Љубав у три чина

Према делима Бранислава Нушића.

ЛИЦА:

Бранислав Нушић (приповедач)
Бранислав Нушић (као 9-годишњак)
Перса
Бранислав Нушић (као 11-годишњак)
Марица
Арса Поповић
Марија (Арсина жена)
Милица (Арсина и Миличина кћи)
Милан (Николићев син)
Ката (служавка)
Тешић (службеник у пензији)
Газда Мита Бомарше

ПРВИ ЧИН

Сцена је затамњена. На сцени је само један сточић и две хоклице. Појављује се Нушић-приповедач и светло само на Нушића. У позадини иде нека љубавна мелодија.

НУШИЋ-ПРИПОВЕДАЧ: Требало је о љубави раније да Вам пишем, јер и она иде упоредо са школовањем, али моја прва љубав завршила се по мене трагично. Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе, високе штикле и ноге су јој биле поприлично криве. (Перса пролази преко позорнице веома екстравагантно одевена на великим штиклама) Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али од часа кад сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа, и довољно ми је било да је видим, ма и из далека, да видим само њене криве ноге, па да се одмах узбудим и похитам јој у сусрет, не би ли што пре пресрео осмех на њеноме пегавом лицу. Ја сам мојој Перси изразио љубав на један необично романтичан начин и по здравље користан у бурету у којем је моја мајка киселила купус док смо се играли жмурке. Таква љубав зачињена киселим купусом није наишла на разумевање наших родитеља па смо решили да будемо заједно макар на оном свету. (Нушић излази. Пуно светло на Персу и Нушића-9)

НУШИЋ 9: (узвикну) Ти мораш бити моја, па ако не на овоме, а оно на ономе свету!

ПЕРСА: Како то може да буде?

НУШИЋ 9: Отроваћемо се, ако пристајеш.

ПЕРСА: А како ћемо се отровати?

НУШИЋ 9: Тако! Попићемо отров, тј. појешћемо најјачи отров, тј. палидрвца!

ПЕРСА: Палидрвца!

НУШИЋ 9: Да, да! Палидрвца су најјачи отров!

ПЕРСА: Како да једемо?

НУШИЋ 9: Ето овако! (откида главић и баца га, а оно дрвце поједе)

ПЕРСА: А што то бацаш?

НУШИЋ 9: Па то је гадно. (Перса узима палидрвца од Нушића, откида главић, жваћу. Појела је три па јој ударише сузе на очи.)

ПЕРСА: Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва. Ја не могу више.

НУШИЋ 9: Онда, ти мора да си отрована.

ПЕРСА: Може бити, осећам да ми нешто гребе у гуши.

НУШИЋ 9: Е, то је. Ти си већ отрована! (наставља да једе док није осетио да га гребе у грлу) Завршено је! И ја сам отрован!

ПЕРСА: Па шта ћемо сад?

НУШИЋ 9: Пошто смо се већ отровали, ајде, прекрсти се! (прекрстише се) А сад идемо сваки својој кући да умремо. Срамота је, знаш, да умремо овде. Ми смо ипак деца из бољих кућа! (одлазе са сцене на различите стране)

НУШИЋ-ПРИПОВЕДАЧ: Цела се ствар, међутим, завршила овако: Перса је отишла кући и замолила мајку да јој спреми постељу да умре. Признала јој је да се отровала, односно, да је јела палидрвца са мном. Мајка њена, без икаква обзира не њену заљубљеност и на њена осећања, задиже јој сукњицу и варјачом поче истеривати оне осећаје који су Перси дубоко у срцу били усађени. Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се завршила моја прва љубав. Поучен искуством из прве љубави, реших да љубав мало више проучим кроз игру, а у томе ми је помогла моја другарица Марица, иначе, веома добар ђак. (док приповедач прича, намешта се сцена: сто са столицом је по страни, са исте стране се налази и ноћни сточић са огледалом, а са друге стране је кревет и намештен прозор)

ДРУГИ ЧИН

МАРИЦА (нервозно улази са свеском у руци и рачуна): Два пута четири једанаест (напише, посумња). Није. Једанпут четири јесу четири; два пута четири јесу дванаест; три пута четири тридесет и шест!… Уф, ништа не знам! Ама шта сам ја луда, па се ваздан мучим. (баца задатке на земљу) Баш да ти га не радим мајци, добићу сутра лошу оцену, па шта? То ми баш ништа неће сметати за удају! Ниједан младожења никад не пита: „А је л’, молим Вас, да није моја млада кој’ пут добила лошу оцену у школи? Ако је добила, нећу да се женим!” Таман посла, кој’ још при удају пита за оцене у школи. (споља кроз отворен прозор улети једна књига)

МАРИЦА: (отрча ка прозору): То си ти! Куда ћеш?

НУШИЋ 11 (споља): Идем кући!

МАРИЦА: Сврати овамо ако хоћеш да се играмо.

НУШИЋ 11: Не могу, морам да радим задатак!

МАРИЦА: Зар те не мрзи да радиш задатак?

НУШИЋ 11: Морам, а зар га ти немаш?

МАРИЦА: Имам, ал’ сам га бацила, ево га на патосу. Баци га и ти па дођи да се играмо. Сама сам код куће па можемо да преврнемо кућу на главу.

НУШИЋ 11: Право кажеш! Ево ме!

МАРИЦА (сама): Ух, ала је то згодно што смо сами. Измислила сам нову игру, ал’ не бих смела да је играм када има некога у кући.

НУШИЋ 11 (улази и диже своју књигу са патоса): Гађао сам те катихизисом јер из њега имам да научим лекцију и напишем задатак.

МАРИЦА: Да знаш што сам смислила нешто лепо да се играмо?

НУШИЋ 11: Шта је то?

МАРИЦА: Љубав.

НУШИЋ 11: Каква љубав?

МАРИЦА: Тако, играћемо љубав.

НУШИЋ 11: Како можемо то да играмо?

МАРИЦА: Тако, када могу велики да играју љубав, зашто и ми да не играмо.

НУШИЋ 11: Али како?

МАРИЦА: Па тако, ти да будеш мој љубавник, а ја твоја љубавница.

НУШИЋ 11: Ја не умем то.

МАРИЦА: Умем ја. Гледала сам па знам како се игра.

НУШИЋ 11: Видела си баш својим очима?

МАРИЦА: Видела, него, и сестру са господином Љубом писаром и нашу Марију са оним човеком у кујни.

НУШИЋ 11: Благо теби, причај ми!

МАРИЦА: Ама нећу да ти причам, него ћемо да се играмо као и они. Зар ти никад ниси то вид’о?

НУШИЋ 11: Нисам, али сам читао.

МАРИЦА: Шта си читао?

НУШИЋ 11: Нешто здраво лепо. Хоћеш да ти покажем?

МАРИЦА: Покажи ми!

НУШИЋ 11: Чекај! (изува једну ципелу и истресе из ње један лист папира) Љубавно писмо!

МАРИЦА: Какво љубавно писмо?

НУШИЋ 11: Знаш, ја увек носим писма мога брата госпођици Љубици, а и од ње њему. Она има једно врло лепо куче, па ја кобајаги због кучета, да га милујем, уђем у капију. Па кад уђем, а ја вичем: Куц! Куц! А она то чује па изађе из куће, те ми кришом дода писмо. Тако ме је научио брат.

МАРИЦА: Па је л’ сад треба да идеш, да носиш брату то писмо?

НУШИЋ 11: Не. Предао сам му га још јутрос, него сам преписао за себе.

МАРИЦА: Зар је писмо било отворено?

НУШИЋ 11: Није, него није било добро залепљено, а ја завукао перорез, па полако, полако, па га отворим, па кад сам га преписао, а ја оно метнем натраг па пљунем и залепим.

МАРИЦА: А што си га метнуо у ципелу? То се чува овде у недрима. Моја сестра чува љубавна писма у недрима.

НУШИЋ 11: Таман. Пре сам једно метнуо у кошуљу, али овде, натраг… (показује леђа) па мама почела да ме милује. И други пут ме миловала, али по образу и по коси, а не знам шта јој је онда било да ме милује по леђима. Којешта, ко још леђа милује!

МАРИЦА: (радознало) Па нашла ваљда писмо?

НУШИЋ 11: Није, хвала Богу, али знаш како сам се преплашио. Од тада све што хоћу да сакријем, мећем у ципелу. Неће ме ваљда и по ципелама миловати.

МАРИЦА: Дај ми, молим те! (Узима писмо и чита га. Усхићено.) Дивно, ала је дивно! И мени да даш да га препишем. Их, када бих ја смела да отворим ону фиоку! (показује на мали дамски сто за писање)

НУШИЋ 11: А шта има у тој фиоци?

МАРИЦА: Тамо моја сестра чува љубавна писма. Има пуно. Затекла сам је једанпут кад је бројала.

НУШИЋ 11: Па што не отвориш?

МАРИЦА: Е, мислиш нисам пробала? Пробала сам ја, ал’ не могу да нађем ниједан подесан кључић!

НУШИЋ 11: Чудна ми чуда. Мој брат, онај гимназијалац, узме само женску укосницу, заврти је мало па завуче у мајкин орманић, отвори лепо, па узме из мајкиног кућњег трошка колико му треба за улазницу у биоскоп.

МАРИЦА: Зар то може?

НУШИЋ 11: Па да пробамо.

МАРИЦА: (даје му укосницу) Ево!

НУШИЋ 11: (савија је) Ево овако… Чекај још мало… тако, сад је добро! (отрче заједно до сточића и он покушава и најзад успе)

МАРИЦА (одушевљено тапше рукама): Дивота, дивота. Ух, што нисам то раније знала! (вади прегршт писама, отвара и чита само наслове и потписе) „Душо моја… твој Сима” (говори) Ала је то фино! (чита) „Слатки голубе мој! … Твој до гроба Илија” Ово је још лепше, ал’ не волим то име Илија. Личи ми на Светог Илију. (чита) „Слатки и медени анђеле мој…” (говори) Ух, ово је баш фино. Ово ћу да узмем.

НУШИЋ 11: Је л’ да га препишеш?

МАРИЦА: Није, него да се играмо. Знаш овако ми не бисмо умели да говоримо љубавне речи него ћемо читати из писама. Ти, ево, узми ово писмо, јер то је мушко писмо, а дај мени оно, јер оно је женско писмо. Па ти ћеш да читаш из овог писма љубавне речи, а ја ћу да ти одговарам из тога писма. (размењују писма)

НУШИЋ 11: Ала ће то бити дивно. Ајд’ одмах да поченмо. Писма нам и не требају!

МАРИЦА: Чекај прво да се договоримо како да се састанемо.

НУШИЋ 11: Па ево, састали смо се!

МАРИЦА: А сад ти мене узми за руку и привуци ме себи, па ме загрли и пољуби и кажи ми: „Мила моја, ох, како сам те жељан!”

НУШИЋ 11 (понавља као лекцију): Мила моја, ох, како сам те жељан!

МАРИЦА: Ух, како говориш, као тетка Стана кад за вечеру донесе подгрејан кромпир па каже: „Нека, хвала, ја нешто нисам при апетиту!” Немој тако млитаво, него онако друкче и гледај ме, знаш како, као да сам ја колач, па ти једва чекаш да ме загризеш. Је л’ знаш?

НУШИЋ 11: Знам, па онда?

МАРИЦА: Е, па кад ми то кажеш, ја ти кобајаги нећу дозволити да ме пољубиш и бићу љута на тебе и бићу љубоморна, знаш. Па после ћу ја већ да попустим. Ето, јеси разумео?

НУШИЋ 11: Јесам! (хвата је за руку и топло каже): Мила моја, ох, како сам те жељан!

МАРИЦА: (одбијајући га благо) Да, жељан… уверила сам се. Синоћ ниси ни прошао овуда.

НУШИЋ 11: Па била је киша, а имао сам да радим и задатак, па ме није пустио тата.

МАРИЦА: (обично) Ух, ух, ух, што си глуп! Све си покварио, све. Ово је да човек свисне од муке. Ама шта ми одговараш одистински?

НУШИЋ 11: (обрецну се) Па ти што ме питаш што синоћ нисам прошао овуда?

МАРИЦА: Па тако, а ти треба да одговориш: „Душо, нисам могао, али сам мислио на тебе!” Па забога, умеш ваљда толико! Ето, сад морамо све испочетка!

НУШИЋ 11: Шта, зар опет?

МАРИЦА: Само разговор испочетка. Ајде!

НУШИЋ 11: Мила моја, ох, како сам те жељан!

МАРИЦА: (одбијајући га благо) Да, жељан… уверила сам се. Синоћ ниси ни прошао овуда.

НУШИЋ 11: Нисам, душо, могао проћи, али сам мислио на тебе.

МАРИЦА: Да, ал’ зато опет идеш на корзо због Ане Стефановићеве. Ти њу волиш, признај да њу волиш, а са мном се само титраш да би прекратио време. Ја то не могу више да поднесем. Упамти, ово је наш последњи састанак, ако ми не будеш искрен, потпуно искрен…

НУШИЋ 11: Па бићу искрен.

МАРИЦА: Реци, је л’ волиш Ану? Веруј, нећу се љутити ако ми искрено кажеш. Осетићу бол, дубок бол у души, али ти нећу ни речи рећи, нећу ти пребацивати. Опростићу ти и молићу Бога да будете срећни – ти и Ана. Ето, сад ми кажи, кажи искрено, отворено: волиш ли је или само мене волиш?

НУШИЋ 11: Само тебе волим.

МАРИЦА: Ох, драги мој, је л’ то истина? Ох, како сам срећна! (наслања главу на његово раме)

НУШИЋ 11: (после извесне паузе, не знајући шта сад да ради, обичним тоном): Је л’ време да те пољубим?

МАРИЦА: (расрди се, дигне главу, обичним тоном): Па дабоме да је време, шта чекаш, ваљда да те послужим на послужавнику. Чим сам рекла: „Ох, како сам срећна!” то значи да сам попустила. Пази сад, опет то испочетка. (у заносу) Ох, драги мој, је л’ то истина? Ох, како сам срећна!

НУШИЋ 11: Душо моја! (загрли је чврсто, покушава да је пољуби)

МАРИЦА: (отме се и каже обичним тоном): Ух, ала ти смрде уста на бели лук!

НУШИЋ 11: Јест’, данас смо за ручак имали пихтије, а ја их много волим!

МАРИЦА: Упамти, кад имаш љубавни састанак не треба да једеш пихтије.

НУШИЋ 11: Е, то нисам знао. Па ‘ајде да не читамо више писма. Боље оно као из почетка, да се љубимо.

МАРИЦА: Гле мустре, јео пихтије, а хоће да се љуби. А и не знаш да се љубиш и то треба да те учим.

НУШИЋ 11: Па добро, ево узећу пеперминт, а зар има и ту нешто да се учи?

МАРИЦА: Још како, синко мој! Сваки се друкче љуби.

НУШИЋ 11: А знаш ли ти?

МАРИЦА: Знам све и све ћу ти редом показати. Ево, прво ако хоћеш да ти покажем како мој тата љуби маму, а тако се љубе сваки мама и тата.

НУШИЋ 11: Ајд покажи!

МАРИЦА: Направи лице као да ти дају да пијеш рицинус.

НУШИЋ 11: (обеси лице)

МАРИЦА: Тако! Сад метни руке у џепове, тако. Сад, пољуби ме овде, али онако као кад би пољубио тетка Марицу у руку: не волиш да је пољубиш, ал’ мораш. Ајде! (поднесе му образ који он такне уснама) Тако. А сад се окрени тамо, па да ја не видим, обриши уста. (он то учини) Ето, тако се љубе тата и мама, и то на Нову годину и на мамин рођендан. Два пута годишње.

НУШИЋ 11: То ми се не допада!

МАРИЦА: Ни мени.

НУШИЋ 11: Покажи ми сад друкчије.

МАРИЦА: Сад, да ти покажем како се љубе моја сестра и господин Љуба писар, иза капије. Пази, овом руком је он загрли око појаса, а она му наслони главу на раме и порумени и зажмури, а овом руком се брани, кобајаги не да да је пољуби. Он својом левом руком одгурне њену па је пољуби у уста, али дугачко. Ја сам једанпут бројала до тридесет и два, а они још нису били завршили пољубац. Ајде!

НУШИЋ 11: (загрли је)

МАРИЦА: (брани се): Ах, не… не… не… не! …

НУШИЋ 11: (замишља пољубац) Ала је ово лепо!

МАРИЦА: А има још лепше.

НУШИЋ 11: Дедер, и то ми покажи!

МАРИЦА: Гледала сам како онај човек који долази у кујну љуби нашу Марију, служавку.

НУШИЋ 11 (радознало): Како?

МАРИЦА: Овако: прво је гура чак тамо до зида, па је притисне уза зид, па је загрли обема рукама, али знаш како, као да хоће да се рвају, онако, да им све пуцају кости.

НУШИЋ 11 (усхићено): Па онда?

МАРИЦА: Па онда је љуби где год стигне.

НУШИЋ 11: Како где год стигне?

МАРИЦА: Тако, у уста, образ, раме, косу, све, све. Али пази: љуби је да све пуца, као да се флаше отварају!

НУШИЋ 11: Овако! (пукне устима)

МАРИЦА: Још јаче!

НУШИЋ 11: А како је зове, је л’ душо моја!?

МАРИЦА: Ах, таман посла! Он њој каже: мушмуло моја! Тако онај човек каже Марији, а она њему каже: лоло, битанго, ‘уљо! Тако она њему каже кад се љубе. Ајде сад!

НУШИЋ 11: (обргли је снажно и гура ка зиду тако да је она окренута лицем соби; догура је до прозора и том приликом погледа напоље, па се ужасне): Јао, ено их твоји мама и тата.

МАРИЦА (и сама се престраши): Тата и мама!

НУШИЋ 11 (силно се узврда): Шта ћу да кажем? Јаој, шта ћу да кажем: зашто сам дошао?

МАРИЦА (прибрано): Ух, чудна ми чуда! (диже његову књигу са патоса) На, па кад те сретну у авлији, а ти кажи да си ми био позајмио овај катихизис, па си дошао да га узмеш јер ти треба.

НУШИЋ 11: Сасвим добро! (полазећи) Јави ми кад опет останеш сама. Много ми се допада оно: мушмуло моја! (оде)

МАРИЦА: Боже, како брзо прође време кад се човек лепо забавља. Ајд сад брзо да радим задатак. (узима свеску и одлази)

ТРЕЋИ ЧИН

НУШИЋ-ПРИПОВЕДАЧ (улази нервозно и забринуто): Зар вам ово није познато? Где год се појаве родитељи, свака се игра и задовољство прекине. Наравно, свако мешање родитеља не изгледа баш тако безезлено, посебно у време када се решавају тако битне ствари као што је брак. Мој пријатељ Милан решен да своју велику љубав озваничи браком, препустио је родитељима да исти договоре у свом међусобном разговору не слутећи да је такав потез могао да изазове прави светски рат, у ствари, и изазвао га је, иако је одавно прави светски рат био завршен. (Док приповедач прича, намешта се сцена. Сто са столицама и један канабе су на једној страни, са друге стране напред на сцени је сточић застрт ручним радом и фотеља. На земљи разбацане старе новине и карте, а и две велике карте висе по зидовима).

АРСА: (седи крај предње стола и чита новине гунђајући код појединих ставова. На столу је шољица из које је малочас испио кафу).

МАРИЈА (долази из леве собе навлачећи рукавице. Она је под шеширом и носи сунцобран под пазухом): Слушај, Арсо, ја сам ставила вино да се ‘лади.

АРСА: Ако, добро си урадила! Само, вино нам је канда мало прокисло, мада и боље, с обзиром да нам долазе будући пријатељи.

МАРИЈА: Казаћу Кати да узме један сифон соде, са содом је врло добро.

АРСА: Па јес’, боље је! А ви одосте, је л’, а ја остајем сâм!

МАРИЈА: Колико да се склонимо. Мислим, боље је да ми нисмо код куће, да ви сами разговарате. Отац си ти, отац је он, па то је ваше. После вашег разговора тек настаје наша материнска брига.

АРСА: Ама не мисли он ваљда већ данас да проси!

МАРИЈА: Па не баш да проси, али да проговорите… лако је после просити.

АРСА: Добро, добро, нека буде већ када сте већ тако удесили. А куда ћете ви?

МАРИЈА: Ми смо се, знаш, договориле са младожењом. Чекаће нас на Теразијама да нас води на сликарску изложбу. (застане, одлучно) Само слушај, Арсо! Немој, молим те, да се љутиш што ћу те замолити нешто.

АРСА: Шта сад опет?

МАРИЈА: Кад дође човек, па кад онако већ уђете у разговор, а ти се, молим те, уздржавај колико год можеш више да не говориш о рату.

АРСА: Ето ти сад! А зашто?

МАРИЈА: Немој да се љутиш, Арсо, ал’ знам, ако тај разговор поведеш, ни речи нећеш проговорити о ономе о чему се ради.

АРСА: Ех, ех!

МАРИЈА: А после, ти не умеш више мирно да разговараш о рату.

АРСА (буни се): Како не умем?

МАРИЈА: Па тако, паднеш у ватру.

АРСА: То само кад се наљутим.

МАРИЈА: Ти се увек наљутиш, а кад паднеш у ватру, ти чиниш лом по кући! Ето, зар ми ниси пре разбио ону вазну?

АРСА: То је друго… То је било због цара Фрање Јосифа.

МАРИЈА: Због њега вазну, а кад си се наљутио на онога… де, како ти се зове онај што се удавио?

АРСА: Киченер, па шта?

МАРИЈА: Због њега си ми разбио бокалче! Па добро, ево да не говорим, ал’ молим те, и ти немој. Кад смо сами, ето пристајем, говори ми, али кад дођу гости, а ти немој!

АРСА: Ама који људи, газда Мита?

МАРИЈА: Па он, ал’ доћи ће с њим и господин Тешић. Ти знаш да су они нераздвојни и да он ништа не ради док се не саветује са господином Тешићем.

АРСА: Ама је и нашао човека да га саветује. Па Тешић пре свега није чист, он је сасвим забрљвио.

МАРИЈА: Ех, ти опет…

АРСА: Сасвим забрљавио. Не можеш с њим честито проговорити…

МАРИЈА (упада): Ама преклињем те, човече, остави се тога. Доста ми је било тог рата, овде ми се попео. Помисли на срећу свога детета, па престани. Бар данас немој, кад ти дођу људи. Је л’ ми дајеш реч, Арсо?

АРСА: Ама какву реч?

МАРИЈА: Да нећеш ни речи проговорити о рату, кад дођу гости?

АРСА: Добро, де, добро! Ти опет мислиш, ја чим зинем, морам баш о рату разговарати.

МАРИЈА: Е, ајд баш да видимо. (одлази левим вратима) Милице, јеси ли готова, душо?

МИЛИЦА (из собе): Ево одмах! (излази)

МАРИЈА (Милици): Ајде, забога, није ред да нас човек толико чека.

МИЛИЦА (поверљиво мајци): Јеси ли му рекла?

МАРИЈА (такође поверљиво): Јесам!

МИЛИЦА (као и пре): Је л’ дао реч?

МАРИЈА (главом одговара да јесте)

МИЛИЦА (гласно Арси): Ми идемо, тата, на изложбу.

АРСА (који је за време њиховог поверљивог разговора студирао карту): А? Е, ајде, ајде!

МИЛИЦА (пољуби му руку): Вратићемо се брзо.

АРСА: Добро, добро!

МАРИЈА И МИЛИЦА (одлазе)

МИТА: (онакав каквог га је Арса описао: паланачки тип који би хтео да је углађен; подшишаних је бркова и са речником у џепу): Бонжур, господине Арсо!

АРСА (прави се да је изненађен): О, извол’те! Гле, гле, и господин Тешић!

ТЕШИЋ (стари господин, блазиран, углађен и ћелав): Добар дан, стари пријатељу! (руковање)

МИТА: Ми свратили мало. Откад зовем господина Тешића да свратимо на чашу тог вашег чувеног белог вина. Ен вер смедеревски грав, силвупле!

АРСА: Ал’, богами, зле сте среће! Изгледа да је мало прокисло. Него, може са содом.

ТЕШИЋ: На овој врућини и боље је не пити чисто вино.

АРСА (Мита седа на канабе, господин Тешић на столицу у горњем делу стола, лицем публици, а Арса са стране према Мити): Извол’те, извол’те, седите.

КАТА (Уноси вино, софон соде и један тањир пун лешника. Све то ставља на сто.)

АРСА: Шта је то, Като?

КАТА: Па вино, господине, а ово, нашло се у кући мало лешника, а то је добро уз вино.

АРСА: Добро, добро! Добро си се сетила!

КАТА (одлази)

МИТА: Баш наишла врућина, па то ти је. Тре шо!

АРСА: Ја, право да вам кажем, и не излазим из куће (налива им вино) Је ли по вољи мало соде?

ТЕШИЋ: Молим!

АРСА (налио): Извол’те, служите се!

МИТА: Мерси! (сркне) А ваши нису код куће?

АРСА: Не, изашли су. Ваш син их је одвео на неку изложбу.

ТЕШИЋ: И госпођицу?

АРСА: Па дабоме!

ТЕШИЋ: Боме, то се двоје младих често виђа заједно! А!

МИТА: Е, па шта ћете, младост!

АРСА: Младост, дабоме! (нуди Тешића) Извол’те, молим вас, служите се!

ТЕШИЋ (сркне): Баш добро вино! (оставља чашу) Уосталом, ако ми, као пријатељу, дозвољавате да се мешам у ваше ствари, ја мислим да би вас двоје требало о томе да размислите мало.

АРСА: А о чему?

ТЕШИЋ: Поменусмо малочас како се двоје младих често виђа заједно. Па ја велим: деца вам се нису рђаво срела, па их не треба ни растављати.

АРСА (осећајући се у неугодном положају): Извол’те, служите се!

МИТА: Мерси, господин-Арсо! Мерси! Уосталом, ако ћемо да будемо искрени, ја сам такорећи зато и свратио до вас. Да проговоримо, господин-Арсо, зашто да не проговоримо; нисмо жене па да вазда ту увијамо и обилазимо. Разговараћемо отворено, па ако и не буде ништа од нашег разговора, нити ћемо један другом замерити нити кварити пријатељство. Франш, франш, директ! Је л’, господин-Арсо?

АРСА: Тако је! Не бежим ја од разговора, газда-Мито. Што кажу, кад човек има девојку у кући, мора увек бити спреман на такве разговоре.

ТЕШИЋ: Дабоме да је тако!

МИТА: Уј! Парфетман! Право да вам кажем, ја ово нисам пао са неба па у ребра: дуго сам се ја размишљао и ломио. Не што се куће и девојке тиче – а, Боже сачувај – него онако, не знам да ли му је време. Знате како је, рат тек прошао, још нисмо ни дигли главе. А није да кажете да је био обичан рат. Толико се изгинуло, толико оштетило, толико опустило. Ала гер ком, ала гер!

АРСА (јетко): Гер мондијал, гер мондијал! Није то, господине, гер мондијал, него је то један светски рат каквог није било откако је света и века. Није то, господине, један обичан рат, него једно крваво клање какво се не памти. Није ту гинула само војска, и народи су гинули: гинули су они који се не бране, који не нападају, који се не боре.

ТЕШИЋ: Јесте, из аероплана!

АРСА: Из аероплана, јесте, из аероплана! Зар нису они засипали невине митраљезима и бомбама?

МИТА: Ах, кад се сетим само подрума!

АРСА: Дабоме, подрума, јер шта можете друго да радите: чиме да се бавите!

ТЕШИЋ: Та оно може…

АРСА: Чиме, молим вас, чиме може; каквим оружјем, којим средствима кад вас одозго, из ваздуха, засипа оним несрећним иглицама? Извол’те се онда бранити. Како, извол’те ми објаснити, како ћете се бранити, кад те заспе као киша? Или ви можда мислите да можете, па добро, ајд извол’те се бранити. (Шчепа у обе шаке лешнике и засипа њима Тешића и Миту. Они се буне, покривају главе рукама, штите лице шакама и најзад завлаче главе под сто. Арса једнако узима и засипа их) Нема, нема ту, господине, начин да се браните, волео бих да видим како ћете се бранити.

МИТА: Али молим вас, господине Арсо!

АРСА: Кријете главе: мислите ви нешто ће вам то помоћи. Ништа, господине! Нађе вас у шанцу, нађе вас у подруму. Не вреди ништа крити се. (престао је да их засипа)

МИТА (извлачи главу): Молим лепо, господине Арсо, силвупле!

АРСА: Добро! Рецимо, верујете за аероплане, али је у овоме рату било још мучнијих оружја. И питам ја вас, господо моја, где је та хашка конференција, где су та њена решења и одлуке? Шта би рекла хашка конференција на то што су у овоме рату употребљавани загушљиви гасови! И нико да мрдне прстом да протестује!

ТЕШИЋ: Па протестовано је!

АРСА: Ко, молим?

ТЕШИЋ: Не памтим, не могу да се сетим.

АРСА: То је оно што не можете да се сетите! И шта је био одговор на тај протест? Измислили су још горе средство; измислили су запаљиве гасове, пламенове које вам бацају у лице из некаквих справа. И како се ту човек може бранити? Нема начина, разумете ли, нема начина! Сипа вам у лице, сипа вам на одело као из шмрка: сипа, сипа, сипа, а ви извол’те, браните се. (дочепа сифон са содом и поче њиме да шприца Миту) Извол’те, покушајте се бранити.

МИТА: Ама, молим вас, господин-Арсо!

АРСА (сипа и даље и засипа га по оделу, по глави и у лице): Извол’те, браните се ако можете. Ајде, што се не браните! (окрене се Тешићу) Или мислите можда да бисте се ви могли бранити?

ТЕШИЋ (устаје са свога места): Ништа ја не мислим, признајем да се не могу бранити. (устаје и седа на фотељу која је крај прозора и далеко од стола)

МИТА (бришући се пошто је Арса оставио сифон): Ја вас лепо молим, господин-Арсо, да не говоримо више о рату, јер ово већ прелази сваку меру. Се тро, се тро, господин-Арсо!

ТЕШИЋ: Па и мине?

АРСА: Друго су мине. Метнем ја, па ти, брате, немој да наилазиш. То је друго. Знам да има мине, пазим, чувам се, гледам да не наиђем, а ако наиђем, то ми је. Али су измислили и бродове који се крију под водом као кукавице и подло и мучки нападају. Траже те. Ти му се не надаш, седиш мирно… Чекајте, молим вас! (одлази и узима свој штап који се налазио крај столице до врата и врати се да седне за сто, а штап завуче под сто) Ето, ви седите и не надате се, а он под водом и уједанпут вас звизне! (удари Миту штапом по ногама)

МИТА: Јаој!

АРСА: Ето, видите, и не надате се, а не можете се бранити. Извол’те, браните се ако можете. (размаха се штапом, под столом)

МИТА (дигну ноге на канабе): Али, молим вас, господин-Арсо, умирите се, забога, па нисмо ми дошли овде да ратујемо. Ном де дије!

АРСА: Извол’те се бранити, да видим како се можете бранити!

МИТА (са скупљеним ногама на канабету): Признајем, побогу, брате, признајем, не могу се бранити.

АРСА (престане): Не можете, дабоме! А зашто не можете? Зато што је подло, зато што је подмукло. И мислите да је то све? (метне штап крај столице на којој је седео Тешић)

МИТА (хтео је да скине ноге са канабета): Ама зар има још?

АРСА: Шта кажете да л’ има још? Има, господине!

МИТА (тргне се и опет скупи ноге): Па добро нек има, не морамо ваљда ми све врсте оружја да пробамо! Сифи! Сифи!

АРСА (не слушајући га): Је л’ има? (окрене се према Тешићу) И он пита је л’ има? (виче) А тенк, господине? Јесте ли чули који пут за тенк?

МИТА: Уј, уј! Чуо сам, нек’ иде до ђавола! Чуо сам. (скине бојажљиво и обазриво ноге)

АРСА: Чули сте, дакле, за тенк?

ТЕШИЋ: Кажу, у Албанији је чуда правио.

АРСА: Ето ти сад, ама какав тенк у Албанији. Па знате ли ви шта је тенк? Од тенка се ничим не можеш бранити. Молим вас, како се ви можете бранити од једне гвоздене напасти која нема ни очи ни уши и ћораво се ваља и гази. Ајде да видим како се можете бранити! (шчепа штап са столице, а Мита одмах дигне ноге на канабе) Ви мислите да може? Е па лепо, да видимо како ћете се бранити. (Иде до врата и узима други штап који је тамо Тешић оставио при доласку.)

МИТА: Ама верујемо вам, забога! Не можемо се бранити! Енпосибл дефандр!

АРСА: Молим вас, само примера ради, само примера ради! (скине са другог стола чаршав и набија га себи на главу, у сваку руку узима по један штап и стане их окретати у ваздуху. Он креће по соби тако и, не видећи ништа, све обара пред собом, столове, столице и све на шта наиђе, пратећи све то још речима) Извол’те, извол’те се бранити, извол’те ако можете!

МИТА: Јаој, побогу, брате! (скочио је сасвим на канабе и приљубио се уза зид)

ТЕШИЋ: Ово је страшно! Као да смо на Кајмакчалану! (он је легао на патос и покрио се фотељом преко главе и леђа)

АРСА: Извол’те, извол’те се бранити, молим вас!

МАРИЈА (улазећи на врата са Милицом и Миланом и сви остају запрепашћени сценом коју затичу)

МИТА: Улаз’те, улаз’те, молим вас, и понудите од моје стране мир господину, иначе ће нас све помлатити. Молим вас, примите се да преговарате за мир. Фини гер!

ТЕШИЋ (под фотељом): Ево, ја се предајем.

МАРИЈА (пришла је Арси): Арсо, забога, Арсо!

АРСА (спушта батине, али још увек покривен): Шта је?

МИЛИЦА И МИЛАН (за то време пришли су и извлаче господина Тешића испод фотеље)

МАРИЈА (открије Арсу): Какво је ово чудо? Арсо, ти си разговарао о рату?

АРСА (погледа чудо које је направио, спази Миту који још никако не силази са фотеље, спази Тешића, кога извлаче испод фотеље и осети се као мало постиђен): Да, разговарали смо, као људи и као пријатељи, реч-две о рату.

МАРИЈА: А о своме детету ни реч ниси проговорио?

АРСА: Ах, да (Мити) А ви сте баш хтели да проговоримо о томе. Извол’те, седите!

МИТА: Нека, мерси, не силазим ја одавде док не закључимо формални мир.

МИЛАН (који се бавио око Тешића): Али, забога, оче!

МИТА: Како „али, забога, оче”! Ја због тебе мал’ нисам главу изгубио! Разоружајте га, па ћу сићи! Арм ба! Камарад! (диже руке увис)

МИТА (пошто је сишао прилази Арси пријатељски): Претходни је услов мира да никад више нас двоје не разговарамо о рату! Жаме де ла ви! Други је услов мира, кад ми већ не умемо да разговарамо о судбини наше деце, да оставимо њима да реше своју судбину.

АРСА: Пристајем! (рукују се, а Милан и Милица се загрле)

ЗАВЕСА

ЕПИЛОГ