Бајка нашег доба
Друго место на општинском такмичењу!
Драмски комад је приказан запосленима у школи.
Део рада за Креативну школу.
Комад је приказиван ученицима наше школе више пута.
Бајка нашег доба
(презентација)
УЛОГЕ:
-
Девојчица
-
Мини Маус
-
Мики Маус
-
Звончица
-
Прасе
-
Паја Патак
-
Успавана лепотица
-
Капетан Кука
-
Зла краљица
-
Старија маћехина кћи
-
Млађа маћехина кћи
-
Снежана
-
Седам патуљака
-
Принц
-
Вила
ДЕВОЈЧИЦА: Досадно ми је! Сама сам! Узели ми кабл за рачунар и сад имам само књиге. Ужас! Како ли сам некада само уживала у читању? А погледај увек и ове бајке. Па увек су исте – добро побеђује зло, а то је давно престало да буде тако. То сам итекако схватила до сада. Страшно и нетачно! (нервира се) Јој, што се нервирам! Али… Па тата је отишао на пут и оставио лаптоп овде. Видела сам да је јутрос отишао без њега. Јој, где ли га је оставио? (тражи) Слађана, потруди се да га нађеш. Књиге, документа, књиге, документа… Има ли нешто овај човек још поред књига и докумената? Јухууууууу! Нашла сам га! Хи, хи, хи! Сад могу натенане бити на фејсу и дружити се без ичијег звоцања. Ау, што одрасли воле да звоцају! Па шта радим? Седим код куће и дружим се са људима. Упознајем људе! Па шта је ту лоше?! И она наставница српског почела да нам прича, молим те лепо, о безбедности на интернету. Свашта! Док је причала о љубави и пријатељству, све је то било тако лепо и романтично. Откуд сад испаде интернет, фејс – опасан! Ма лепо је још онда Мали принц рекао да су одрасли заиста чудни! (на фејсу је, забавља се) Ехеј, шта је ово! Ко сте, побогу, ви?
МИНИ: Не бој се, шта ти је? Зар си нас заборавила?
ДЕВОЈЧИЦА: Ко сте ви? Шта радите овде? Шта хоћете од мене?
МИНИ: Драга девојчице, па ми смо они који смо били уз тебе раније, дружили смо се са тобом. Нудили ти пријатељство, љубав и безбедност! Са нама си била срећна! Заборавила си нас???
ДЕВОЈЧИЦА: Знам добро ко сте ви. Али, шта ви хоћете од мене?
МИКИ: Па што се онда толико чудиш?! И раније смо долазили код тебе, играли се…
ДЕВОЈЧИЦА: Ја сам сада велика! Нећу се сада дружити са вама у ОВИМ годинама! Хвала богу да Дизнијевих цртаћа има само недељом баш у време кад чак и моји родитељи, онако старомодни, сматрају да могу бити за рачунаром!
ЗВОНЧИЦА: Ех, какво је ово време! Цивилизација, 21. век, успех, напредак! Глупости! Сви су полудели и тако зависни од свега и свачега!
ПРАСЕ: А некада су деца уживала са нама! Грок, грок! Какво тужно време!
ПАЈА ПАТАК: Како сам леп у овој књизи! Види шта их мала има! Прашину само да сакупљају. Ужас!!!
УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА: Да, баш тако! Али, ова јадна девојчица није изузетак. Не можемо је кривити. Много је деце широм света која не читају књиге, не улазе у библиотеку као да је тамо зараза, не читају бајке и не уживају у одрастању са нама. Више и не гледају цртане филмове. Заборавили су нас!
ЗВОНЧИЦА: Ех, ко нам је постао конкуренција! Ликови од којих само може коса да ти се дигне на глави од страха и грозе! На шта само личе!
КАПЕТАН КУКА: Ја сам раније био најстрашнији! Сада сам мало дете за ове страхоте МОДЕРНОГ времена.
ДЕВОЈЧИЦА: Ма шта причате! Ко је, бре, јадан!? Ви сте превазиђени! Наравно да деца не гледају цртаће! Читају бајке?! Фуј! Ми живимо у времену нових технологија. Много смо напредовали. Бајке можда, само можда, читају дечица, а више ни деца не гледају ваше слике. Ви сте измишљени, не постојите! О, у свашта смо ми веровали! И шта желите од мене?
КАПЕТАН КУКА и ЗВОНЧИЦА: Немој тако, девојчице! Немој нас тако брзо отписати. Ми јесмо твоји пријатељи!!! Погледај!
ДЕВОЈЧИЦА: Шта да гледам? Да губим драгоцено време док ми родитељи нису ту!? Имам ја паметнија посла!!!
КАПЕТАН КУКА: Паметнија посла! Ма шта ми рече? Ућути! Ућути само један тренутак и погледај!!!
ЗЛА КРАЉИЦА: Снежана, где си? Види шта имам! Једну дивну јабуку за тебе! Пробај је! Види како је лепа, лепа је као што си и ти лепа!
СНЕЖАНА: О, дивне ли старице! Узећу ту јабуку. Можда је лепша од ових домаћих! (она загризе јабуку, старица смаче огртач и појави се зла маћеха, грохотом се смејући)
СВИ: Нееее! (Касно је. Патуљци око Снежане плачу. Принц пољуби Снежану и она се пробуди. Тада је принц загрли и поведе је у бајку.)
ЗЛА КРАЉИЦА: Немогуће! Да ли ћу икада постати најлепша жена на свету? Да ли ћу се икада отарасити те проклете Снежане? (одлази са сцене)
МИНИ: Видиш! Непознатим људима се не верује. Немој се одмах љутити! Сигурна сам да то знаш!
ДЕВОЈЧИЦА: Наравно да знам! Какве то везе има са интернетом, фејсом??? Ма какве то везе уопште има са вама?!
ЗВОНЧИЦА: Не схваташ?! И даље ништа не схваташ. Реци ми, познајеш ли ти заиста све које имаш међу пријатељима на фејсу? На пример, ко ти је онај Ненад?
ДЕВОЈЧИЦА: Све их познајем! Упознали смо се! Ево, лепо је Ненад написао да је мој друг, мој вршњак, из школе у Крагујевцу. Видим и слику.
КАПЕТАН КУКА: А ова умиљата старица? Имала је само једну обичну јабуку…
ДЕВОЈЧИЦА: Хммм… Чекајте! Па како? Па Снежана је видела старицу, а она није то што јесте! Стварно, а откуд ја знам ко је онај мој друг? Како ми може бити друг неко кога никад нисам видела? Па то није као дружење на фејсу са Миодрагом који се одселио и сада живи у Немачкој… Богами, можда и има нечега у овоме! Ма не… Не.. Ово су само ликови из моје маште, из прошлости. Праве се да су паметни, најпаметнији… Али…
ЗЛА МАЋЕХА: Пепељуго, ооо, Пепељуго! Где је та проста девојчура?! Ништа не ради!
ЊЕНЕ ЋЕРКЕ: Ма ту је негде! Да није отишла можда на бал? (смеју се заједљиво)
ЗЛА МАЋЕХА:Тишина! Боље се потрудите да је нађете, а не да се смејете.
ЋЕРКЕ: Ево је! Довукла се коначно!
ЈЕДНА ЋЕРКА: Ја сам је прва видела.
ДРУГА ЋЕРКА: Не, ја сам је прва видела.
ЗЛА МАЋЕХА: Умукните више! Зашто се ти кријеш? Да ли си завршила сав посао? (ухвати је за руку)
ПЕПЕЉУГА: Јесам, све сам урадила. Помела двориште, опрала судове…
ЗЛА МАЋЕХА: Ма немој! А степениште? Чему служиш ти уопште, ленштино једна! Не радиш ништа! Џабе те хранимо!
ПЕПЕЉУГА: Опростите ми! Много ми је жао. Све ћу завршити, обећавам.
ПРИНЦ: Лутао сам морима, брдима и горама да бих својим очима видео лепоту о којој се прича по целом свету. Нема потребе да јој се извињаваш. Она те увек мучи, али сада је томе крај. Пепељуго, ја сам твој принц на белом коњу! Заљубљен у тебе до ушију. Молим те, удај се за мене!
ЋЕРКЕ: Молим! Немогуће! Мати, учините нешто.
ЈЕДНА ЋЕРКА: Не може се Пепељуга удати за принца поред мене овако лепе.
ДРУГА ЋЕРКА: Ти лепа? Свашта! Мајко, принц се не може оженити Пепељугом поред мене. Ја треба да будем његова жена.
ЗЛА МАЋЕХА: Умукните више! Доста ми вас је! Полазите, идемо кући пошто овде немамо шта да тражимо. (Оне одлазе, а принц и Пепељуга се узимају за руке и полазе за њима, поскакујући и весело машући.) (Улазе патуљци који испред копају, поређани у круг.)
ВИЛА: Видиш, драга девојчице, у бајкама и у животу – срећа је нешто што се дешава! Али ако сами себе не пазимо, зашто би то чинила срећа?!
ДЕВОЈЧИЦА: Чекајте, па… Ја се пазим! Ја сам паметна девојчица, одличан сам ученик! Шта је лоше у томе што сам прерасла вас, Дизнијеве цртаће, што волим да се дружим и упознајем нове људе?!
ЗВОНЧИЦА: У томе нема ничег лошег, али… Својим очима не можемо веровати, а камоли нечему и некоме кога не видимо!
ДЕВОЈЧИЦА: Па… Ту јесте у праву! Али…
ВИЛА: Хајде овако! Које животне вредности највише цениш, драга девојчице?
ДЕВОЈЧИЦА: О, боже, какво је сад то питање?! Па то зна чак и балавац неки. Пријатељство, љубав…
МИНИ: Је ли? Теорију си савладала! А кад си се последњи пут поиграла са својим другарима? Јеси ли скоро отишла са њима у паркић, на клупу? Јесте ли скоро тамо причали и причали, смејали се и смејали се?
ДЕВОЈЧИЦА: Па… Пре неки дан… Не, чекајте, па…
ПАТУЉЦИ: Ето, видиш! Не можеш чак ни да се сетиш када је то било! Глупе ли девојчице! Али имамо ми паметнијих посла него да слушамо глупости!
МИНИ: А тамо си била срећна, насмејана, безбрижна, сигурна…
ВИЛА: Зар заиста мислиш да је интернет безбедно место, да ти стварно нуди праву забаву и сигурност?
ДЕВОЈЧИЦА: Искрено, више нисам сигурна. Моји родитељи причају, наставница српског је неко ко ми улива поверење, и вама такође верујем… да не мислите… Стварно… Гледала сам и на телевизији. Болести зависности – зависност од рачунара, опасности… Кад боље размислим… Па нису случајно измислили онај девети фебруар за Дан безбедности деце на интернету. Причала нам наставница… Упућивала нас на оне сајтове о безбедности деце на интернету.
УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА: Ето, видиш. Све знаш к’о права! Зашто онда нешто не учиниш по том питању?
МИНИ: Него, паде ми на памет! Мислиш ли заиста да твоји родитељи заслужују твоје лажи? А они ти толико верују!
КАПЕТАН КУКА: Још једно трућање и филозофирање! Више ово нећу да трпим! (одлази, а за њим и Звончица, покушавајући да га наговори да се врати)
ДЕВОЈЧИЦА: Знам! То ме је и изједало негде у дубини душе. Знам колико се брину… Све ми изокола причају о безбедности, сигурности, пријатељству, поверењу… А ја их лажем… Е, богами, нећу више! Хвала вам, пријатељи моји, за све што сте учинили за мене. Преда мном су године. Имам времена да поправим све оно што сам лоше учинила. Извинићу се родитељима. Позваћу пријатеље…
ПАЈА ПАТАК: Е, стварно је у праву Капетан Кука! Какве су, бре, ово глупости?! Колико кошта ова справа? Овог код нас нема. Желим то у кући!
МИКИ МАУС: Пајо! Како можеш то да пожелиш? Та справа је – ЗЛО!
ПАЈА ПАТАК: Добро, добро! Али, ипак… (Одлазе сви са сцене машући.)
ВИЛА: Као да сам нешто заборавила… Као да ти нешто нисам рекла!
ДЕВОЈЧИЦА: (показује књигу коју је узела) Знам ја! Заборавила сам у својој глупости и књигу! Она је… Као да живиш још један живот…
ВИЛА: Наравно! Уметност… Књига… Не смеју се заборавити!
ДЕВОЈЧИЦА: Како је овај дан занимљив. Они су заиста у праву. Сутра ћу отићи у паркић. Можда ће тамо бити паметније деце од мене. И обрисаћу све људе са фејса које не знам… (одлази)