Симан говори

(радови ученика 7/2)

Никола Л.

Моја највећа грешка је то што сам мислио да се власт променила у Босни. Због тога сам изгубио све оно што сам имао и што сам волео. Свидело ми се да будем сам свој газда. Када сам мислио да је Ибрагин иметак постао мој, много сам био срећан. Било је лепо живети на поседу неког богаташа, али је све то трајало врло кратко и та моја тврдоглавост уништила ми је живот. Без иједног тренутка размишљања, моја одлука је тада била чврста. Одлучио сам тада да не дам Ибраги ниједну једину шљиву, али сам одлучио да му дам да се наједе на лицу места, али ниједну не сме понети. И на крају сам од великог поседа и превеликог богатства у роду завршио на улици без иједне пребијене паре. Мој живот је окончан када сам схватио да сам погрешио и изгубио оно што сам имао и волео. Јер нисам једно хтео да знам: власт је власт!

Теодора Ћ.

Осећао сам одговорност да кажем све што се у мени нагомилало, нисам могао да прећутим и да и даље служим агу. Ага је све то прекинуо изненадним одласком, а то је значило да нисам могао да кажем све што сам желео. Знајући да нећу остати кмет после речи које сам изговорио, желео сам да идем до краја, али то није било могуће. Због тога сам осећао тињање бола у грудима. Да нисам овако поступио, осећао бих се лоше целог живота, али неколико секунди променило је мој живот. Моје речи су жацнуле агу... Иако је био добре душе, признајем. Лежећи под крошњом шљиве, одмарао сам се после мукотрпног рада и био сам срећан у мислима што нећу више никога служити. Знао сам да ћу победити у овој игри речи јер је ага био плашљив човек. На културан начин хтео сам да му кажем све лоше ствари које су излазиле из мене јер се у једном дану није могло покрити мучење кметова свих тих година. Ту патњу коју сам преживео дуги низ година испољио сам у гневу, али сам ипак остао смирен и достојан свог народа. Осећао сам се као прави јунак у овом дијалогу и због тога сам поносан. Оно што је било наше, не дозвољавам да нам одузму обични пролазници кроз ову нашу беду.

Александра А.

Било је толико тога што сам хтео да кажем и Ибраги и свим другим агама. Баш у том тренутку речи су саме излазиле и као да су биле смишљене. Успео сам да се супротставим и кажем своје мишљење. Сада је био ред на нас, кметове, да владамо и наређујемо, да уживамо и пуштамо аге да раде и муче се за своје породице. Сада, када је друго време, све треба да се мења. Свет може бити другачији и бољи ако уведемо нешто ново, другачије, боље. Више нећемо да трпимо ову неправду и да трпимо да радимо за другог. Хоћу да сада имамо и ми, кметови, права и да можемо и ми одлучивати. Али на сваку моју реч, он је само говорио да је све остало по старом. То ме је подстицало да причам још више и не дозволим да он победи и у овој борби. Нисам причао само у своје име, већ и у име свих кметова коју су трпели све ово и то сад, кад је неко други на власти. Притом сам мало викао, али сам и рекао, смиреним тоном, да ћемо ми победити јер нас је кметова више и јачи смо јер смо заједно. Доста је било. Прошло је ових четиристо година.

Теа Р.

Био је то осећај који до сада нисам осетио. Осећао сам се тако слободно, осећао сам се као најјачи човек на свету. Срећи нигде краја. У том тренутку из мене су само летеле речи које сам све ове године чувао дубоко у себи. Све што сам хтео рећи, рекао сам, и баш се због тога осећам слободно. Нема више тих мисли које сам скривао дубоко у себи, нема их више, срећан сам. За њега сам све радио, и он мени тако да врати?! Никада није марио за мене. И те шљиве нису били толико битне, колико то што сам хтео рећи. Ибрага ми се није хтео супротставити, иако је из њега текла туга и бес. Или је нешто знао више од мене?! Помешане су биле његове емоције. Али и моје... Нисам мислио да ће тако брзо одустати и отићи, али сам се преварио. Опет... Зашто ли је отишао?

(шк. 2013/2014.)