Свако време има своје Феме

Живот је игра у којој није све црно и бело. Понегде се нађе и нека сива флека. Чим се роди, човек се нађе у њој и нема избора осим да је игра и да се нада најбољем. Али временом, уз труд и рад, он бира како ће изаћи из ње. Као победник или губитник...

Наравно да сви желе да победе, али се питају која је награда, која је сврха победе. Нема награде. Победник је онај ко из ње изађе срећан и да не жали ни за чим. Ко су, заправо, срећни људи? Сви ми на то гледамо из различитих углова. Са моје тачке гледишта, срећан човек није онај који је богат, бар не у материјалном смислу, ни онај без проблема, ни славан ни успешан. За мене је срећан човек онај који се радује малим стварима, зна да после кише увек долази сунце и увек види светло на крају тунела. Али таквих људи је увек било мало и мало ће их и бити, јер остали жуде за већим, бољим, за новцем, вишом класом и забораве да уочавају лепе и позитивне ствари.

Без обзира на то колико су се мењали градови, земље и цела плава планета, увек је било људи који су желели виши положај, да буду цењени и поштовани. То им је једноставно у крви, јер вук длаку мења, али ћуд никако. Откако је света и човека, такви људи желе да буду део високе класе и да имају што бољи друштвени статус. Ноблес најчешће желе да постану људи из јадног друштва. Што јадније друштво, то већа чежња за ноблесом. Поготово сада у време када се не зна ко пије, а ко плаћа. Чим нека особа дође до одређене количине новца, вине се у небо и мисли да са њим може све да купи, па чак и бољи живот. По мом мишљењу, ти људи су јадни јер су се покондирили. Стара народна изрека каже: Ништа горе него кад се тиква покондири. Раније се у тиквама чувала вода, а у кондирима вино. Такви људи су попут тикве; одређени су за неке обичне, једноставне ствари као што је вода, али очајнички желе да буду кондири. И не схватају да за њих није скупа ствар попут квалитетног вина. Џабе им сав новац овог света ако су у души остали прости. Можда могу да промене говор, сакрију нагласак и облаче се по последњој моди, али не могу да промене и своју природу.

Опет се враћамо на то да је живот игра и да је победник онај ко из ње изађе срећан и неокаљан. Умишљени људи из ноблеса живот посвете жељи за победом, али од силне извештачености забораве да буду природни, а они сами – срећни. За њих је срећа само ситница, али чим је забораве, они моментално губе. Посвете томе цели живот и тако га протраће у жељи за победом, а не стигну ни на пола пута, а већ изгубе. А и не знају да су изгубили. То је најстрашније. Једино они не примећују суштину...

Бојана П. 7/1

(шк. 2012/2013.)

Свако време има своје Феме

Сви људи су донекле слични једни другима, али опет, свако има нешто што га чини посебним, нешто по чему се разликује од осталих. Тако има људи које је тешко разумети, који желе да буду нешто друго и способни су да ураде све да би задивили друге.

Али, да ли је могуће да човек сачува своју оригиналност у условима наше савремене стварности? На жалост, прави живот, тачније, савремено друштво, диктира нам своје законе и прописе, пре свега са становишта етике и морала, којима слободан човек може да се повинује или не послуша, у зависности од тога одговарају ли правилима његовог морала. По мом мишљењу, услови данашњег живота не дозвољавају човеку да у потпуности изрази своју суштину, да живи својом вољом. У јурњави за одређеним циљевима живота, човек се прилагођава условима, покушава да се понаша као већина, губећи на тај начин свој карактер. На пример, правила везана за моду човек углавном поштује без изузетка. Али пратећи моду, човек у датој ситуацији крене за својим осећањима и жељама. Заборави ко је, заборави да живи по сопственим правилима. Жели само да не буде сличан осталима, жели бити занимљив за оне око себе. А да ли је ствар у спољашњој лепоти која је привидна, у којој је скривено оно што је најважније – личност човека и његова природа. Да ли тада чујемо своје срце, своју душу, да ли у огледалу видимо пре свега самог себе, а не некога из околине или познатог глумца?

Понекад опет, човек је спреман, због виших циљева, да на неко време носи маску и постане такав каквог жели да га други виде. Међутим, он не може променити своје право лице и у души ће остати онакав какав заправо јесте. А то је особина слабих људи, који нису у стању да бране своју животну филозофију, плашећи се да буду то што јесу. Често се питам да ли је живот једно велико позориште, а ми у њему само добри или лоши глумци.

Људи су тако чудни и различити. Понекад су у стању да лажу и да се претварају толико док то и њима не досади. И уопште, тада није заправо важно ко си, битна је свест и лични карактер који се неће достићи, па макар били тиква која мисли да је кондир или кондир која мисли да је тиква.

НИКОЛА К. VII₁

(шк. 2013/2014.)

Свако време има своје Феме

Иако је Јован Стерија Поповић, наш први комедиограф, писао комедију „Покондирена тиква” за тадашње време, свака паметна особа зна да у сваком времену постоје Феме.

Фема је у комедији представљена као умишљена жена, која за себе мисли да је ноблес и да је Бог људима из ноблеса подарио руке да би се сређивали, а не радили, да је њихов посао да у једној руци имају шољицу за чај, а у другој лепезу. Као што сви знамо, Фема је измишљени лик, али у данашње време Феме нас углавном и окружују. Све је више и више људске извештачености, лењости, лицемерја, површности. Већина данашњих жена, па и мушкараца, мисли да је довољно да мало мрдну прстом, чак и превише. Потцењују особе које су материјално нестабилне, а о себи размишљају као о особама на вишем нивоу од осталих. Феме желе да буду отмене, али не схватају да је то ствар могућности зато што сви ми нешто желимо, али нам се то често не испуни.

Свевремени лик Феме постоји у свакој средини, мањој или већој, у сваком времену и изазива смех и подсмех код нормалних људи.

Љубица 7/2

(шк. 2013/2014.)