Или - или
УЛОГЕ:
- ВАЗДУХ
- ЗЕМЉА
- ВОДА
- ВАТРА
- НОСАЧ ХАМЕРА
- ПРВИ СПИКЕР
- ДРУГИ СПИКЕР
- НОВИНАР
- МАЈКА
- САВА (једе хамбургер)
- ЧИСТАЧ
- ДИРЕКТОР
- ДРАГАН
- ЈЕЛЕНА
- МАРТИНА
- ДЕЧАК
- АРСА
- МАРИЈА
- МИТА
- ТЕШИЋ
(два хамера – НЕКАД и САД)
НЕКАД : Михаило Мићић, Александра Никчевић, Стефан Јојић, Љубица Лазаревић, Јелена Михајловска, Алекса Радоичић, Марија Рајшић
САД: Сава Хајдин, Мартина Лукић, Марко Прелић, Ива Стојичић, Драган Милеуснић, Јована Милосављевић, Александра Алексић
(Вода, ваздух, ватра и земља леже. После тачке НЕКАД и САД почињу разговор.)
ВАЗДУХ: Аааааапћихаа!!
ЗЕМЉА: На здравље.
ВАЗДУХ: Хвала. А ко је то?
ЗЕМЉА: Земља.
ВАЗДУХ: Ааааа, ћао! Имаш ли марамицу?
ВОДА: Имам ја марамицу, мало је мокра, ал’ ипак…
ВАЗДУХ: Добра је. А ко је то?
ВОДА: Вода.
ВАЗДУХ: Шмрц, шмрц, јеси ли донела?
ВАТРА: Нисам, слинави!
ВОДА: Дај, не ругај се!
ЗЕМЉА: (диже руку у знак да се стишају) Ови нам људи стално раде о глави, (диже се) мене нон-стоп рују, закопавају смеће у мене, а ево каквог ли изненађења, у рано јутро пао је мрак. (седа) Знате ли зашто?
ВАЗДУХ: (док Земља прича, он одсутно клима главом и шмрца, а онда се тргне) Ја знам! (тужно) Због озона, шмрц, све су загадили, изокренули, једва се дише, (кашљуца) ох, лоше ми је… (држи се за стомак, Земља га саосећајно лупка по леђима)
ВОДА: Слажем се. (погледава их) Ја више немам ни морске салате, (промешкољи се) а знате и сами у каквим… у како неугодним условима она може преживети…
ВАТРА: (диже се) Ма запалићу их све, неће ни један остати, ја ћу…
ВАЗДУХ: (само што не заплаче) Шмрц, шмрц, па дајте, смирите се. (више за себе) … Ово личи на катастрофу…
ЗЕМЉА: (устаје покрај Ватре) Нећу им више дати да у мене саде те неке хемикалије и остале глупости, још ћу им…
ВОДА: (прекида је) Аха, видим на шта циљаш…
ЗЕМЉА: …мало забиберити плодове…
ВОДА: …воде ћу им давати на миц…
ВАТРА: (збуњено) Извините што прекидам вашу занесеност, (увређено и љутито) но може ли ми неко објаснити о чему је реч!!??
ВАЗДУХ: И мени. Шмрц, шмрц.
ЗЕМЉА: Како не разумете? Прекинућемо, донекле, везе с људским родом, показаћемо им своје оштре зубе, а када их добро погледају, насмејаћемо се слатко…
ВАТРА: Још увек ништа не разумем. Чекај, ја се морам гасити…
ВОДА: …и то када њима буде најпотребнија топлота. Једноставно, зар не?
ВАЗДУХ: (сви га гледају очекујући његов одговор) Мислите да ћу ја нешто предузети? Па… (док говори, кашљуца или шмрца) скроз сâм у коми. Већ два дана мирујем и дајем само минимално кисеоника. Ви бисте да им и то ускратим? Немојте заборавити да и вама треба кисеоник и… Јао, што ме боли!!! Јој… (превија се)
ЗЕМЉА: (одсутно) Знам, знам… но морамо наставити и план спровести у дело.
ВОДА: Откад постојимо, бринемо се за људе, дајемо им све што им је потребно за живот, а видите и сами како нам то враћају.
ВАТРА: Морају схватити да су погрешили пре него што буде касно…
ВОДА: Да. Озон ће ускоро потпуно нестати…
ЗЕМЉА: …а за њим и сва ова недужна Божја створења.
ВАТРА: И на крају ће све бити прекривено кратерима, вулканима и осталом мојом родбином. Колико их само дуго нисам видела…
ВОДА: (диже се) Хајде прво да проверимо. Можда није већина људи таква. Проверићемо па ћемо одлучити.
СВИ: У праву си, кренимо…
ЈЕДАН УЧЕНИК проноси хамер: ВЕСТИ У 19.30
ДРУГИ СПИКЕР: Велику пажњу у дневној штампи данас су добили наслови о непоузданости једне од најважнијих нуклеарних електрана западног дела Европе. Послали смо нашу екипу на лице места и у току дневника очекујемо њено јављање. У међувремену, преглед вести из света.
***
ДРАГАН: (Јелена пролази преко позорнице веома екстравагантно одевена на великим штиклама) Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али од часа кад сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа, и довољно ми је било да је видим, ма и из далека, да видим само њене криве ноге, па да јој похитам у сусрет, не би ли што пре срео осмех на њеном пегавом лицу.
ДРАГАН: (узвикну) Ти мораш бити моја, па ако не на овоме, а оно на ономе свету!
ЈЕЛЕНА: Како то може да буде?
ДРАГАН: Отроваћемо се, ако пристајеш.
ЈЕЛЕНА: А како ћемо се отровати?
ДРАГАН: Тако! Попићемо отров, тј. појешћемо најјачи отров, тј. палидрвца!
ЈЕЛЕНА: Палидрвца!
ДРАГАН: Да, да! Палидрвца су најјачи отров!
ЈЕЛЕНА: Како да једемо?
ДРАГАН: Ето овако! (откида главић и баца га, а оно дрвце поједе)
ЈЕЛЕНА: А што то бацаш?
ДРАГАН: Па то је гадно. (Јелена узима палидрвца од Драгана, откида главић, жваћу. Појела је три па јој ударише сузе на очи.)
ЈЕЛЕНА: Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва. Ја не могу више.
ДРАГАН: Онда, ти мора да си отрована.
ЈЕЛЕНА: Може бити, осећам да ми нешто гребе у гуши.
ДРАГАН: Е, то је. Ти си већ отрована! (наставља да једе док није осетио да га гребе у грлу) Завршено је! И ја сам отрован!
ЈЕЛЕНА: Па шта ћемо сад?
ДРАГАН: Пошто смо се већ отровали, ајде, прекрсти се! (прекрстише се) А сад идемо сваки својој кући да умремо. Срамота је, знаш, да умремо овде. Ми смо ипак деца из бољих кућа! (Јелена би да оде са сцене, али је пресреће мајка и туче је прутом)
ДРАГАН: Јасно вам је да се цела ствар завршила тако што ме је моја љубав због тих батина толико омрзла. (Док то говори, одлази са сцене)
Повремено ПРВИ СПИКЕР и ДРУГИ СПИКЕР говоре: Шта је ово? Режија, у проблему смо. Шта је ово? Какве су ово вести из света? … Коначно.
***
ПРВИ СПИКЕР: Након вишегодишњег истраживања Међународне агенције за заштиту брзог начина прехране, научници те агенције су утврдили (док спикер чита САВА ХАЈДИН ждере Мек Доналдсов хамбургер, док за то време група НЕКАД вади јабуке) да у измету једног просечног Европљанина или северног Американца има више хранљивих састојака и минерала него што у Африци људи уносе преко својих оскудних оброка. (држећи руку на уху-слушалици) Управо нам из режије јављају да се можемо укључити у директан пренос испред нуклеарне електране. Колега Душане, изволи.
***
(ЉУБИЦА има микрофон (или диктафон) у руци. У позадини чистач ??? чисти с метлом, или нечим сличним, одевен у тунику).
ЉУБИЦА: Разговарамо с директором сектора за сигурност, евакуацију и оптимизам нуклеарне електране. Добар дан, директоре.
ДРАГАН: Добар дан.
ЉУБИЦА: У последње се време у народу шире гласине да ова електрана баш и није сигурна.
ДРАГАН: Ма то су злонамерне гласине завидљиваца који нису у стању себи приуштити нуклеарку. Ово је свима од користи. Има струје, кокошке имају више батака, а деси се и покоја свиња с две главе (звони му мобилни) … опростите… (и директор се јавља) …молим? Шта кажеш, Саво? Јединица се топи. А двојка?… Ах, да! Она је јуче процурила… Па онда гаси, Саво (мирним и равнодушним гласом), гаси. Ниси ме због тога морао звати, на телевизији сам. ‘Ајд… Него… Пази се, Саво.
ЉУБИЦА: (кријући је прислушкивала разговор и пита узрујано) Шта је било? Хаварија?
ДРАГАН: (весело одговара) Ма не. Прокувала вода за кафу, хемијска му пушта мастило, а ја сам заборавио угасити телевизор.
(Све се тресе и чује се бука. Одједном мрак.)
***
ПРВИ СПИКЕР: (држећи руку на уху-слушалици) Душане, да ли се чујемо? Душане! Душане, мислиш ли да имамо проблем? (збуњено) Ох, опростите, драги гледаоци. Дошло је до мањих тешкоћа са напајањем камере наше екипе. Очекујемо њихово поновно јављање.
ДРУГИ СПИКЕР: Здравље. У Енглеској су пре пар дана откривени знаци неке необичне болести. Лекари кажу како симптоми упућују на већ давно заборављено кравље лудило. Успели смо доћи у посед тонског записа оболелог… (за то време група САД: два детета се туку, неко прича сам са собом, делује лудо, мачује се са неким…)
ПРВИ СПИКЕР: Следи блок вести из културе…
***
МАРТИНА (нервозно улази са свеском у руци и рачуна): Два пута четири једанаест (напише, посумња). Није. Једанпут четири јесу четири; два пута четири јесу дванаест; три пута четири тридесет и шест!… Уф, ништа не знам! Ама шта сам ја луда, па се ваздан мучим. (баца задатке на земљу) Баш да ти га не радим мајци, добићу сутра лошу оцену, па шта? То ми баш ништа неће сметати за удају! Ниједан младожења никад не пита: „А је л’, молим Вас, да није моја млада кој’ пут добила лошу оцену у школи? Ако је добила, нећу да се женим!” Таман посла, ко још при удаји пита за оцене у школи. (споља кроз отворен прозор улети једна књига) (отрча ка прозору): То си ти! Куда ћеш?
ДЕЧАК (споља): Идем кући!
МАРТИНА: Сврати овамо ако хоћеш да се играмо.
ДЕЧАК: Не могу, морам да радим задатак!
МАРТИНА: Зар те не мрзи да радиш задатак?
ДЕЧАК: Морам, а зар га ти немаш?
МАРТИНА: Имам, ал’ сам га бацила, ево га на патосу. Баци га и ти па дођи да се играмо. Сама сам код куће па можемо да преврнемо кућу на главу.
ДЕЧАК: Не могу, морам да учим.
МАРТИНА: Па дођи, учићемо (иронична) Ух, ала је то згодно што смо сами. Можда ћу се удати за њега. Његови су маторци богати.
ДЕЧАК (улази и диже своју књигу са патоса): Гађао сам те катихизисом јер из њега имам да научим лекцију и напишем задатак.
МАРТИНА: Да знаш што сам смислила нешто лепо да се играмо?
ДЕЧАК: Ма каква игра! Морамо да учимо. Како ћемо нешто постићи у животу?
МАРТИНА: Ма шта ти имаш да постижеш поред твог ћалета?! Ма само да ти кажем.
ДЕЧАК: Добро, кажи!
МАРТИНА: Љубав.
ДЕЧАК: Каква љубав?
МАРТИНА: Тако, играћемо љубав.
ДЕЧАК: Како можемо то да играмо?
МАРТИНА: Тако, када могу велики да играју љубав, зашто и ми да не играмо.
ДЕЧАК: Али како?
МАРТИНА: Па тако, ти да будеш мој муж, а ја твоја жена.
ДЕЧАК: Ја не умем то.
МАРТИНА: Умем ја. Гледала сам па знам како се игра.
ДЕЧАК: Видела си баш својим очима?
МАРТИНА: Видела, него.
ДЕЧАК: Благо теби, причај ми!
МАРТИНА: Ама нећу да ти причам, него ћемо да се играмо. Зар ти никад ниси то вид’о?
ДЕЧАК: Нисам, али сам читао.
МАРТИНА: Шта си читао?! (за себе) О, Боже, па овај није нормалан! Ма променићу ја то! … Чекај да ти покажем сестрина писма. То треба да прочиташ! (мучи се да отвори фијоку)
ДЕЧАК: Па што не отвориш? Немаш ниједан подесан кључић?
МАРТИНА: Ма. Да нађем само женску укосницу, па ћу отворити.
ДЕЧАК: Зар то може? Откуд то знаш?
МАРТИНА: Сигурно нисам прочитала у оним глупим школским књигама.
ДЕЧАК: Ово је да човек свисне од муке. Не смеш то радити, то није лепо…
МАРТИНА: Ма немаш ти појма! Ју, тата и мама. Ајд, напоље, напоље…
ДЕЧАК (силно се узврда): Шта ћу да кажем? Јаој, шта ћу да кажем: зашто сам дошао?
МАРТИНА (прибрано): Ух, чудна ми чуда! (диже његову књигу са патоса) На, па кад те сретну у авлији, а ти кажи да си ми био позајмио овај катихизис, па си дошао да га узмеш јер ти треба.
ДЕЧАК: Сасвим добро! Сасвим добро! (одлази у паници)
***
ДРУГИ СПИКЕР: Ма шта се дешава?! Јао, у програму сам. Драги гледаоци, знамо да међу нама има и обичних људи. О њима се уопште не прича. Међутим, наша је екипа припремила репортажу о обичним људима, људима који помажу планети носити терет цивилизације. Погледајте прилог.
***
АРСА: (седи крај предње стола и чита новине гунђајући код појединих ставова. На столу је шољица из које је малочас испио кафу).
МАРИЈА (долази из леве собе навлачећи рукавице. Она је под шеширом и носи сунцобран под пазухом): Слушај, Арсо, ја сам ставила вино да се ‘лади.
АРСА: Ако, добро си урадила! Само, вино нам је канда мало прокисло.
МАРИЈА: Казаћу Кати да узме један сифон соде, са содом је врло добро. Само слушај, Арсо! Немој, молим те, да се љутиш што ћу те замолити нешто.
АРСА: Шта сад опет?
МАРИЈА: Кад дођу гости, па кад онако већ уђете у разговор, а ти се, молим те, уздржавај колико год можеш више да не говориш о политици.
АРСА: Ето ти сад! А зашто?
МАРИЈА: Немој да се љутиш, Арсо, ал’ знам, ако тај разговор поведеш, пресешће свима слава.
АРСА: Ех, ех!
МАРИЈА: А после, ти не умеш више мирно да разговараш о политици.
АРСА (буни се): Како не умем?
МАРИЈА: Па тако, паднеш у ватру.
АРСА: То само кад се наљутим.
МАРИЈА: Ти се увек наљутиш, а кад паднеш у ватру, ти чиниш лом по кући! Ето, зар ми ниси пре разбио ону вазну?
АРСА: То је друго… То је било због оног, оног…
МАРИЈА: Због њега вазну, а кад си се наљутио на онога… Због њега си ми разбио бокалче! Па добро, ево да не говорим, ал’ молим те, и ти немој. Кад смо сами, ето пристајем, говори ми, али кад дођу гости, а ти немој!
АРСА: Ех, ти опет…
МАРИЈА (упада): Ама преклињем те, човече, остави се тога. Доста ми је било те политике, овде ми се попела. Бар данас немој, кад ти дођу људи. Је л’ ми дајеш реч, Арсо?
АРСА: Ама какву реч?
МАРИЈА: Да нећеш ни речи проговорити о политици кад дођу гости?
АРСА: Добро, де, добро! Ти опет мислиш, ја чим зинем, морам баш о политици разговарати.
МАРИЈА: Е, ајд баш да видимо. (одлази левим вратима, док он чита новине и полугласно коментарише за себе)
МИТА: (паланачки тип који би хтео да је углађен; подшишаних је бркова и са речником у џепу): Бонжур, господине Арсо!
АРСА (прави се да је изненађен): О, извол’те! Гле, гле, и господин Тешић!
ТЕШИЋ (стари господин, блазиран, углађен и ћелав): Добар дан, стари пријатељу! (рукују се)
МИТА: Ми свратили мало. Откад зовем господина Тешића да свратимо на чашу тог вашег чувеног белог вина. Ен вер смедеревски грав, силвупле!
АРСА: Ал’, богами, зле сте среће! Изгледа да је мало прокисло. Него, може са содом.
ТЕШИЋ: На овој врућини и боље је не пити чисто вино.
АРСА (Мита седа на канабе, господин Тешић на столицу у горњем делу стола, лицем публици, а Арса са стране према Мити): Извол’те, извол’те, седите.
КАТА (Уноси вино, софон соде и један тањир пун лешника. Све то ставља на сто.)
АРСА: Шта је то, Като?
КАТА: Па вино, господине, а ово, нашло се у кући мало лешника, а то је добро уз вино.
АРСА: Добро, добро! Добро си се сетила!
КАТА (одлази)
МИТА: Баш наишла врућина, па то ти је. Тре шо!
АРСА: Ја, право да вам кажем, и не излазим из куће (налива им вино) Је ли по вољи мало соде?
ТЕШИЋ: Молим!
АРСА (налио): Извол’те, служите се! Него видесте ли… (Примичу главе и причају, али се ништа не чује)
АРСА: Чиме, молим вас, чиме може; којим средствима кад вас одозго засипају оним несрећним ценама? Извол’те се онда бранити. Како, извол’те ми објаснити, како ћете се бранити, кад те заспу као киша наметима и порезима? Или ви можда мислите да можете, па добро, ајд извол’те се бранити. (Шчепа у обе шаке лешнике и засипа њима Тешића и Миту. Они се буне, покривају главе рукама, штите лице шакама и најзад завлаче главе под сто. Арса једнако узима и засипа их) Нема, нема ту, господине, начин да се браните, волео бих да видим како ћете се бранити.
МИТА: Али молим вас, господине Арсо!
АРСА: Кријете главе: мислите ви нешто ће вам то помоћи. Ништа, господине! Не вреди ништа крити се. (престао је да их засипа)
МИТА (извлачи главу): Молим лепо, господине Арсо, силвупле!
АРСА: Добро! И питам ја вас, господо моја, где је та хашка конференција, где су та њена решења и одлуке? Шта би рекла хашка конференција на то што су нас бомбардовали којекаквим гасовима! И нико да мрдне прстом да протестује!
ТЕШИЋ: Па протестовано је!
АРСА: Ко, молим?
ТЕШИЋ: Не памтим, не могу да се сетим.
АРСА: То је оно што не можете да се сетите! И шта је био одговор на тај протест? Измислили су још горе средство; ММФ, отпуштања, ПДВ…. И како се ту човек може бранити? Нема начина, разумете ли, нема начина! Сипа вам у лице грозоте: сипа, сипа, сипа, а ви извол’те, браните се. (дочепа сифон са содом и поче њиме да шприца Миту) Извол’те, покушајте се бранити.
МИТА: Ама, молим вас, господин-Арсо!
АРСА (сипа и даље и засипа га по оделу, по глави и у лице): Извол’те, браните се ако можете. Ајде, што се не браните! (окрене се Тешићу) Или мислите можда да бисте се ви могли бранити?
ТЕШИЋ (устаје са свога места): Ништа ја не мислим, признајем да се не могу бранити. (устаје и седа на фотељу која је крај прозора и далеко од стола)
МИТА (бришући се пошто је Арса оставио сифон): Ја вас лепо молим, господин-Арсо, да не говоримо више о рату, јер ово већ прелази сваку меру. Се тро, се тро, господин-Арсо!
АРСА (одлази и узима свој штап који се налазио крај столице до врата и врати се да седне за сто, а штап завуче под сто) Ето, ви седите и не надате се, а они – оп, па нови намет. Само вас тек звизне! (удари Миту штапом по ногама)
МИТА: Јаој!
АРСА: Ето, видите, и не надате се, а не можете се бранити. Извол’те, браните се ако можете. (размаха се штапом, под столом)
МИТА (дигну ноге на канабе): Али, молим вас, господин-Арсо, умирите се, забога, па нисмо ми дошли овде да ратујемо. Ном де дије!
АРСА: Извол’те се бранити, да видим како се можете бранити!
МИТА (са скупљеним ногама на канабету): Признајем, побогу, брате, признајем, не могу се бранити.
АРСА (престане): Не можете, дабоме! А зашто не можете? Зато што су подли, зато што су подмукли. И мислите да је то све? (метне штап крај столице на којој је седео Тешић)
МИТА: Ама верујемо вам, забога! Не можемо се бранити! Енпосибл дефандр! (трчећи одлазе)
***
ПРВИ СПИКЕР: Ма шта је ово?! Драги гледаоци, идемо даље са вестима. Постоје и друге пожртвоване особе о којима се ретко говори. Одбијају разговарати и не желе бити виђени. Како су готово невидљиви, одлучили смо посегнути за техником скривене камере. Погледајте шта се иза наших леђа свакодневно догађа.
***
(ВОДА, ВАЗДУХ, ВАТРА и ЗЕМЉА утрчавају на сцену и сви осим ваздуха дају руку уз речи: Уништити!
ВАЗДУХ: Чекајте, не слажем се. (Пева стихове, полако се придружују и ове три, а онда и сва деца.)
/СВИ певају стихове/
ДРУГИ СПИКЕР: Па ово је немогуће!!! Драги гледаоци, привремено се одјављујемо због техничких сметњи.
СВИ: Ко је схватио, слободан је, а ко није, џаба му је гледање наших информативних емисија.