Један драги лик из романа

У овом саставу ћу вам писати о пољару Лијану, лику из романа „Орлови рано лете”. Изабрао сам њега због свих његових особина, посебно оних добрих.

Пољар Лијан је старац који живи од чувања туђе имовине и који стално грди децу, шта год да раде. Док пецају, краду воће и поврће... Он их не грди зато што их не воли већ зато што је то његов посао, попут чича Јордана у истоименој Сремчевој приповеци.

Показао је да воли дечаке када им је оставио поруку у којој их упозорава на опасност.

Смешан ми је у више ситуација. Можда ми је био најсмешнији када је упао у замку у којој га је спремно дочекала Жуја и када је помислио да је ту, тик поред њега, дрекавац, чудовиште које је опседало све становнике Ћопићевог краја, иако се нико никада није уверио да ово чудовиште заиста постоји. Од срца сам се смејао и када је упао у пећину бежећи од непријатеља. Толика га је срећа обузела што се спасио да није дозволио разочарењу да га обузме. Па да ли је могуће да у његовом реону постоји неко место које он не познаје као свој џеп?!

Замишљам га као старца са дугим седим брковима. Већ му је на глави премало косе, али ту одлику наступајуће старости успешно прикрива шајкачом. Весело гледа у свет око себе својим браонкастим очима. Прилично је низак, али има велике шаке, некако непримерене његовом стасу. Важно је да се у њима увек налази флаша пуна ракије.

Своју храброст, али и љубав према домовини и дечацима, показује готово на свим странама романа када је реч о њему. Одлази заједно са њима у рат.

Волео бих да упознам неког налик њему. Свако ко воли децу и своју домовину, а уз то је и храбар, сигурно заслужује да буде пријатељ свима сличнима себи. Верујем да бисмо се пронашли у размишљањима и осећањима.

Марко Б. 6/3

(шк. 2012/2013.)

Један драги лик из романа

Књиге су један од најлепших видова уметности. Оне су човеков најбољи и најискренији пријатељ. Оне га воде кроз живот и помажу му у свим проблемима. Код читалаца увек изазову узбуђење, а понекад нешто што га може јако растужити и натерати га да се запита како живот може бити тако суров и неправедан. По мишљењу многих, не постоји лоша књига. Када неко прочита добру, узбудљиву, лепу књигу, осећа се као да је расклонио стене које су му блокирале пут у решавању проблема или као да је пронашао закопано благо.

Једна од најлепших књига које сам прочитала била је књига „Кроз пустињу и прашуму”. То је један чаробан роман који подстиче читаоца на размишљање и закључивање. Човек може данима да је чита и никада му неће досадити. Закључак целог романа је да увек постоји нада и да се морамо борити и трудити да наша прича има срећан крај. Лик који ми је постао толико драг док сам читала роман јесте дечак Сташа.

Он је дечак који никада не одустаје и не губи наду за срећом, ма колико се ситуација у којој се налази чини тешком или чак немогућом. Живот пријатеља или драге особе штитио би и пази на њега, чак и по цену сопственог живота. Мудар је и искрен пријатељ кога би свако пожелео. Када нешто замисли, он се свим силама бори да то оствари. Јако је храбар. Пријатеље види и третира као своју породицу. Не постоји препрека коју не може заобићи. Увек ће радо помоћи слабијима и неће се жалити, ма колико ситуација на то утицала. Свако би пожелео да буде као он.

Волела бих да сам као Сташа. Да ме ништа не може зауставити нити ми покварити расположење. Драг лик из романа ме подсећа на моју другарицу Татјану. Волела бих да је цело моје друштво такво као Сташа. Сташин лик ми се допада још и због тога што никога не омаловажава нити се иком слабијем руга. Он је један лик кога би свако пожелео за себе, јер је храбар и има лавље срце препуно љубави према својим ближњима.

Мила 6/3

(шк. 2012/2013.)