцу” врата и дотрчи до телефона.)

ОНА: Да… Ама, рекла сам вам… Не… нећу доћи поново на посао, не занима ме шта је Јоцић рекао… (Залупи слушалицу – ТВ се појача… Збуњена и бесна, помеша звучне сигнале… Тапшући рукама уместо да телевизор смањи, она упали радио… Гласно-бесна музика се помеша са рекламама са ТВ-а… То је још више збуни и она почне да тапше… Радио почне да мења станице… У целу буку се укључи и звоњава телефона… Она сада почиње да пуцкета прстима – тапше – звижди… Радио и ТВ се наизменично пале, гасе, појачавају, због звиждука и светло мења интезитет јачине… Телефон звони. Већ готово полудела, прво ишчупа телефонски прикључак, потом тресне ногом у телевизор и баци радио на под… Дотрчи до сензорског прекидача за светло и неким предметом који је успут покупила почне да удара по њему… За тренутак се све утиша… Полумрак… Сачека неколико тренутака, ослушне тишину и изморена седне… Телефон зазвони једном као на издисају… Она скочи и пребаци мантил преко њега… Као борећи се са неком звери… Убије га испод мантила… Стидљиво се јави и телевизор неким зрачком светлости па онда једва чујним тоном… „Непријатељ је још жив – треба га докусурити”. Пошто је са телефоном завршила лежећи на поду… почиње да пузи кријући се иза преврнутих комада намештаја… Када се телевизор појача, она се примири… А кад утихне… поново крене у акцију… пузећи дође до ТВ-ове тастатуре… Једним ударцем у њу тон нестане, слика се изгуби, остане само беличаста светлост да избија из њега… Победила је још једнога… Из радости је прене звоно на вратима… Сада већ зна шта ће… па претрчавајући из једног угла у други дође до преко пута излазних врата… Скине ципелу и гађа у звонце… Први је промашај… Скине и другу, боље нанишани  и звоно „издахне”… Окреће се према радију очекујући неку његову реакцију… Ништа се не догађа… Устаје лагано и са песницом на „готовс” прилази му полако… Извуче и његов гајтан из струје… Још је на опрезу… Окреће се да види да ли има још „непријатеља” у близини… Почиње неко пиштање… Окреће се око себе… Док не препозна одакле долази звук… Са њеног појаса… Пејџер… Скине га са каиша… Погледа и баци… Победила је…  Стан је у хаосу… Полумрак… Сто преврнут… Комади одеће разбацани по поду… Из ТВ-а иде светло које баца сенку на зид… Она седи на поду уморна, исцрпљена и безмало срећна… Проналази књигу „Мали принц”, почиње да је преврће, чита по неки део…)

ОНА: …А некада сам се дивила Малом принцу и маштала да постанем он. Увек сам веровала да су одрасли чудни, јако чудни. А шта је ово сад? (Почиње да се смеје… Смех јој донесе неку нову снагу… Почиње да звижди, тапше, пуцкета прстима… Али све остаје непромењено… Почиње да вришти… Окреће се, скаче…  Седне тако да рукама може да прави сенке на зиду… Почне да се игра правећи разне фигуре-сенке… Када направи КОКОШКУ… Почне да имитира секретарицу.)

ОНА: …Сместа да сте дошли у канцеларију и да се јавите директору Јоцићу…

(ОНА – ВУК – имитира директора) …Госпођице Милић… мени нема поговора… грррр…

(ОНА – ЗЕЦ – својим гласом) …господине директоре, радим и викендом и празницима… али…

(ОНА – ВУК – директор) … појешћу те, зечићу… грррр…

(ОНА – СВИЊА – некога са ТВ-а) …ако један обзир узмемо у обзир… грок… онда тај обзир више не долази у обзир… грок…

(ОНА – ЋУРКА – неку естрадну звезду) …кад би био рањен, крви би ти дала …

(ОНА – ЛАБУД – умилним гласом) …Здраво, девојчице…

(Ова игра јој се баш допала па се засмеје и спусти руке… али сенка лабуда остане… Погледа са неверицом у сенку и у своје руке… Лабуд је у даље ту.)

ОНА: Шта кажеш?…  (Окрене се иза себе… Као да јој се неко обратио само њој чујним гласом…)

ОНА: Ко је то? (скочи, почиње да тражи по стану…)

ОНА: Шта? (погледа у лабуда на зиду)

ОНА: Немогуће… Ја почињем да лудим… ЈА сам полудела…

СЕНКА: Не полудела… Подетињила…

ОНА: Ти, значи, постојиш?

СЕНКА: Како за кога.

ОНА: Аха… (као схватила је) (Дотрчи до телефона… Заборављајући да га је претходно „убила”… Окреће број.)

ОНА: …Ало, милиција… Болница… Ватрогасци… Ја сам полудела… разговарам са сенком на зиду… Са лабудом… (Схвати да телефон не ради… Спусти слушалицу и побегне иза преврнуте фотеље… И ту се сакрије.)

ТАМАРА: Лабуд… Или камила… Или носорог… Бик… Орао… Или…

(Сенка се претвара у сваку од поменутих фигура… А потом излази онај који прави сенке… То је „ОНА-сенка”… Она не може да поверује видећи своју сопствену сенку како сама управља собом… Скочи из „скровишта” и искључи телевизор из струје… Светло нестаје, а са њом и сенка.  Појављују се Капетан Кук и Звончица.) ОНА (укочена и нема, расколачених очију… као лутка)

ЗВОНЧИЦА: Где смо ми сада?

КАПЕТАН КУК: Налазимо се у астероиду Б 612…

ЗВОНЧИЦА: 612?

КАПЕТАН КУК: Број сам рекао само због одраслих… Одрасли воле цифре…

ОНА: Не, ово не може бити истина… Жмурим и бројим до десет… Кад отворим очи, нестаће све ово лудило… (зажмури) Један… Два… Три…

КАПЕТАН КУК: Шта сам ти рекао…

ЗВОНЧИЦА: Како си знао?

КАПЕТАН КУК: Познајем планету на којој живи један црвени господин. Он никада није помирисао цвет. Никада није гледао звезду. Никада никога није волео. Никада ништа друго није радио осим сабирања… И по цео боговетни дан понављао: „Ја сам озбиљан човек… Ја сам озбиљан човек”. И због тога се надимао од поноса…

ЗВОНЧИЦА: Али то није човек већ гљива!

КАПЕТАН КУК: Одрасли су такви…

ЗВОНЧИЦА: Већ милионима година цвеће ствара трње. Милионима  година овце ипак једу цвеће. Зар није озбиљан онај који покуша да схвати зашто се оно толико мучи да створи трње које никада ничему не служи? Зар рат оваца и цвећа није важан? Зар то није озбиљно и значајно…

КАПЕТАН КУК: Кад одрастеш… Не више… Зато сам ја овде да убијем њихове детињарије… И оставим гљиву да клија…

ЗВОНЧИЦА: Стани, капетане!

КАПЕТАН КУК: Не задржавај ме… Журим…

ЗВОНЧИЦА: Можда се девојчица у њој и пробуди…

КАПЕТАН КУК: Немогуће… Ова је много преозбиљна… Видела си… Ни у шта не верује…

ЗВОНЧИЦА: Можда ће Маја моћи.

КАПЕТАН КУК: Која Маја?

ЗВОНЧИЦА: Њена лутка.

КАПЕТАН КУК: Касно је… (Вади мач и полази према Драгани.)  (Звончица вади сат-будилник… Чује се откуцавање… Тик-так… Тик-так… Капетан Кук се тргне…)

КАПЕТАН КУК: То је он!?

ЗВОНЧИЦА: Ко?

КАПЕТАН КУК: Онај проклети крокодил… Бежимо…

ЗВОНЧИЦА: Хихихи. (Звончица се пакосно насмеје и оде за њим.)  (Као да су били у пролазу, кроз мисли… како се појавише, Капетан Кук и Звончица ишчезну…)

ОНА: …Девет… Десет…  (Отвара очи… Нема никога… Скочи… Оптрчи собу и гледа у сваки кутак, али ништа не нађе.)

ОНА: …Знала сам да стрес и напор морају негде да ударе… Плашила сам се инфаркта… Код мушкараца и жена у мојим годинама то није реткост… Плашила се инфаркта – прижељкивала чир… Као мање зло… Средње решење… Сума-сумарум… Подилканила сам… Или је то од умора?… Можда је од умора?!… Сигурно је од умора! (Како већ седи на поду… Окрене се и легне… Да се одмори… Можда би и заспала да у собу не упадне лопта… Откотрља се и стане… Она се придигне, гледа у лопту.)

ОНА: Ако сада и ова лопта проговори, дефинитивно сам луда. (Гледа у лопту, ништа се не догађа, поново легне… Сети се па устане.)

ОНА: Лопте не могу саме да ускачу и искачу из собе… То је против свих закона физике… Али… Нећу да проверавам… Можда ипак…  (Врати се на спавање. Иза обореног стола појављује се лутка Маја… Разгледа по соби… А онда се намести са намером да сачека Драгану да се пробуди… Осетивши нечије присуство… Она отвори очи… Придигне се… Погледа у лутку… Она јој се обрати.)

МАЈА: Здраво, Дебела… (Она не може да верује… Можда се није пробудила… Почне да лупа себи шамаре и штипа се по образу.)

ОНА: Пробуди се… (Кад установи да је и после тога лутка још ту, одмах почне да вришти… Маја запуши уши и сачека да се ова умори од дреке.)

МАЈА: Дебела, зашто урлаш толико?

ОНА: Ко си ти?

МАЈА: Зар ме не препознајеш?… Твоја Маја!… Маја!

ОНА: Лажеш… Моја Маја никада није знала да говори.

МАЈА: Како смо онда разговарале у игри?

ОНА: Ја сам говорила, а ти си ћутала…

МАЈА: Значи, препознала си ме… Рекла си: ТИ си ћутала. Већ је било време да ме се сетиш… Дебела. У оном орману је било одвратно… Пуна су ми уста прашине… А мољци… права напаст…

ОНА: Немој да ме зовеш Дебела.

МАЈА: Као мала си била…

ОНА: Као мала сам била… Сад више нисам… Јасно!

МАЈА: Како онда да те зовем?

ОНА: Никако… Да ме не зовеш… И ја тебе нисам звала… Не знам одакле ти овде…

МАЈА: Из ормара…

ОНА: Из ког ормара?

МАЈА: Оног са играчкама…

ОНА: Рекла сам мајци да све играчке баци.

МАЈА: Није их бацила… Чува за унуке…

ОНА: Какве унуке?! Шта лупаш!? Нисам удата…

МАЈА: Знам…

ОНА: Одакле знаш?!  Рек’о ти плишани меда?

МАЈА: Не… Њега су још прошле године мољци појели… Шта ћеш… Лош материјал… „Ти си за мене још само малишан налик стотинама хиљада других дечака. И ниси ми потребан. Ја сам за тебе само лисица слична стотинама хиљада лисица… Али, ако ме припитомиш, бићемо потребни једно другом. Ти ћеш за мене бити једини на свету. Ја ћу за тебе бити једина на свету”.

ОНА: Чекај… То говори лисица Малом Принцу… Из књиге…

МАЈА: Видиш да ниси све заборавила.

ОНА: Мора да сам попила неку халуциону дрогу… Стојим насред собе и разговарам са крпеном лутком… Али од чега је болест, од тога и лек… Где је тај сандук са играчкама?

МАЈА: У твојој соби… Служи ти као радни сто… Компјутер је на њему.

ОНА: Сад ћу да се вратим. (Изађе бесно. Из офа се чује болно-бесан крик.)

ОНА: МАЈО, УБИЋУ ТЕЕЕ!! (Утрчава у собу са играчком сломљеног мача.)

ОНА: Мој компјутер!

МАЈА: Знам. Сломио се… Сметао ми је док сам излазила из сандука.

(ОНА покушава да Мају убоде мачем, али мач је поломљен и Маји не може да шкоди.)

МАЈА: …Немој, голица ме…

ОНА: Знаш ли колико он вреди?

МАЈА: Претпостављам, јако пуно.

ОНА: Превише-јако-много-пуно…

МАЈА: Ти си полупала све по кући… А мене нападаш због једног компјутера… Буцо, није лепо.

ОНА: Не зови ме Буцо… Иначе ћу од тебе да направим крпу за судове… Оно са сенком?… То си ти?

МАЈА: Трик… Мала шала… Допало ти се? (ОНА се нервозно шета по соби…)

ОНА: Ово је шашаво… нема никаквог смисла… Ја сам одрасла жена… не верујем у чуда… Не верујем у баба-роге, не верујем у патуљке, чак ни у Деда Мраза не верујем…  (Онда као да ју је лутка питала, она одговара.)  …У компјутер верујем, него шта… У то сви верују… То је машина. Ради на оне… мале чипове, овако мале…  (Одговара на луткино непостављено питање.)  …Да… И живот ми се претворио у компјутерску видео-игру… Таман решиш један проблем и мислиш да ће сада бити све у реду… Кад оно, мућак… Прелазиш на виши ниво… Са већим и тежим проблемом… (Одговара Маји.) …Лакше је у видео-играма… постоје правила… Имаш три живота… Ако једном погрешиш… Имаш још два да се извучеш… Поправиш… Кад се игра заврши… притиснеш „ресет”. Па све испочетка… (Маја је „немо” пита, а она јој одговара.) …Зезнули су нас, Мајо… Све нас су зезнули… Гурнули су нас у живот, а да нам нико није објаснио правила… Нико нам није показао ко је „бед гај”, а ко је „гуд гај”… Нико ми није увалио џојстик у руку… не могу све да контролишем без џојстика… (Маја је немо теши) …Не плачем… Што бих плакала… Велика сам ја за плакање. (Схвати да „телепатски” разговара са лутком и готово врисне.)  АААААА! (Уплашено се одмакне од Маје.)  Ти ништа не говориш, а ја те чујем?

МАЈА: Тако смо и некад разговарале.

ОНА: Да, али…

МАЈА: Где је онај Мали принц кога сам тако добро познавала?! Сада си се претворила у становника четврте планете… Из Егзиперијеве приче. (ОНА је збуњено гледа… Присећа се.)

МАЈА: Престала си да верујеш, Буцо.

ОНА: Коме и у шта данас да верујем?

МАЈА: Прво у себе и у своју машту… А затим у игру… Престала си да се играш.

ОНА: Одрасли се не играју… НЕ ГАЗЕ ТРАВУ, НЕ УЛАЗЕ ГДЕ ПРИСТУП НИЈЕ ДОЗВОЉЕН, НЕ ПУШЕ ГДЕ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО… Забрањено лепити плакате! Забрањено купање! Забрањено сликање! Забрањено претицање! Забрањено пецање! Забрањен разговор са возачем! Забрањен пролаз! МОЛИМО, ВЕЖИТЕ СЕ! (Док је она ово певала-рецитовала… Маја се изгубила.)

ОНА: …Осећам… Да ми се ноге коче… Руке раде механички… Глава такође… све више постајем ЛУТКА, у свету правила, забрана, шаблона… Пајац у серији милиона других… Са истим оделима, навикама… „Орманима”… Нећу да будем лутка!… Лутке не могу ово да ураде…  (уради колут напред) …Ни ово…  (Колут назад… Став о шаке… А онда настави да се лудира и блесави… Кревељи… Скаче, игра лопту.)

ОНА: Ти не можеш ништа од овога… Ајде, пробај! (Лутке нема.)  Мајо, где си… (Почне да гледа около… Да је тражи…) …А тако значи… Нова игра…  (Схватила је… Па зажмури.) ЕН ДЕН ДИНИ; САВА РАКА ТИНИ… (Док она изговара бројалицу… Појављује се Звончица…)

ЗВОНЧИЦА:… Видиш! Рекла сам ти! (Појављује се Капетан Кук опрезан да се случајно у близини не налази и крокодил…)

КАПЕТАН КУК: Само се прави… Познајем их ја добро.

ЗВОНЧИЦА: Кога?

КАПЕТАН КУК: Одрасле.

ЗВОНЧИЦА: Она је другачија.

КАПЕТАН КУК: Није… Када причаш одраслима о некој особи, они ти не кажу: „Каква је боја његовог гласа? Које игре највише воли? Да ли има збирку лептира?” Они вас питају: „Колико има година? Колико има браће? Колико је тежак? Колико зарађује?” Само тада сматрају да га познају…  Ако кажеш одраслој особи… „Видео сам лепу кућу од ружичастих опека, са мушкатлама у прозорима и голубовима на крову”… они нису кадри да замисле ту кућу… Треба им рећи: Видео сам кућу од сто хиљада… Тада узвикују: Како је то лепо!

ЗВОНЧИЦА: Говориш ми „Малога принца”… али постоје ваљда и Велики принчеви и принцезе… Који умеју да се играју, радују… Смеју.

КАПЕТАН КУК: Ретко… А и њих сматрају лудацима или кловновима… Ја им зато помажем у неку руку… Докусурим дечаке и девојчице у њима и остају прави озбиљни људи…

ЗВОНЧИЦА: Али…

КАПЕТАН КУК: То их ништа не боли… Чак и не осете… Кад детињство ишчезне из њих… Престају да гледају цртаће, читају бајке… Да се играју.

ЗВОНЧИЦА: Па то је ужасно.

КАПЕТАН КУК: Престају и да чачкају нос… Да се кревеље другима… Да иду са флекама на мајици… Да се гласно смеју.

ЗВОНЧИЦА: Па то је досадно.

КАПЕТАН КУК: Јесте… Али су озбиљни одрасли људи.

ЗВОНЧИЦА: Не дам… Не може.

КАПЕТАН КУК: Ко тебе пита. (Поново пође мачем… А Звончица понови трик са сатом и поново Капетан Кук побегне главом без обзира. Драгана довршава бројалицу.)  …САВА РАКА ТИКИ ТАКА;  ЕЛЕМ БЕЛЕМ БУФ; ТИК ТАК ТРУФ… Полазим! (Тражи је, али Маје нигде нема.)

ОНА: Знам… Хоћеш Ћораве баке. (Везује кравату преко очију.)  ВОДИМ БАКУ НА ПАЗАР; ДА ЈЕ ПРОДАМ ЗА ДИНАР; НИКО НЕ ДА НИ МАРЈАШ; ИДИ, БАКО, КУДА ЗНАШ. (Са повезом преко очију иде и удара у предмете по соби… Са свих страна појављује се још лутака… Уз Мају ту су и… Плишани Меда… Златокоса…  Она, везаних очију, напипа Плишаног Меду…)

ОНА: Мајо…  (А онда се брзо тргне и повуче руке.)

ОНА: …Мачка!!! (Спусти кравату са очију.)

ОНА: Шта је сад ово?… Постала сам Гуливер у земљи лутака. (Лутке га само гледају… Маја ћути.)  Сви сте из ормара? Испаде да сам ја била нека Сека Перса, па сам се само са  луткама играла.

МАЈА: Меде се сећаш… Не личи на себе, због мољаца… Добила си га за трећи рођендан.

ОНА: Знам, стајао је на регалу у мојој соби.

МАЈА: Златокоса је Веснина лутка.

ОНА: Ја се нисам играла са њом.

МАЈА: Ниси… али си је стално чупала и кривила да би наудила својој старијој сестри.

ОНА: Само кад се посвађамо.

МАЈА: А често сте се свађале. Зато и нема златне увојке.

ОНА: (Покајнички Златокоси.) Извини. (Она само благо климне у знак одобравања.) Они… Не знају да говоре?

МАЈА: Ти им ниси дала гласове.

ОНА: Ја?

МАЈА: Свако дете својој лутки даје глас, карактер, особине… Нисте се „припитомили”.

ОНА: Ја сам била девојчица, али… Играла сам се са дечацима пиштољима, стрелама…

МАЈА: Што си се више са тим играла… То је све мање постајала игра… Рат и убијање је игра одраслих.

ОНА: И шта ви сад хоћете од мене?

МАЈА: Питање је: шта хоћеш ти од нас… Ти си нас звала.

ОНА: Опет неки трик?

МАЈА: Нема трикова, Дебела… Оног тренутка кад су ти досадиле играчке одраслих, ти си нас позвала.

ОНА: (замисли се) …Ужелела сам се… Кликера… Играмо на „кеке”… Свако има своју „пајку”… Нема „износ”… „Такси у место”… „Ситан пелц”… Фудбал… на „викторије”… То је оно, знаш… Кад се поделимо у две екипе… На један го… Голман је неутралан… Симке, Иван и ја… Горча увек брани… Друга екипа… Клинци из краја… Мајка ме обавезно зове са прозора… да сви чују како не идем кући на време… „ДРАГАНАААА, АЈДЕЕЕ КУЋИИИИ”… а другари хорски одговарају: „ТЕТАА ЉИЉООО, САМО ЈОШ МАЛООО”. Симкетова баба је умела да маже најбољи „мас’ на леба” који сам у животу јела.

МАЈА: Знам.

ОНА: Одакле ти знаш?

МАЈА: Тако. Знам.

ОНА: Препече хлеба на плотни… Онда га истрља чешњевима белог лука… Да упије мирис… Онда иде маст… А одозго… Со и алева паприка… Ал’ зато моја Љиља кад направи палачинке са џемом од шљива… По Цариграду се причало о тим палачинкама.

МАЈА: Знам.

ОНА: Ма немаш ти појма… Ја и сада, кад се зажелим детињства,  одем код мама Љиље и тражим палачинке са шљивама…

МАЈА: Дебела, ти изгледа ништа ниси схватила… Све ја то знам… Твоје успомене су и моје успомене… Памтим када си сломила ногу скачући са тамо некаве гараже… Гаражу никад нисам видела… Јер ме тамо ниси водила… Била си права мушкарача… Трсила си се из дна душе да постанеш Мали принц, а не да будеш Велика принцеза… Али знам да смо се тада највише играли… Овде у соби.

ОНА: Знаш и да сам ја сломила прозор… А окривила Весну?

МАЈА: Знам.

ОНА: И данас осећам кривицу због тог прозора.

МАЈА: И то знам… Целу ноћ ниси спавала… па си се ујутру правила болесна… да не идеш у школу.

ОНА: Знаш и за цигарете?

МАЈА: Аха.

ОНА: И за оне безобразне слике што ми је дао онај мој друг… како се зваше?

МАЈА: Заједно смо их гледали ноћу под ћебетом уз батеријску лампу…

ОНА: Ниси ваља некоме причао о томе?

МАЈА: Коме?… Само ти можеш да ме разумеш. (са олакшањем)

ОНА: И колико тога памтиш…

МАЈА: Све до онда када је у посету требало да дође онај дечко који ти се јако свиђао…

ОНА: Иван?

МАЈА: Да, он… И онда си нас све сакрила у онај одвратни орман… (почне да виче) Да се боримо са мољцима, прашином и мраком…

ОНА: Смири се, Мајо…

МАЈА: (бесна и даље) Много касније… Рекла си мајци да нас баци у ђубре… Што она срећом није послушала… И сада смо овде… Слушамо твоје патетично нарицање за детињством… Које само ти памтиш… И нико сем тебе…

ОНА: Полако… (смири Мају) …Извини… Извините, сви… Ево… Обећавам да вас нећу враћати у орман… Обећавам… да ћу још сутра дати неком да поправи Меду.

МАЈА: Касно је, Драгана… Не можеш никад више да будеш Мали принц нити ја могу да будем она иста лисица… Ни ружа… Никада те више неће бити брига је ли овца појела цвет… Нити да ли је то шешир или змија која је појела слона…

ОНА: Зашто касно?… А како сада?… Зашто онда?

МАЈА: Да те подсети да можеш… Да умеш… Кад ти се срце узнемири, а душа узјогуни… Кад се пробуди онај бунтовни различак у теби… Ми ћемо увек бити ту… Можда нећеш увек моћи да нас разумеш… Али знаћеш… Сада знаш… Многи то никада не сазнају…

ОНА: Стани… Шта то причаш… Куда ћете? (На сату почиње да откуцава поноћ – 12 сати… И са сваким откуцајем лутке постају све беживотније… До задњег откуцаја када остану само обичне „неживе” лутке.)

ОНА: Мајо… Медо, Златокоса… Мајо! (Узима их у руке, али сада су они само ствари као и све лутке… Она узима лутке, отреса их од прашине и лепо их поређа и седне на средину сцене… Мрак… Само светло на њој…)

ОНА: (цитат са краја књиге „Мали принц”)  „…Од тада је прошло шест година… Још никада нисам причао ову причу… Био сам тужан, али сам говорио: То је због умора… Сада сам се мало утешио… То јест, не сасвим… Али поуздано знам да се вратио на своју планету… А ја волим ноћу да слушам звезде. То је као да звони пет стотина милиона прапораца… За вас који исто толико волите малога принца, као за мене, нема ничег важнијег на свету од тога да ли је негде, не знамо где, нека овца коју не познајемо појела или не једну ружу… Погледајте небо. Запитајте се: Да ли је овца појела цвет или није… И видећете како се све мења… А ниједна одрасла особа неће никада разумети зашто је то толико значајно. …Ако једнога дана отпутујете у Африку, у пустињу. Ако вам се деси да прођете туда, преклињем вас, не журите, причекајте мало тачно испод звезде. Ако вам тада приђе неко дете, ако се смеје, ако му је коса златна, ако не одговара на постављена питања, сигурно ћете погодити ко је… Тада будите добри… Не остављајте ме тако тужног… Брзо ми пишите да се вратио…” Ех, могла сам да постанем Велика принцеза, а шта сам ја постала…

(Потребно: риболовачки прибор, часописи о компјутерима и аутомобилима, ловачки трофеј)