Школска слава

ЛИЦА:

• Први приповедач
• Други приповедач
• Голубица
• Растко / Свети Сава
• Ана
• Немања
• Вукан
• Стефан
• Монах
• Морнар
• Капетан
• Вођа гусара
• Неколико гусара
• Рецитатор први – „Анђео мира”, Војислав Ј. Илић
• Два рецитатора – други и трећи – „Савин монолог”, Десанка Максимовић
• Шесторо деце из публике

ПРВИ ПРИПОВЕДАЧ: Некада давно у једној земљи окруженој великим царевинама истока и запада, између два велика мора, постојала је сасвим мала земља по имену Србија.

ДРУГИ ПРИПОВЕДАЧ: Од давнина су се ту путеви и судбине укрштале. Оријентални каравани са свилом и зачинима, бели једрењаци натоварени јужним воћем и чајевима, принчеви и принцезе у потрази за новим поседима и богатим невестама и младожењама.

ПРВИ ПРИПОВЕДАЧ: Они са истока говорили су за ову земљу да је на западу, они са запада да је на истоку. Некада се дешавало да се по два цара баш у тој земљи сударе: цар са запада крене према истоку, цар са истока крене према западу и ко год да је победником постајао хтео је Србијом да влада.

ДРУГИ ПРИПОВЕДАЧ: Е па ево приче о неком посве необичном, другачијем. Ово је прича о неком ко није хтео да влада. Послушајте је пажљиво. Отворите срце за њене поуке, усвојте их, примените их, прихватите их.

РЕЦИТАТОР ПРВИ:

Анђео мира

Ноћ дубока влада, и све живо спава,

На староме торњу поноћ откуцава –

И у томе часу, са гранчицом крина,

Анђео се спусти са рајских висина.

Све поспало ћути, нико се не буди;

Не виде га звери, не виде га људи.

Ал’ осећа грање, па се тихо свија,

Осећа га лахор, па слатко чарлија.

И анђео мира, кроз дубоку таму,

Спусти се пред олтар у пустоме храму.

Па прекрсти руке на блажене груди,

Рујну зору чека, да небом заруди.

Војислав Ј. Илић

ГОЛУБИЦА:  Да вам се представим… Ја сам Голубица. Сећате ли ме се од прошле године? Била сам пред вама на овом месту тачно пре годину дана. Причала сам вам необичну причу, о једном посебном принцу и данас сам ту истим поводом и желим да је продубим, проширим, употпуним… Да вам је испричам из мало другачијег угла, да вас на њу подсетим. Враћам вас у далеку прошлост, у доба од пре осам векова, на српски двор којим управља добри краљ Стефан Немања заједно са својом супругом, племенитом и кротком Аном.

Двор. Немања и Ана се моле. Молећи се, клону и заспе.

НЕМАЊА: Господе Боже, дај нам по благости твојој да доживимо још једно мушко дете које ће бити утеха душе наше, на чијој ћемо руци легавши починути.

АНА: Уснила сам чудан сан. На пропланку шуме лежи тек рођено дете. Вуци га милују и причају му, име му је Растко, ја ћу бити мати божијег детета које ће се отргнути из нашег наручја и отићи у божју кућу. Вуци ће га штити, птице разумети његов говор, а народ ће му се клањати и веровати у његова чуда. Кад мане руком, дажд ће у сунчани дан претварати, болне исцељивати и сиромахе спасавати! Срби ће у њега као у свога Исуса гледати и покољења далеко испред нас његово ће име славити! Али гле, видим једно велико брдо, дим, прах, крв и чудан знак! Руке његове ће бити чудотворне, а реч свемоћна! Па нека тако буде!

ГОЛУБИЦА: Тако се родио Растко. Растко је као и сви принчеви живео у дворцу у којем је једна огромна соба била пуна пунцата најлепших играчака. Имао је звечку са бисерима, мач са дршком украшеном дијамантима, кликере од праве слоноваче… Све најскупоценије играчке које се могу замислити. Али уместо да се игра са тим играчкама или да се грудва и санка, Растко је стално читао књиге. Дивио се мудрим и скромним људима, онима који су богати знањем, а не златом.

Поново Ана и Немања излазе на сцену. Нa сцени су и принчеви Вукан и Стефан. Вукан се мачује са Стефаном и сатера га у крај. Растко чита.

НЕМАЊА: Ово дете треба да влада Србијом. Вукан је превише нагао, смео, непромишљен. Стефан је навикао да узмиче. Често подлеже туђим утицајима. Растко је будући владар.

РАСТКО: Господе мој и Боже мој, како да објасним седим родитељима, а да не ожалостим душе њихове? Како да победим љубав њихову, којом ме привезаше за себе и отачаство наше, а да не погазим заповест твоју Господе коју даде оцима нашим: „Поштуј оца и матер своју да срећно и дуговечно поживиш на земљи!” Поштујем их, Господе, и волим. За једну њихову реч која је слађа од меда; за осмех њихов благи који је топлији од даха пролећног, за сузу радосницу, Господе, у оку мајке, која је светлија од сунца, све бих учинио… Али, како им рећи? Како им објаснити да сам свезан и заробљен и Твојом Божанском љубављу? Како им рећи да ме чудесна светлост Твоје љубави, Христе, привуче и спали ми млађан крила, те да се више не могу вратити њима?! Знам да ми желе добро! Хоће да ме ожене, хоће да ми дају област на управу и да ме тиме узвисе над свима вршњацима мојим!… Знам! Али, ја бих, Учитељу мој и Господе, да се узвисим духом до небеских висина, да се просветлим светлошћу Твојом божанском, да се домогнем благодети Твоје коју даде светима Твојим… Тамо је срце моје, тамо су мисли моје!

Са сцене одлазе Стефан Немања и Ана. Голубица узима Растка за руку и води га на Свету Гору. Помаже му да се пресвуче. Даје му штап и монашко одело.

ДВА РЕЦИТАТОРА:

Савин монолог

ДРУГИ РЕЦИТАТОР:

Ноћас ће кроз сан родитеља мојих

слутња тешка

замахати црним огромним крилима,

и браће моје кроз срца витешка

страх ће минути.

ТРЕЋИ РЕЦИТАТОР:

А ја ћу бити далеко од родних села,

на домаку светогорских тихих манастира,

клечаћу већ крај манастирског прага бела

пун молитве и мира.

ДРУГИ РЕЦИТАТОР:

И кад бекства синовљег стигну тужни гласи

до властеле наше и кнежева,

резаће већ свети оци моје власи;

и душа под небом јутарњим као шева

биће високо.

ТРЕЋИ РЕЦИТАТОР:

А кад мати моја пружи убогом комад круха

и помене у молитви име изгубљеног чеда,

срце ће куцати моје испод свештеничког руха

и спазићу где ме Христос право у очи гледа.

ДРУГИ РЕЦИТАТОР:

Куцнуо је час светог завета.

Никада више видети нећу мили очински кров,

ни слушати благог мајчиног савета,

ни с браћом младом кренути у лов.

ТРЕЋИ РЕЦИТАТОР:

Никада више са ових кнежевских трпеза

нећу чути звук купа и кондира,

и одоре своје царске од златнога веза

заувек скинућу.

ДРУГИ РЕЦИТАТОР:

А кад манастирске прекорачим праге мирне,

у осамљеничка кад ступим дворишта

и удахнем мирис свете смирне,

душа моја од живота више ништа

неће тражити.

ТРЕЋИ РЕЦИТАТОР:

Молићу се тада за спас српског рода,

за родитеља својих благ и побожни крај,

и да браћа моја кроз живот иду светла хода,

као анђели кроз рај.

 Д. Максимовић

ПРВИ ПРИПОВЕДАЧ: И тако Растко збаци са себе не само своју златну круну, већ и своје земаљско, принчевско име, а на Светој Гори доби ново, монашко име: Сава. Обилазио је Сава мудраце по Светој Гори, запиткивао, ослушкивао, много тога научио, болесне лечио, српски храм Хиландар сазидао, све своје благо разделио и једног дана је решио да  крене према Јерусалиму.

ДРУГИ ПРИПОВЕДАЧ: Многи су чули за путовање Светога у Јерусалим, и знајући да носи са собом много богатство, крвници звани гусари, укрцавши се у брзе галије и у морским заливима у заседи чекајући, вребаху на њега, тражећи да га опљачкају. Ево шта се догодило.

На броду, за време  путовања Светог Саве за Свету земљу.

МОНАХ: Оче, већ данима путујемо, а земљу не видимо.

СВЕТИ САВА: Не брини, чедо. Бог ће се постарати за нас.

МОРНАР (вичући): Једра на видику!

КАПЕТАН: Чија ли је то лађа?

МОРНАР: Не видим добро заставу… Видим мртвачку главу. Гусари!!!

КАПЕТАН: Нека нам Бог помогне.

ВОЂА ГУСАРА: Предајте се! Нико да се није макао. Вежите их!

ГУСАР: Ево неких црноризаца.

ВОЂА ГУСАРА (обраћајући се Светом Сави): Ко си ти, попе?

СВЕТИ САВА: Нисам ја, добри човече, поп, већ грешни монах Сава.

ВОЂА ГУСАРА: Добри човече?! Није него! Ја гусар, а он мени – добри човече. А одакле си?

СВЕТИ САВА: Из земље Рашке.

ВОЂА ГУСАРА: Где ти је па то? А где си пошао?

СВЕТИ САВА: У Свету земљу, добри човече.

ВОЂА ГУСАРА: А, тамо… Па сигурно си понео и поклоне. (гледа према публици) Пазите, сад ће сигурно почети да се извлачи: те, нисам, те, ми смо сиромашни…

СВЕТИ САВА: Јесам, добри човече.

ВОЂА ГУСАРА (изненађен искреношћу Светог Саве): Јеси! А мора да су скромни и сиромашни?!

СВЕТИ САВА: Не, добри човече. Богати! Злато и драго камење.

ВОЂА ГУСАРА: Ма, да ли је могуће? Тако кажеш? Ти мора да си неки богаташ? (гледајући подсмешљиво скромну одећу Светог Саве)

СВЕТИ САВА: Ја нисам. Али добри мој отац био је жупан, а мој брат Стефан – краљ. А и синовац ме је богато опремио за пут.

ВОЂА ГУСАРА: Тако кажеш?! Богата родбина? А и ти мора да си неки важан човек?

МОНАХ: Свети је архиепископ српске цркве. Сигурно си чуо за њега?!

ВОЂА ГУСАРА: Ти да ћутиш, ништа те нисам питао! (окреће се према Светом Сави) Архиепископ! Тако дакле! (не верујући и даље) И кажеш злато и драго камење!?

СВЕТИ САВА: Тако је, добри човече.

ВОЂА ГУСАРА (нервозно): Ма рекох ли ти да престанеш! Откуд то добри човече?

СВЕТИ САВА: Види се то! Доброта се човекова на лицу одмах препозна!

ВОЂА ГУСАРА: А по чему? (нешто смиреније)

СВЕТИ САВА: По очима. Оне су огледало душе.

ВОЂА ГУСАРА: А шта ти видиш, старче, у мојим очима?

СВЕТИ САВА: Видим, добри човече, бол, патњу и муку. Видим човека жељног љубави. Мора да си неког драгог изгубио.

ВОЂА ГУСАРА: Како си знао, оче? (прошапута гусар измењена лица)

СВЕТИ САВА: Господ ми је отворио очи да видим твоју душу, добри човече.

ВОЂА ГУСАРА: Изгубио сам жену и ћерку. Убијене су. Од тада их стално освећујем. Крадем, убијам. Платиће други за њихову невину проливену крв!

СВЕТИ САВА: Мржњом их нећеш вратити. Само љубављу. Ја целога живота љубављу и трпљењем лечим мој народ, мирим завађену браћу, молим да опросте једни другима. Да се врате на прави пут да би им и Бог опростио.

ВОЂА ГУСАРА: Мени Бог сигурно неће никад опростити.

СВЕТИ САВА: Нема греха неопростивог, осим греха непокајаног.

ВОЂА ГУСАРА: Да ли је то истина, оче?

СВЕТИ САВА: Веруј, јесте.

ВОЂА ГУСАРА: И ти кажеш, Бог ће и мени опростити што сам убијао, пљачкао, палио, крао?!

СВЕТИ САВА: Ако се искрено покајеш, хоће, добри човече.

ВОЂА ГУСАРА: О, добри старче. Велика је твоја љубав. Моли се за мене грешног. (окрећући се другом гусару) Прелазите сви на наш брод!

ГУСАРИ: Шта је, вођо? А пљачка?

ВОЂА ГУСАРА: Прелази! Не питај ништа! Све остављај! (говори Светом Сави) Пратићемо твој брод, оче. Да сигурно стигнеш у своју луку.

СВЕТИ САВА: Хвала, добри човече. Бог нека те благослови.

ГУСАРИ (по повратку на брод): Шта то би, вођо? Остасмо празних руку?!

ВОЂА ГУСАРА: Ћутите! Није тако. Остасмо празних руку, али нам старац отвори очи да видимо какви смо. Хвала му на томе.

На броду.

МОНАХ: Опет нас, оче, ти избави из невоље.

СВЕТИ САВА: Не ја, но Господ милостиви, који нигде и никада не оставља децу своју. Ходи, чедо, да Богу заблагодаримо за незаслужене дарове.

СВЕТИ САВА: Као слабо и беспомоћно дете родио сам се на земљи, али Анђео Твој, раширивши своја светла крила, заклањао је моју колевку. Од тога часа љубав Твоја сија на свим путевима мојим и чудесно ме води у светлост вечности. Зато Те хвали душа моја и кличе са свима који Те знају:

Слава Теби који си нас позвао у живот!

Слава Теби који нам откриваш лепоту васељене!

Слава Теби који отвараш пред нама небо и земљу као вечну књигу мудрости!

Слава Твојој вечности у овом пролазном свету!

Слава Ти за тајне и јавне милости Твоје!

Слава Ти за сваки уздах мога срца!

Слава Ти за сваки корак живота,

за сваки тренутак радости,

слава Ти, Боже, у векове!

(хор)

ШЕСТОРО ДЕЦЕ ИЗ ПУБЛИКЕ:

Устани из хлеба, Свети Саво!

Устани из зрна соли, Свети Саво!

Устани из овчјег руна, Свети Саво!

Устани из вучје земље, Свети Саво!

Устани из зделе млека, Свети Саво!

Устани из пшенице и ражи, Свети Саво!

СВИ:

Трпеза за којом смо

твоја је трпеза;

хлеб који ломимо

од твог је жита;

вино које пијемо

твоје је вино.

К Р А Ј

Напомене:

• Текст је преузет са интернета и прилагођен нашим потребама.
• Представа никада не би била тако упечатљива да није било наставница Биље и Сање ♥