Деца су народ посебан
УЛОГЕ:
ТАМАРА – докторка
ЗОРАНА – Мргуд
КАТАРИНА /коцке/
СТЕФАН /аутићи и војници/
БОЈАНА /лутке/
ТАМАРА /лутке/
САНДРА /вијача/
МАРКО /„гледа” Бојану и Тамару и огледало, слуша музику/
СЛАЂАНА
ОГЊЕН /испод дрвета/
ВОЈИСЛАВ /кућица, праћка, малтретира друге, трчи – зидић/
НИКОЛА /јастук, успаван/
СОФИЈА /књига/
УРОШ /фудбал/
АНДРЕЈ
ИСПИСАНЕ ПОСЛОВИЦЕ – ГРАФИТИ:
- Ко не учи – кроз помрчину ходи.
- Глупога ћеш по питањима познати.
- Никада не знаш шта можеш урадити док не почнеш.
- Ако касно устанеш, изгубио си дан; ако у младости не учиш, изгубио си живот.
- Тражи судбину у раду, а не у срећи.
АНДРЕЈ: Нешто размишљам, лепо рече наш Душко Радовић: дете је човек у оделу детета.
ДЕЦА СУ УКРАС СВЕТА
Нема света ни планете,
где не може стићи дете,
јер све дечје стазе воде
од игре до слободе.
Цвеће је украс баште,
лептир је украс цвета,
а деца пуна маште,
деца су украс света!
СОФИЈА: Е, да знаш да је паметан био Душко Радовић, али стварно не знам шта му значи оно: децу смеју да туку само они који их воле. Сви знају да сила ником није мила… Него, хајде да се забавимо и да научимо нечему ове људе! Тачније, да их подсетимо… Заборавили су да је обнављање градива мајка знања, па да им помогнемо да се подсете најважнијег јер од оних ствари за које се трипују да су најважније, заборавише оно што је стварно најважније – децу и њихове најважније потребе!
КАТАРИНА: Ехеј, стварно сте у праву! Све девојчице и момци гарави, разних језика и разних нарави, имају право на живот и наду, да расту у миру, срећи и раду. Невина бића, радосна, жива и без искуства и ником крива и радознала, тиха, сањива, од других зависна, врло рањива…
НИКОЛА: И да се разумемо, деца имају иста права као и одрасли људи, само што деца немају право да их користе…
СТЕФАН: Да, да, знам да би деца морала имати нека велика права, али сад стварно не могу да их се сетим, имам преча посла.
КАТАРИНА: Пст… Ћутите! Погледајте оне тамо? Је ли, ко су ови на нашем игралишту? Личе на одрасле! Мора да су залутали…
ТАМАРА: Питате се ко смо ми? Ево, да се упознамо. Ја ћу вам рећи ко је он. Он је онај што брани, онај што не да, онај што бије, онај што виче и никад не прича шале и приче.
ЗОРАНА: Чекај, а ко си па ти? Она што говори лепе речи, она што осмехом све муке лечи.
ТАМАРА: Боље и то него да будем онај што кука кад радост веје, онај што не зна да се смеје.
ЗОРАНА: Ма не, бићу онај што схвата и све разуме, онај што ништа ником не брани, пун добре воље, на дечјој страни.
ТАМАРА: Ма да. Боље и то него бити онај са прутом и са краватом, деци на путу, деци за вратом. Ово је онај што сумња, онај што њушка, што против деце бушка и хушка. Онај што строге савете даје, што не разуме детињство шта је.
ЗОРАНА: Ма да, бићу онај што увек зна приче бајне, онај што чува дечије тајне. Нећу ваљда бити онај што воли песму и воли игру! Нисам полудео да будем онај што деци поклања време…
ТАМАРА: Ма баш си паметан! Кисела фаца, досадна, стара, онај што деци проблеме ствара. Фуј! Онај што руши дечије снове и мрзи децу…
МАРКО: Ево одраслих на делу: одмах вика, убеђивање, ја знам, ја сам најпаметнији, ти немаш појма… Чисто сумњам да они памте време кад су били деца. Ми то никад не радимо! Јој, не желим да одрастем… Хеј, другарим, хајде да их подсетимо. Можда ће нас и чути!
СОНГ О УСПОМЕНИ
Оно кад смо се због цура били,
оно када су падала царства,
оно када смо пољупце крили,
оно беше време другарства.
Протиче река,
остаје пена,
у дну човека
успомена!
Оно када смо дерали клупе,
оно када су пљуштале шљаге,
оне бриге наивне и глупе,
оно беху године драге.
КАТАРИНА: Ама, шта је вама?! Чујете ли ви ову песму? Јесте ли рођени као одрасли? Што се свађате?! Иако сам мала, и ја сам људско биће. Нећу ово да слушам, доста ми је тога! Срце и душу имам, храброст и мишиће; тражим, дајем, примам, ја сам људско биће.
ЗОРАНА: Каква, бре, људска бића! Каква, бре, дечја права? Од тих цвећки љутића само нас боли глава.
ОГЊЕН: Слушајући вас, ја знам да бих хтео да никада не будем досадни одрасли човек. Сви су исти. Лепо рече Мали принц, а мени било смешно: Одрасли су збиља чудни!
САНДРА: Ма да, бићемо само деца до осамнаесте године, а после целог живота нећемо више бити деца. То ми је баш, баш безвезе!
ТАМАРА: Не брини! Са радошћу све ради, са радошћу се дружи, играј се као сви млади, тако детињство продужи.
МАРКО: Лако је вама! И ја бих волео право! Право да укинем све девојчице!!!
ЗОРАНА: О, људи моји, деца… немирна, грозна. На зјала време губе, уместо сериозна да буду, да мирују као бубе.
ТАМАРА: Е, свашта причаш! Није народ рекао џабе да нема мирног детета ни младе и брзе бабе.
ВОЈИСЛАВ: О, људи, кад споменусте, да вам кажем да сам баш у проблему: сви ме грде да сам неваљалац. ЈА?! Ајд’ овако: слажете ли се да је неваљалац онај што пуши, кашље, слабо једе, пије вино, касно леже, не слуша доктора, иде у скитњу, говори безобразне речи?
СВИ: Наравно! Јесте! Тако је! У праву си!
ВОЈИСЛАВ: Па онда нисам ја неваљалац него мој деда!
СЛАЂАНА: Кад споменусте бабе и деде, сетих се и овога: за мене нема зиме, зато не дижем галаму, знам да имам право на име и право на тату и маму.
ЗОРАНА: Јој, полудећу! Треба вас суду тужити! Име за децу није, име се мора заслужити.
ТАМАРА: Ма не брините, децо, Мргудове примедбе јетке промаја ће одувати. Поштујте родитеље и претке, тако ћете име сачувати.
УРОШ: Ма јесте то, али кад ме тата бије или ме мама лема, схватим да Уједињених нација нема кад тата каиш извуче.
АНДРЕЈ: Вала да знаш, жива је истина: срећна деца живе само на телевизији!
НИКОЛА: Кад спомену каиш, истина је жива, каиш је татин, прут је мамин, моје су само сузе!
ВОЈИСЛАВ: Е, знаш, стварно је то чудно: кад ловац викне на сав глас, дође пас. Кад џокеј викне на сав глас, коњ у кас! А кад ја викнем на сав глас, шамар – ТРАС!
ЗОРАНА: Море, деца су немирна много, школа лека није нашла, са децом се мора строго, батина је из раја изашла!
АНДРЕЈ: Ма о чему причате?! Са законом шале није, моја су права све шира: нико не сме да ме бије ни да ме малтретира. Коначно почиње и тата да схвата суштину дечјих права, међу нама је све мање рата, мој се став уважава! Ма какви тата и мама!
БОЈАНА: Ха, ха, ха! Моји родитељи су разведени. Тата ме стално грди, а мама само суботом.
САНДРА: Знаш, ја не волим да будем ни без маме ни без тате, али кад боље размислим, мени ни код бабе и деде уопште није лоше.
ОГЊЕН: Знате, да сам ја тата – моја би сва деца била тврдоглава!
УРОШ: Јој, кад се сетим свих оних батина што сам појео због оцена. Можете ли да верујете?! Битнија оцена од сопственог детета!
ДОБИО И ТАТА КЕЦА
Не иде, ма не иде, не иде им школа,
већ ме брину, шта да радим, учити се мора!
Учити се мора!
Добио ми тата кеца, стварно, није фер,
цртао ми јуче зеца, а испао кер! А испао кер!
Не иде, ма, не иде…
Ал’ ни мама није боља, добила је два,
од сада ћу све задатке сам да радим ја!
Не иде, ма, не иде…
И на крају, још ће бити да сам можда ја крив
што тата доби кеца, а и мама два!
ТАМАРА: Е, драги моји људи, слушајте ово и утувите већ једном: ни због каквог греха деца се не смеју тући. Мирно дете је или у страху или има температуру. Рачуница је проста: што више игре и смеха, то више лепоте у кући.
БОЈАНА: Јој, нека ми неко одобри да и ја тучем старијег брата!
СЛАЂАНА: Ехеј, добра наша докторко, кад сте тако фини и разумете нас, спомените им и школу.
ЗОРАНА: Школа! Образовање! Ужас! Какво, бре, образовање, коме је до тога стало? Само народ зна све знање, а учитељи врло мало!
СЛАЂАНА: Ех, да сам ја нека власт, дала бих деци право на дужи распуст, лакши програм, енглески и биологија би се предавали сваки дан, остало је све у реду, и професори су одлични, не бих доводила друге, јер би могли да испадну много гори…
САНДРА: Ау, што је школа сјајна! У клупама пар до пара, сваки шапат, свака тајна, једну нову љубав ствара!
МАРКО: Е, да знаш да је школа супер! Кад нисам у својој школи, мене моја душа боли: нема оне с киком коју не дам ником!
ВОЈИСЛАВ: Еј, друштво, сетио сам се: ја бих дао детету у школи да има два часа јурњаве и бар два часа драња!
НИКОЛА: Еј, и ја тражим право: право да се иде само после подне у школу. Не могу да устанем ујутру.
ТАМАРА: Е, дечице драга, нисте ни свесни колико пати онај ко неук оста, незнање спутава лет, а знања никада доста ако хоћеш у свет. Сетите се само шта сте све научили у школи користећи, на пример, вашу стару, добру школску таблу…
ШКОЛСКА ТАБЛА
Немој да будеш табула раза,
незналица, мамина маза.
Немој по мени да шкрабаш и жврљаш,
графитима глупим душу да ми прљаш.
Покажи знање на моме лицу,
буди сигуран: добићеш петицу.
КАТАРИНА: Слушам вас и знам да сте у праву заиста! Да знате, и мене моја душа боли кад нисам у својој школи. Нема оне дружине да делимо ужине.
АНДРЕЈ: Само одрасли мисле да се у школу иде да се учи. Заборавили су давно да је игра здравија од млека, игра је свежија од воде, игра је за човека, људи, најлепши дар слободе!
САНДРА: Еј, да вам кажем: ако одрасли мисле да је учење лак посао, било би добро да се мало врате у школу!
ЗОРАНА: Јој, полудећу од ваших глупих речи и још глупљих песама! Каква, бре, школа и књиге! Мора одмах да се ради. Ко ради – нема бриге и не боји се глади! Море, бесни сте ви! Ви, клинци, нама правите овде муке, а клинци у свету чуда чине, све уз помоћ чврсте руке и гвоздене дисциплине!
СТЕФАН: Ма све је јасно као дан: велики су били мали. Мали ће бити велики. Велики никад неће бити мали, али могу да помогну малима да постану велики.
ТАМАРА: Е, баш си то лепо рекао, мој дечаче! Како се зовеш, како ти је име?
СТЕФАН: Зовем се као мој деда.
ТАМАРА: Добро, а како се зове твој деда?
СТЕФАН: Па кажем Вам, као ја.
ТАМАРА: Па, добро, како се зовете твој деда и ти?
СТЕФАН: О, докторка, па причам Вам све време: зовемо се исто!
ЗОРАНА: Ма, маните се глупости! Шта нас брига како се зове. Него размишљам, да извеземо ми сву дечју боранију у иностранство!
КАТАРИНА: Ехеј, људи, ево и мене да вам кажем коју. Примите на знање, нека се чује до свих мора оно што ме мучи данима: ја имам слободу говора о свему што ме занима. Хоћу да скрешем у лице ко је крив, а ко прав. Не волим смицалице, имам право на став. Ја нисам перо од креје па да ме у гнездо врате, молим да моје идеје одрасли озбиљно схвате. Ево, ја најозбиљније мислим да школу треба мењати. Нисте у праву, ја сам дете и имам право на став! И – шта ми можете?
МЕЊАЈМО ШКОЛУ
Хајдемо напоље, хајдемо напоље,
напољу је најбоље;
све двоје по двоје у клупи,
не учимо оно што је битно
и часови постају глупи.
Мењајмо школу под хитно!
Учимо од јеле и бора шта се сме,
а шта се мора,
учимо од леске и брезе
како се трепери без везе…
Хајде да питамо шеву за неку песму леву,
да молимо рибу у води да нам пева о слободи.
Двоје по двоје у клупи,
лепи к’о ревија модна
и све то када се скупи:
школа је ипак згодна.
ЗОРАНА: Фуј, глупе ли песме! „Школа је ипак згодна!” Фуј! Боже, каквих се све глупости наслушах овде! Ајде, не кажем, можда понекад децу треба одевати и повремено по мало хранити, али да мисле и одлучују, нееее, то им свакако треба забранити. То им се мора забранити!
СЛАЂАНА: Јој, слушајте опет овог намргођеног! Него, лепо ви, друштво моје, све то кажете, али… То је чиста теорија, а пракса! Јадна нам наша пракса! Кад дођу гости, мама ме увек отера у собу, а ја јој кажем да и ја имам право да будем са гостима. А онда гости кажу: тако је.
ОГЊЕН: Ех, и мој проблем је велики. Да сам ја тата, деци бих дао да ми скувају кафу, јер умеју, није тачно да не умеју!
БОЈАНА: Еј, тета докторко, и још једно право ја бих волела, а то је да деца забране одраслима да псују!
ТАМАРА: Е, моји слатки малишани, ево да им кажемо одмах, ваљда ће нас чути. Свим татама на знање: боље попити лошу кафу него свом сину лафу уништити самопоуздање. И још две речи просте, нека вас не боли глава ако деца укључе и госте у борбу за своја права. Сами сте криви! А што се тиче псовки, да се речи купују, мање би их било, мудрост је стара – поведите рачуна о томе, јер око вас увек има малих слатких папагаја… који једва чекају „забрањене” речи… и радње!
УРОШ: Аман, другари, не знам какав је то штос који фурају стари да ‘ладно трпају нос у моје личне ствари. Шта се то кога тиче шта ја у дневнику жврљам, на шта ми писма личе и куд уопште срљам.
ЗОРАНА: Е, неће моћи, драги мој! Учење, кућа, па школа, ту нема другог бога, деци је потребна контрола, свакодневна и строга.
КАТАРИНА: Е, знаш, сад си га претерала! Када је неко нерасположен, дала бих право да одрасли не вичу на њега, да има неки свој кутак где може да буде сам и да му млађи брат не досађује стално…
ВОЈИСЛАВ: Да, да, и требало би увести право да мама и брат не претурају по мојим играчкама и стварима!
СТЕФАН: Еј, имам и ја жељу на право у име још млађих од мене! Да сам ја нека власт, дао бих детету право да пиша у гаће!
МАРКО: И дао бих право да се заљубе у кога хоће!
СОФИЈА: Маните се празних прича. Читање – ствар је права, радост за очи и уши, од знања не боли глава, а лепо је у души. Ја обожавам књиге и читам – све се пуши. Знање ћу и другом дати, што да се истина гуши. Знати – мање се пати, а лепо је и у души.
ЗОРАНА: Шта трабуња ова мала? Читање радне навике кочи, дете у глупостима постаје актер, а телевизија и компјутер му кваре очи и криве кичму и карактер.
СТЕФАН: И ја волим дечје књиге. Од свих дечјих књига, ја највише волим цртане филмове!
ТАМАРА: Знате, школа – то вам је пола муке и то ћете лако да средите, али читајте све што вам дође до руке. Што више знате – то више вредите.
МАРКО: Јаој, опет школа. Али, кад се сетим те слатке, мале Тање из школе… Стварно ми је помогла, иначе… прегазише мене Авари и Хуни очас посла!
СОФИЈА: Докторка, видим, ви цените књиге. Знате, чувени Достојевски је рекао да ниједан идеал овога света не вреди сузе једног детета.
АНДРЕЈ: Не знам ко ти је тај, нисам га упознао лично, али знам да дете није дете, играчка за стрине и тете, дете је дете, да га волите и разумете. Нећете ми веровати, и велики песник Гете (чули сте ваљда за њега?!) некад је био беба и веома немирно дете. Бркати хајдук Вељко што је злотвору прашио пете, у почетку је сисао палац и био немогуће дете. Јунаци космоса који лете на друге планете, прво су седели у ношама, а онда сели у ракете.
СЛАЂАНА: Цела историја и ко зна шта још, нема шта! Маните ме с тим, ја поклоне волим да примам…
ЗОРАНА: Какве, бре, поклоне, какве, бре, луксузне ствари, како су наши стари гајили децу без новца, а новац зна да квари и предшколца и основца.
УРОШ: Ех, паре, паре, те проклете паре… да ја нешто имам пара, ја бих направио три базена!
ЗОРАНА: Каква, бре, три базена?!
УРОШ: Како – каква? Па један са топлом водом, један са хладном, а трећи без воде!
ЗОРАНА: О, свакаквих ли глупости! Шта ће ти базен без воде, побогу, глупо дете!
УРОШ: Како – шта ће ми?! Па имам ја и другаре који не знају да пливају.
ОГЊЕН: Питам се, питам, зашто одрасли имају право да имају новчаник, а ја немам! Али да знате, другари моји, ако се од детета отима и крије, нека се тиме бави полиција, али улагање у децу никада није, такозвана, промашена инвестиција!!!
ТАМАРА: Браво, браво!!! То баш треба ови добри људи да чују: улагање у децу никада није промашена инвестиција!
АНДРЕЈ: Многе сте ствари, драги моји одрасли, ви давно заборавили. Ово је само делић… Стално тврдите исте ствари, већ је досадно слушати вас, а вама никад не досади једно те исто, па исто: неће да једу кад их хранимо, кад их терамо, беже од рада, а хоће оно што им бранимо, ко тако чини, нека и страда! И тако увек, и тако у круг, и све опет, и опет, и опет… Али не смете да заборавите: деца су народ посебан! Деца су будућност света! Специјално право које би требало да имају само деца јесте да буду бољи од својих родитеља.
СОФИЈА: Ја бих још да додам, дете морате да посматрате, али му немојте на пут стајати; што пре га човеком почнете сматрати, пре ће човек и постати.
СЛАЂАНА: Ми јесмо мали, по вашем мишљењу, и нос не умемо да обришемо, ваше су речи, али знамо да имамо пуно право да мислимо својом главом не питајући било кога, затим имамо право да и дању и ноћу паметне савете примамо, а усвајамо које хоћемо. Ако је са правима све чисто, моја је обавеза света да другима омогућим исто и никоме не сметам.
СОФИЈА: Чак и када се ватром ватрамо, нису празне наше приче, ма шта год ви мислили, и ми добро знамо да шта год да сматрамо и одраслих се тиче. Старо је правило: сви треба да знамо шта поверење значи, то је и кључ и брава, заједно смо лепши, заједно смо јачи… Ви бар знате шта је рекао чика-Фројд: детињство је отац човекове личности. Зато морамо да нађемо начина да ми не повређујемо вас, да ви не повређујете нас, да помогнемо једни другима и да и вама и нама буде добро!
АНДРЕЈ: Помозите нам да одрастемо; одморите своје језике, закопајте своје некадашње, неостварене, амбиције и заувек запамтите и знајте: волите нас, волите и волите – бићемо успешни и срећни сви!!!
КРАЈ