Избирачица 21. века
Треће место на општинском такмичењу!
УЛОГЕ:
- СОКОЛОВИЋ
- ЈЕЦА, његова жена
- МАЛЧИКА, њихова кћи
- САВЕТА, њихова рођака
- ТИМИЋ, кућни пријатељ
- КАТА, његова жена
- МИЛИЦА, њихова кћи
- ЕЛИЗАБЕТА, Малчикина другарица
- МАРГАРЕТА, Малчикина другарица
- БРАНКО, журналиста
- ШТАНЦИКА
- ТОШИЦА
- БОСИЉКА послужитељка код Соколовића
- ГЛАС – Слађана А. (Кад год се чује глас, сцена се „укочи”)
(Савета поставља доручак, Соколовић хода горе-доле по соби, Јеца седи, огледа се и диви се сама себи)
ГЛАС: Двадесет први век. Век технологије, напретка, век образованих, талентованих, познатих… Век и оних мање образованих и талентованих, али познатих… Пролазе векови, године, дани… Све тече, све се мења… А где је у том протоку људска природа? Да ли се и она мења… (прошета се) сасвим обично јутро. Сасвим обична породица. Сасвим обични муж и жена. Сасвим обична ситуација – доручак. Али…
СОКОЛОВИЋ: Ја ти кажем, жено, да су те проклете прославе велики трошак!
ЈЕЦА: Биле оне трошак или не биле, то је сад свеједно! Што мора бити, мора!
СОКОЛОВИЋ: Али зашто да мора бити?
ЈЕЦА: Зашто? Зато што мора! Или ћемо ми да будемо гори од других?
СОКОЛОВИЋ: Од других! Увек се морамо по другима равнати! Када ћемо једном по нашој вољи живети!
ЈЕЦА: Хоћеш ваљда да се отуђиш од целога света?
СОКОЛОВИЋ: А шта ја имам од тога целога света што ми долази на прославе? То, да ме још оне вечери, док је у мојој рођеној кући, исмејава!
ЈЕЦА: Исмејава?
СОКОЛОВИЋ: Наравно, исмејава. Јер ако потрошиш на такву прославу мање него што би могао, онда кажу: „Циција, срам га било, како се није стидио да нас на такву вечеру позове”. Ако пак учиниш више него што би могао, онда кажу: „Луда, размеће се, потроши једне вечери толико да после мора месец дана да гладује”. Ето шта човек има од прославе!
ЈЕЦА: Ти си заборавио да имаш кћер на удају!
СОКОЛОВИЋ: Нисам, жено; али ја би’ волео да ми ко узме моју кћер зарад ње саме, а не зарад моје прославе. Зар ја нисам тебе први пут у кујни угледао?
ЈЕЦА: Онда су била друга времена.
СОКОЛОВИЋ: Реци боље: онда још није било прослава (иронично)!
ЈЕЦА: Добро, добро, ја се нећу препирати! Ако ти је што неправо, а ти кажи Малчики!
СОКОЛОВИЋ: Та да, ти би одмах да се ја са Малчиком свађам, ал’ тога неће бити. Малчика је моје дете!
ЈЕЦА: То јест, ваљда је нешто и моје!
СОКОЛОВИЋ: Утолико што си је родила, али зато она опет мене више воли!
ГЛАС: Неко недостаје. Да, да! Ћерка, зеница ока својих родитеља.
САВЕТА (за себе): Како је Малчика срећна!
СОКОЛОВИЋ: Иди, Савета, види је ли устала Малчика. Ако није, немој да је пробудиш, а ако јесте, а ти је зови да доручкује, то јест, ако је гладна, јер ако није, ми ћемо још причекати, ионако је тек једанаест сати.
САВЕТА: Одмах, ал’ гле, ево је где долази и сама!
СОКОЛОВИЋ (иде пред њу): Слатко моје дете, јеси ли добро спавала?
ЈЕЦА (исто тако): Чедо моје, да ниси ружно сањала?
СОКОЛОВИЋ: Јеси ли уморна од јуче?
ЈЕЦА: Да ниси ломна?
СОКОЛОВИЋ: Па јеси ли гладна?
ЈЕЦА: Хоћеш ли мало кафице или мало чаја са шунчицом?
МАЛЧИКА:Јесам, нисам, хоћу, нећу, не знам, маните ме се, оканите ме се!
СОКОЛОВИЋ: Опрости, драго дете, ја сам само хтео…
ЈЕЦА: Твоја је мати к’о мислила…
МАЛЧИКА: Шта сте ви хтели, шта сте ви мислили, то ми је сасвим свеједно! Као да ја немам друга посла, већ само на то да мислим!
ГЛАС: То је Малчика! Лепа, себична… Центар свог света. Центар свих светова… Својих родитеља, свакако!
МАЛЧИКА: Савета, је ли готов доручак?
САВЕТА: Јесте, одмах ћу га донети! (Оде)
МАЛЧИКА (седне): Зар ви нисте доручковали?
СОКОЛОВИЋ: Никако без тебе!
ЈЕЦА: Ни за живу главу!
МАЛЧИКА: Та јесам ли вам сто пута казала да не чекате на мене!
СОКОЛОВИЋ: Та ти си баш јуче рекла…
ЈЕЦА: Да не доручкујемо без тебе.
МАЛЧИКА: Јуче је јуче, а данас је данас!
САВЕТА (уђе): Ево доручка! (Сви седну за сто.)
МАЛЧИКА: Ово млеко ништа не ваља!
СОКОЛОВИЋ: Тако? Видиш, Савета, никада не пазиш шта узимаш!
ЈЕЦА: Све радиш натрашке! Је ли то млеко за јело?
САВЕТА: Али, стрина, ти си ми рекла да баш ово млеко купим.
СОКОЛОВИЋ: Е сад, јеси л’ је само видео!?
ЈЕЦА: Па да се човек не једи!
МАЛЧИКА: О, ја се нимало не чудим Савети што све натрашке ради, јер тако ми се чини, као да се од некога времена јако променила!
САВЕТА: Тако! А у чему то?
МАЛЧИКА: Како се чиниш невешта! Као да ја нисам приметила јуче…
САВЕТА (збуњена): Јуче… приметила…
МАЛЧИКА: Ти си збуњена! Ти, дакле, признајеш?
САВЕТА: Ја те не разумем!
МАЛЧИКА: О, добро си ти разумела! Ниси ти бадава флертовала са Бранком!
САВЕТА (за себе): Она дакле не зна. (Наглас.) Већ што се тога тиче, ту ми је савест чиста!
МАЛЧИКА: Како се умеш да претвараш! Али неће ти помоћи! Ту сам и ја!… Разумеш ли – и ја! Са мном је тешко делити мегдан! Јеси ли разумела?
СОКОЛОВИЋ: Јеси ли разумела?
ЈЕЦА: Упамти добро!
САВЕТА: Ти се вараш, Малчика! Дао би бог да се о томе и уверити можеш!
МАЛЧИКА: Већ знамо, знамо! То се тако само каже! Него види, стигла ми је порука. Од кога ли је? Изгледа као нека љубавна порука. Од кога ли је?
СОКОЛОВИЋ и ЈЕЦА: Шта је? Од кога је?
МАЛЧИКА: Чујте и пазите. (Чита.)
„Драга моја Малчика,
ти си за мене прилика,
то сам одмах видео,
само сам се стидео,
да сам кажем усмено.
зато ево писмено,
поштено је мишљено:
буди ми женица,
то те моли Тошица”.
(Смеје се.) Ха, ха, ха!…
СОКОЛОВИЋ: Та, то је просидба!
ЈЕЦА: Од Тошице?
МАЛЧИКА: И то у стиховима. Он ми зна за стихове! Носоња ниједан! Ал’ гле, има још и додатак! (Чита.)
„Још се ово додаје,
пословица српска је,
она гласи: избирач
наиђе на отирач!”
А, гледај ти само Тошицу!… Какав брезобразлук тако што написати! Јадан ми просилац! Ха, ха, ха! Тошица – мој просилац, са његовим носем! Ха, ха, ха!
БОСИЉКА (ступи): Извините, али стигло је неко писмо за Вас, госпођо!
МАЛЧИКА: Писмо? Да није ова замлата од Тошице теби послала писмо, кево?
ЈЕЦА: Отвори само, дете моје, па прочитај.
МАЛЧИКА (чита): „Поштована госпођо! Ја сам тако слободан био заљубити се у Вашу кћер”… Шта?… „Зато сам тако слободан молити Вас за њену руку!” Дакле и он? „И бићу тако слободан кроз три сата за одговор доћи. Штанцика Лазић”. Супер, екстра! То је већ и други младожења! Јаки обојица! Ха, ха, ха!
СОКОЛОВИЋ и ЈЕЦА: Два просиоца!
САВЕТА: Заиста, Малчика, то се зове срећа!
МАЛЧИКА: Срећа? Зашто срећа? Право да ти кажем, мене није ни најмање изненадило! Штавише, не би’ се чудила да дође и трећи!
САВЕТА: Трећи?
МАЛЧИКА: Трећи просилац.
БОСИЉКА: Ево још једно писмо, али за Вас, господине!
МАЛЧИКА (отима писмо): Дај, ћале, то овамо! То је сигурно – просилац! Шта кажеш, Савета, а? Ја би’ се чисто опкладила! Но, ал’ одмах, ево ћемо видити. „Господине Соколовићу… Знала сам!!! Јесте! Потписан је Бранко.
САВЕТА (за себе): Бранко?
МАЛЧИКА: А гласи: „Поштовани господине! Љубазност и доброта којом ме је Ваша мила породица увек предусретала, охрабрила је у мени мисао да би’ могао цео живот свој у њеном пријатном кругу провести. Стога се усуђујем понудити вам се за зета, молећи за руку Ваше миле ћерке Малчике. Долазим по одговор за три сата”.
СОКОЛОВИЋ и ЈЕЦА: Трећи просилац!
МАЛЧИКА: Но, Савета, јесам ли погодила?
САВЕТА: Јеси, сасвим си погодила! Као да си знала!
МАЛЧИКА: Ти си се збунила?
САВЕТА: Збунила? Зар сам ја збуњена?… Ти се вараш, драга Малчика, ја нисам ни најмање збуњена, ни најмање!
МАЛЧИКА: Ма, да, ниси! Доста да имам три просиоца. Могу бирати по вољи!
САВЕТА: Зар ћеш ти тек да бираш?
МАЛЧИКА: А зашто не? Између тројице може се бирати.
САВЕТА: Али ја сам мислила да твоје срце само за једним може куцати и онда је избор свршен!
МАЛЧИКА: А ако моје срце не куца ни за једним?
САВЕТА: Онда не треба ни да бираш!
МАЛЧИКА: Ти се шалиш! Ја ћу да бирам, да уживам, ионако ми неће утећи ниједан.
САВЕТА (одлази са сцене)
МАЛЧИКА: Шта сам вам рекла? Ова Савета је тако љубоморна. Не може очима да ме види! Гадура једна!
СОКОЛОВИЋ и ЈЕЦА: Да, у праву си! Гадура! А ми је хранимо…
(Улазе Елизабета и Маргарета, Малчикине најбоље другарице.)(Љубе се у ваздух, сија другарство највеће на свету.) (Отац и мајка би све да чују, отац пада са столице, иако се маскира у некога ко је удубљен у своје новине.)
ГЛАС: Најбоље другарице… Искрено пријатељство… Поверење… Поштовање… Постоје ли све ове лепе речи у Малчикином речнику? Шта ви мислите? … Сигурно је чула за њих. Да ли им зна значење… Питам се, питам. Али…
МАЛЧИКА: Е, ови маторци су стварно чудо! Не може човек да дише од њих. Хајдемо!
ЈЕЦА: Ето, отерао си ми дете! Јадно моје дете, не може да се опусти од тебе. Срам те било! (наставља са звоцањем) (Соколовић се изнервира и прекида је)
СОКОЛОВИЋ: Шта ја! Ти си та која гура нос у туђа посла! Не може да се дише од тебе! Лепо ти је Малчика рекла! Него, мани то… Ових Тимића нема. Стварно су грозни! Ем дођу да кркају за Џ, ем касне!
ГЛАС: Кућни пријатељи! Увек их је било и биће их! Да ли су увек овако добронамерни?
ТИМИЋИ: Ево нас код вас! Како сте? Шта има за клопу? Код вас се увек добро једе!
СОКОЛОВИЋ: Ма да! А ви касните, наједете се, а онда нас оговарате… Добро смо! Како сте ви? Ајмо ми да оставимо ове жене да оштре језике.
ТИМИЋ: Чујем, удајеш Малчику! Има просца!
СОКОЛОВИЋ: Просца? Шта лупаш, бре? П Р О С Ц Е!!! Комада – три! Један просац! О, свашта ти лупеташ!
(Жене причају, смеју се, делују извештачено.) (Милица прича са Саветом.)
МИЛИЦА: Јој, како сам се заљубила! Само су ми у глави његове очи!
САВЕТА: И ти? У кога?
МИЛИЦА: Како ме и ти питаш? Јеси ли се и ти заљубила? У кога?
МИЛИЦА и САВЕТА (истовремено): У Бранка! У Штанцику! … Ух, добро је! Већ сам помислила… Већ сам се уплашила…
САВЕТА: Џаба нам је све то! Малчика им попила мозак! Неће бити ту ни С од свадбе за нас!
МИЛИЦА: Зашто????????? Ма бре, само будала не види ко је Малчика! Јој, откуд ти то? Шта знаш о томе? Причај, молим те! Све ми кажи! Почупаћу је, мајке ми!
ГЛАС: Ово су праве пријатељице. (иронично) Спојене у конкуренцији против треће. Већ виђено, зар не? Али, шта је ово? Стварно ће бити почупаних!
(Јеца и Тимићка дрече и врече. Скачу, свађају се… Јеца хвали Малчику, Тимићка је исмејава. Привучени грајом, улазе мужеви…)
ЈЕЦА: Моја Малчика је најлепша! Најпаметнија! Три просиоца има!
ТИМИЋКА: Само ти сањај! Три просиоца! Сутра мало!
ЈЕЦА: Ма шта ти мени!
СОКОЛОВИЋ и ТИМИЋ: Шта вам је? Шта се дешава? Што се свађате?
ЈЕЦА И ТИМИЋКА: Ко се свађа? Свашта! Ми причамо о ћеркама…
ЈЕЦА: Да, причамо о Малчики, најлепшој, најпаметнијој… Еееј, три просиоца!
ТИМИЋ: Ви сте бре полудели! Ала лажете! Смучили сте ми се! Три просца! Сутра мало! Ајдемо, жено, ови нису нормални! Моја нога овде више никад неће крочити! А и њихова храна… Фуј! Ужас!!!
СОКОЛОВИЋ: Жено, где ми је пиштољ! Одробијаћу будалу!
ГЛАС: Тачно знам! А знате и ви! Отац само прича, мајка само прича… Ми већ знамо: Малчика нема пријатеље, а ако настави овим темпом, никада их неће ни имати.
МАЛЧИКА: Оне глупаче, завидне и злобне! Оне ће мени да ја лажем да имам три просца. Завидљивице! А ја мислила да је Савета најгрђа…
СОКОЛОВИЋ и ЈЕЦА: Ма шта кажеш! Оне алапаче! Ма сви су завидни! А ти си најлепша и најбоља…
(Улазе просци.) (Мајка и отац се одмах претворе у најљубазније особе на свету, а Малчика је надмена и дрчна.)(Малчика их све одбија.) (Мајка и отац је наговарају, али не вреди.)
ГЛАС: Пролазе дани, пролазе године…
МАЛЧИКА (35) и МАЈКА: Ех, остадосмо саме, без мушке заштите. Лепо ти је отац говорио! Да, отац ми говорио! Ти ниси! Ви сте криви! Јој…
(Пролазе Бранко и његова жена.) (У љубави су.)
БРАНКО: У шта се претворила ова Малчика! Хвала Богу да ме није хтела онда, злато моје! Најежим се када само помислим…
ЖЕНА: Немој тако, није она јадна крива. Живот је то!
БРАНКО: Е добрице моја! Увек ти имаш оправдање за свакога!
(Пролазе Штанцика и његова жена.)(Гледају у Малчику и крсте се.) О, хвала ти, Боже!!!
ГЛАС: Пролазе дани… Прошло је још 10 година. Нажалост, све се мења, али неки људи никада!
МАЛЧИКА (45) и МАЈКА: Ти си ме, матора, упропастила! Не требаш ми ни ти ни овај живот! Где је моја лепота?! Убићу се! На шта личим! Не!!! Ја сам Малчика – најлепша, најпаметнија! (плаче)
ГЛАС: Пролазе дани… И још 10 година. А наша Малчика? Сама, остарела, несрећна… Или је нека друга реч боља!
МАЛЧИКА: Сама сам! Сама сам! Ох, Боже, сама сам! (баца ствари, испада једно писмо) Писмо! Откада нисам добила ниједно писмо! А некада… Ох, Боже! Од кога ли је?
„Још се ово додаје,
пословица српска је,
она гласи: избирач
наиђе на отирач!”
Тошица! Онај носати Тошица! Ех, носоња! (Плаче, а Тошица пролази са женом.) Сада сам сама! А могла сам… Ма свашта ми пада на памет! Ја сам најлепша, најбоља сам! Удаћу се и свима ћу показати…
ТОШИЦА: А некад сам се хтео њоме оженити! Знаш, драга моја, жао ми је Малчике! Није она крива!
ГЛАС: То је било наше путовање кроз вековну људску природу! Да ли се нешто променило? Не знам! Процените сами!