Јаница-Добрица
Друго место на општинском такмичењу 
Улоге:
Јана (вредна девојка)
Ана (савремена девојка)
Нина (савремена девојка)
(Ана седи на поду, гледа телевизор и спрема се да иде негде, маже нокте. Нина улази у собу, спушта наочаре са главе)
Нина: Како је данас пуно Ушће, ух … Морала сам и до Делта ситија.
Јана: Сутра имамо тест из књижевности…
Нина: Ух, знам! Не причај ми те грозоте. Него, морала сам да жваћем орбит …
Јана: Секо, жалим те. О каквим глупостима ти причаш. Са ким се ти дружиш…
Нина: Ја сам још увек ту, ако не примећујеш! Ти ћеш да ме жалиш! Гњаваторка једна. Кућа – школа, школа – кућа… Ма како да не!
(Јана устаје и спушта још једну књигу на гомилу поред себе)
Нина: Да ли ме ложиш да си још једну прочитала?!
Јана: Књиге су јако корисне!
Нина: Ма само ми још реци да обогаћују речник! Да нуде сигурну, блиставу и богату будућност…
Јана: Нуде.
Нина: Аха, кад бисмо се лагале. Него, колико је сати?
Јана: Колико ти треба?
Нина: Треба ми таман толико да ми се осуше нокти и да ми почне Сулејман, па да кренем до града.
Јана: Онда је 17 и 25…
Нина: Знаш, можеш са мном. Пођи са мном, молим те. Хоћу да се у новим лонама прошетам по граду. А ти иди за мном у стопу. Нека свако види да сам ја…
(утрчава Ана)
Ана: НЕ! НЕ! НЕ! НЕ! НЕ! НЕ! НЕ! НЕ! НЕ! Огребала сам нови ифон!
Јана: Ах, велике ли трагедије… Већа је трагедија што и не знаш да је то ајфон. Средство за заглупљивање. (за себе) Ако је то у вашим случајевима могуће.
Нина: Вас две сте тотално… изгубљени случајеви. Мислим оно, тебра, за шта вас је мајка природа створила, није ми јасно… Заћорене у глупости.
Јана: Ана је залуђеник за ИКТ, а ти? Колико си књига прочитала не рачунајући сликовнице и модне журнале?
Нина: (набраја на прсте, броји до 20 отприлике) Хмммм… хм… Сетила сам се! Две!
Јана: Чисто сумњам, да знаш. Ја сам ти сестра близнакиња, ако си случајно заборавила. Које, ајде сад?!
Нина: Ммммм… Знам! Упутство за депилатор! и Хм… Да! Сликовницу, Хајди, када сам била мала. Ону глупу што нам купила тетка.
Јана: Ниночка, душо, сликовнице немају текст, него слике, знаш, зато се и зову сликовнице.
Нина: Ма како год.
Ана: Вас две сте тако… Затуцане, приглупе, плиткоумне за 21. век…
Јана: ‘Ајд’ сад преведи на српски. Ако си у стању, ха?
Ана: То је књижевно-уметнички језик!
Нина: Ма екстра, тебра. Него, морам по најновије лакове, биће за сат или два у Београђанци распродаја.
Јана: Сутра имамо контролни. Зар нећеш прочитати граматику, радну свеску, школску, домаћу и све остале свеске? Нећеш прочитати ову танушну књижицу? Има само 257 страница. Изазиваш срећу. Убиће те мама и тата.
Нина: Ааа… Ако ме стигну. Што се тиче тог силног читања, из уживања… Ипак не. Хвала лепо.
Ана: Јој, шта да радим. Морам на фејс, на аск, твитер, тумбрл, вихартит, јутјуб… Јој, шта да радим? За шта сам бацила толике паре?!
Јана: Боље да седнемо и у миру попричамо, па одемо до библиотеке. Узећемо нешто да читамо, нешто лепо и да оплеменимо наша бића. Па нисте ви најгоре на свету!
Нина: Какве ти глупости просипаш! Сада сам дефинитивно сигурна да су те у породилишту заменили, тебра, 100%.
Ана: Узми те твоје књиге и остави нас на миру! Избија ме алергија од саме помисли на те бесмислене гомиле слова…
Јана: Непоправљиве сте. Знаш, систер. Данас нисам могла баш да се нашминкам, мислим оно, пудер да ставим…
Нина: Што? Па имам одличну марку. Шта му је?
Јана: Па тати је била потребна лопата да очисти неки шљунак у дворишту.
Ана: (смеје се и не може да стане) Е, кеве ми, боље сте од Вукајлије. Хахаххаха!
Јана: То није смешно, то је жалосно! Упропастиће се док дође до тридесете. Пудер затвара поре на лицу!
Нина: Добро, Јанице-Добрице, иди ти као пећински човек, а ми ћемо, јадне, да идемо са затвореним порама на лицу…
Ана: Е тоо, Нина… А, Добрице, хоћеш да…
Јана: Не.
Ана: Али, молим те…
Јана: Не.
Ана: Али и не знаш шта ‘оћу да те питам!
Јана: Знам, да ти анализирам књигу и напишем домаћи!
Ана: Видиш како си ти паметна…
Јана: Не почињи!!!
Ана: Али добићу четврту јединицу! А ако је добијем, ништа од летовања са друштвом!
Јана: Знале смо већ два месеца да треба да прочитамо и анализирамо ту књигу!
Нина: Па када ћу онда на распродаје, модне ревије, у теретану, на журке?
Ана: А и она луда српкиња! Лепо сам нашла друштво на лајни које има филм по тој књизи. Али она запела: разликују се књига и филм, па, разликују се књига и филм. Кога је још брига за неку лудачу која је решила да мало шврља.
Јана: Ти ниси нормална. А брак, а дете, а одговорност?! Уосталом, нећу да вам причам о чему се ради у књизи. Школа је приоритет! И тачка.
Ана: Јанушкице моја, а шта ћеш ти сад да радиш? Хоћеш да спаваш код мене?
Јана: Нисам сигурна. У ствари, не верујем. Морам да довршим анализу.
Ана: Шта? (за себе) О Боже, ко још чита књиге осим оне луде српкиње?
Јана: Чујем те, Ана, не труди се. Ја. Ја читам књиге. Књиге су јако важне у животу.Оне…
Ана: Знам, знам,уче нас, обогаћују нам речник…
Јана: Да. Оне су божанствене.
Нина: Касним на педикир. ‘Оћеш да спаваш код Ане или не?
Јана: Нема шансе!
Нина: О, Боже! Ти ниси нормална. Само се цимаш са тим глупостима… Пусти је, Ана. Спаваћу ја код тебе.
Ана: Шта је толико занимљиво да се запостављаш? Баш си глупа!
Јана: Те књиге ме духовно испуњују. Веома су занимљиве.
Ана: Не глуми и не губи се. Да ли су књиге стварно такве?!
Нина: Какве глупости!
Јана: То нису глупости, а уосталом, ја то волим да радим! Да ли сте вас две прочитале заједно и једну књигу, а камоли свака по једну?
Ана: Наравно. Али то сада није више атрактивно. Књиге… Причала ми баба да је некада читала. Да су сви као луди читали. Мора да је то било неко сморно време.
Јана: Не иди са теме на тему. Колико си књига прочитала? А ти, Нина, сестрице? И даље си остала на оне две?
Нина: Чекај да се сетим.
Ана: Две. Што?
Јана: Две?! Које?
Ана: Па… Приручник за депилатор и књигу за све који држе до ИКТ. Не сећам се њихових наслова.
Нина: Ја сам ти већ рекла!
Јана: И ја теби, али поновићу, није ми тешко. Ти ни-си нор-мал-на! Битно је да си се увукла у те фармерке, које само што не пукну.
Нина: Ово је последњи модел. Је ли, бре, шта ти имаш против мене?
Јана: Ти ниси она Нина коју ја познајем од малих ногу. Ведра, насмејана, забавна… Данас ти нису важне најближе особе већ да ли имаш кило пудера на лицу. Мораш да га скидаш лопатом! То ме подсети на књигу коју сам скоро прочитала. „Избирачица”. У њој се говори о једној надобудној девојци која… Ана… ТИ… СПАВАШ!!! Да ли си ме уопште чула?
Ана: Ајд, мајке ти, не драми. Не спавам већ лакирам нокте. Ниси ваљда оћоравела од толиких књига. Успут буди речено, добар ти је лак. Како ли се само нађе код тебе?! Мора да је Нинин.
Јана: Хвала, безобразнице једна! Али лакирање ноктију не оправдава то што ме не слушаш.
Ана: Је л’ примећујеш колико си се запустила? Видиш, Нина.
Јана: Није важно шта је на се него шта је у се.
Ана: Хахаха!
Нина: Хахаха!
Јана: Зашто се смејете?
Ана: Хахаха!
Нина: Хахаха!
Јана: Ама, зашто се смејете, бештије једне?
Ана: Мора да си и то прочитала. Хахахахха!
Јана: Ви се мени ругате? Ви, ви… Простакуше једне!
Ана и Нина: Хи, хи, хи! Како си сва накарадна! Хи, хи, ха, ха!
Јана: Шта? Како?
Ана и Нина: Ах, боже, умрећу од смеха. Хахаххаха!
Јана: Добићете по носу, ако се још будете смејале!
Ана: О, Боже, не могу да се савладам! Хи, хи, хи!
Јана: Само ми се лудаци и луде могу смејати. Баш ме брига за ваше мишљење. Као да ви и умете да мислите. Вас две само можете дати свету повода за смех.
Ана: А који је то свет, молићу лепо?
Јана: Богме, сав разумни свет. Свако ко је паметнији од вас. А таквих је сасвим довољно. Брука је шта вас две радите.
Ана: Ти ћеш да нам кажеш? Не разумеш ти те ствари и не знаш каква су то преимућства.
Јана: Обе тако глупо говорите да се стидим вашег незнања. Што кажем, казано је паметно. А знам и то да бисте добро учиниле када бисте измениле начин живота.
Ана: Ма остави то. Кажи какве су речи које сад изговараш?
Јана: То су речи разумне, а ваше понашање то није.
Ана: Не мислим то. Питам те да нам кажеш како се зове овај начин говора којим се сад служиш?
Јана: Знам који ти начин говора користиш. Трућање! Тру-ћа-ње!
Ана: Е, видиш, паметнице једна. Није тако. Ово што сада говоримо, разговор који сад водимо. Како се зове?
Јана: Ајд’ да чујем нешто паметно.
Ана: И ти си пречитана. Не знаш да он има своје име.
Јана: Да чујем, пречитана. О, Боже.
Ана: То је проза, незналице.
Јана: Дабогме, проза. Све што није стих, то је проза, а што није проза, то је стих. Видиш ли шта значи учити? Браво!!!
Нина: Него, кад си толико паметна, и толико си прочитала, испричај нам радњу из неке књиге.
Јана: Које? Чекајте да размислим. Ето, на пример… (претура по књигама) У књизи „Рингишпил” говори се о балерини која упркос свим препрекама остварује своје снове.
Ана: Какав смор! Кога то још занима?! Кога је још брига за туђе снове?!
Нина: Баш досадно. Него, стварно, имаш ли идеју колико си књига прочитала?
Јана: Много. За разлику од тебе.
Нина: Прочитала сам, прочитала сам… па рекох ти, две.
Јана: Молим? Па малопре рече да ниси ниједну. Које?
Нина: „Рођење у Лејктауну” и „Упутство за депилатор”. Њега сам позајмила од Ане. Анчи, ништа ме не питај. Вратићу ти га. (за себе) Само не знам кад. Литнула сам га чим ми се запалио депилатор.
Јана: Ужас!
Нина: Добро. Само да знаш, „Рођење у Лејктауну” ми је скренуло пажњу на једну јако важну мисаону именицу. Знаш ли о којој је именици реч?
Јана: О којој? Пријатељство? Радост? Срећа? Знам, љубав!
Нина: Глупачо! Па,беба! И ти си прочитала пуно књига. Чујеш ли ти ово, Ана?
Јана: Беба?! Ха, ха, ха! Беба није мисаона именица!
Ана: Чак и ја знам да јесте. Док је беба у стомаку, не можеш да је додирнеш, зар не?
Јана: Ви нисте нормалне. Беба је заједничка именица.
Ана: Добро, нека буде да си ти у праву… Ко ће с вама који се давите у књигама? И шлихтате се наставницима. ‘Ајде нам испричај за још неку књигу.
Јана: Јао, прочитала сам дивну књигу која је јако поучна, мада признајем да је за млађе. Зове се„Кејти Казу”.
Ана: Какав сам плес научила из те друге књиге коју сам прочитала. Ону о девојкама које треба да нађу господина Правог. Научићу и тебе, ‘оћеш? Можда и ти нађеш некога. Некада. На свети никад. Ти, Нина, знаш кораке. ‘Оћеш?
Јана: Хајде!
Ана: Овако... Рашири ноге… Стани овако… Ево овде… И реци: „Хасим бонанга, м бонанга исјај и. Тонга китико, м тонго китико јо!”
(понављају више пута)
Јана: Предиван плес! Баш сам се уморила. Хххх! Него, шта то значи?
Нина: О, Боже!
Ана: Бре, Јано, откуд ти тако глупе идеје падају на памет?
Јана: Па то нас разликује од других живих бића. Размишљамо, учимо, радимо на себи… Паметан се човек на туђим грешкама учи.
Ана: Да. Има логике. Него, нешто размишљам. О књигама. Добро, признајем, неке књиге јесу забавне.
Јана: Све су забавне.
Ана: Добро, добро. Нека буде по твом. Него, јеси ли ми видела нову јакну? Уникат је. Донела ми је тетка из Париза.
Јана: Која тетка? Откуд теби тетка из Париза?!
Ана: Заборавила сам како се зове. Али, само да се зна, невиђено је згодна. И популарна.
Јана: Ма да, како да не. Него, подсети ме на још једну књигу. Сетих се књиге у којој се говори о девојци која обожава Бреда Пита.
Нина: То је права књига за нас. Причај!
Јана: Између осталог, из ње сам научила да постоје четири чаробне речи.
Нина: Четири?! Шминка, мода…
Ана: Четири?! Момци, еврићи…
Јана: Станите, станите. (запушава уши рукама) Боже, с ким се ја дружим? Ма не, бре.
Ана и Нина: Па које, паметнице једна?
Јана: Бред Пит, хвала, молим, извини и изволи.
Нина: То је пет речи.
Ана: Не, него шест. Ма добро. То није ни битно. Да ли би могла… да нам ипак препричаш неку књигу? Имамо то за домаћи.
Јана: Па, не рекосте ли да сам ја глупа… Не знам баш да ли глупи умеју да препричају књигу!
Нина: Ал’ си напорна. Па то се само тако каже.
Јана: Драгим особама се каже да су глупе тек тако…
Ана: Ајде, бре, Јано, шта само нешто драмиш и филозофираш? Хоћеш или нећеш?
Јана: Мени стварно нису потребне другарице које ме не воле такву каква јесам.
Ана: Молим? Добро ‘ајде. Не мораш. Ја и онако касним, морам да палим. Хоћеш ли ипак да нам препричаш пар књига? То имамо сутра за домаћи.
Јана: Тебе књиге не занимају. А ни тебе, Нина.
Ана: Али желим да урадим домаћи. Да изненадим наставницу. Она се толико прима на оне који читају. Ма и не мораш.
Нина: Можда ниси ниједну књигу прочитала, глупачо. Лажљивице!
Јана: Срам вас било!
Нина: Ма не слушај је. Видиш да је полудела.
Ана: Испричај нам. Кад те молим.
Јана: Па не знам…
Нина: Молим те, ако добијем још један минус, добићу четврту јединицу.
Јана: Па ја сам глупа…
Ана: Нема везе. Опраштам ти. Стварно! Ја и онако нисам прочитала довољно књига.
Нина: Нема везе. Опраштамо ти што си глупа! Ти си и даље она иста Јана. Каква год да си, наша си.
Јана: Мммм. Добро…
Ана: Ти си стварно дивна… На неки посебан начин.
Све: Нас три заувек! (Загрљај)
Јана: Ја ћу вам урадити домаћи.
Ана: Знаш, не мораш да нам препричаваш књиге. Бар не мени. Сама ћу.
Нина: Како кад ниси ни једну прочитала?
Ана: Јесам. Остале ћу ноћас.
Нина: Ма како да не! Откад па ти волиш књиге?!
Ана: Од сад. Жестоко ме је наложила на њих. Како одмах све повезује са књигама. Сви ће одлепити за мном. А онда ће преда мном бити отворена сва врата. Модерне играчке, гардеробу, ципеле… могу куповати и безмозговићи. Зар не?
Јана: Видиш да сам била у праву.
Нина: Гле! Гле! Ана, какве то лудости говориш? Шта то планираш? Ругаш ли се оваквима или ће ти бити мило да се цели свет теби руга? Да будеш пречитана, еј, у 21. веку? Ма мора да се шалиш.
Ана: Ћути, Нина. Не можеш ти ово разумети. Јеси, Јано, у праву. Не само да си ме научила да поштујем књиге, већ си ме подсетила да је важно живети свој живот. То сам заборавила. Џаба мени тетка у Паризу и фирмирана гардероба. Сад морам мислити на будућност.
Јана: Ти ћеш заувек бити моја најбоља другарица.
Ана: И ти моја, много ти хвала!
Јана: Шта је с тобом, Нина?
Нина: С глупачама се нећу дружити! Књиге! Учење! Фуј! (демонстративно одлази)
Много, много касније
(три девојке – баке)
Јана: Ех, да сам некада…
Нина: Ех, да сам некада…
Ана: Ех, да сам некада…
КРАЈ