Чезнем за даљинама

Постоје места која желим да посетим, прелепи предели и панораме који треба да ми одузму дах, толико људи које желим да упознам... А за то, чини ми се, један мој живот није довољан.

Египат, долина краљева, пирамиде – вековне загонетке човечанства, на тренутак би ме одвели у прошлост. Авантура у каравану је нешто о чему сања сваки човек. А како бих могао одолети Најробију и другим кенијским градовима који су постали познати по фотографијама заласка сунца, црвенкастог неба и усамљених жирафа, чији се обриси назиру док брсте лишће високог дрвећа. Ту је и Мадагаскар, острво-дом за ретке биљне и животињске врсте. Ко би остао равнодушан према лемурима и баобабима?! Моја знатижеља ми говори да би обавезно требало да посетим прапостојбину једног од највећих царстава у свету, Инка. Својим постојањем сведоче о невероватним достигнућима изумрлих цивилизација. Посетио бих места по којима је корачао чувени конквистадор Франциско Пизаро и питао се зашто се код човека јавља нагон за убијањем. А Кариби, божанствена острва, већ својим именом буде чудну знатижељу код сваког посетиоца. Чак је и Колумба неким чудним магнетом привукло и натерало га да се ту искрца. И пирати су често ту налазили склониште за себе и своје благо. Потајно се надам да бих тамо срео Џонија Депа како изводи вратоломије у борби са морским неманима. И док све ово пишем, плашим се да ћу заборавити да „отпутујем” у колевку најстарије цивилизације, Кину. Видети замкове, њихове рушевине и сенке, тргове по којима су корачали средњовековни трговци је нешто што се вечно памти. Жеља ми је да прошетам Забрањеним градом, царском палатом кинеских династија. Постојање Кинеског зида доказ је да Кинези праве ствари које трају дуже од једне године.

И док све ово пишем, а жеље се преплићу, осећам да више нисам у својој соби, већ у некој чудној димензији своје подсвести. Осећам топлину светлости стоне лампе која се полако претвара у прелепу сунчеву топлоту жарког појаса. Имам утисак да лебдим, да је све ово стварно. Мојом собом се шири чудан звук и мирис, помешан таласањем океана и понеким криком делфина. Непозната и необична лица дефилују кроз моју машту, још чуднија је хармонија њихових гласова. Лебдећи у даљини, спотичем се о камен реалности, звук мобилног телефона ме врати у стварност. Боје почињу да бледе, звукови се губе, детаљи се муте. Лица људи, која су ми постала веома драга, остају негде у даљини.

Схватам, да бих више волео и поштовао своју домовину, морам да прошетам туђом; да бих више ценио оно што имам, морам да одем и видим шта ми је све одузето. Моју велику жељу за даљинама покреће дечја радозналост која, ако ништа друго, обогаћује машту и креира неки нови свет.

К. Никола 8/1

(шк. 2014/2015.)

Чезнем за даљинама

Бескрајне, светлуцавоплаве површине широм света далеко су ми од познатих. А жеља за њима само расте. Чежња постаје све јача. Прожима ме од главе до пете и плави сваки делић мене, мојих мисли и осећања. Чежња природом која несебично нуди свима мир и опија душу њиме.

Знате ли онај осећај када ветар носи мирис мора док вам мрси косу? Зашто су привилеговане само неке особе? Зашто живот није равноправан према свима? Тако желим да гледам залазак сунца док морски таласи враголасто засипају бескрајну пешчану плажу рушећи и по коју кулу од песка и шкољки. Волела бих да доживим ситнице о којима се прича и да од њих саткам успомене које ће ми нудити утеху и наду кроз живот. Већ чујем раздрагани смех деце и вриску кад им хладна вода запљусне ноге док радосно трчкарају по плажи.

Желим и више од тога.

Заронила бих свим срцем у подводни свет, све дубље и дубље. Дружила бих се са многобројним становницима воденог бескраја. Знам да они чине овај свет јединственим. Испуниле би ме све тајне сакривене у тајанственим дубинама. Из часа у час откривала бих неистражене пределе препуне неке мистерије, жељне радозналих очију. Већ сада ме преплављује мир тог бескрајног плаветнила које опија моје очи и душу.

Чезнем за тим да будем тамо где су сви срећни, испуњени слободом која им даје крила. Шетала бих се сатима по плажи правећи се да не осећам пецкаво црвенило по кожи које дражесни сунчеви зраци неприметно, али вредно стварају. Осећам сваки свој прст лепљив од сладоледа. Секунду пре су га врели сунчеви зраци растопили у мојој руци. А онда се над целим светом распростире тамноплави прекривач. Раздрагано прекрива тај бескрај, док месец мирно спава сањајући неке тајне снове. Упркос тамном прекривачу, и најситнија тачка посута белим светлуцавим прахом утапа се у моје очи.

Божанствен је то осећај. Испуњава ме попут јутарњег свежег, опојног мириса мора, док сунце полако продире у моју будућност и осветљује је. Знам да ћу наћи свој мир у месту које ће ми у потпуности пријати. После свих бродолома на путу пуном неизвесности. И трајаће вечно тај мир у мојој души.

Л. Љубица 8/2

(шк. 2014/2015.)

Чезнем за даљинама

У рану зору сунце својим златним нитима прелази преко прозора и радознало завирује у сваки кутак моје собе. Немирним прстима голица ме и буди, али ја само желим да чврсто затворим очи и наставим пловидбу плавим Нилом кроз непрегледне пустиње Египта.

Та велика, дивља, необуздана река скрива тајне најстарије цивилизације. Лагано пристајем уз обалу где ме поздравља громогласна рика нилских коња. Египатско узаврело сунце пржи док на камили полако прилазим најчувенијем месту на коме се налазе пирамиде, Гизи. И ту, у сенци Кеопсове пирамиде, осећам сву величину тог јединог светског чуда из древног света које је опстало до данас. Прелазим прстима по врелом камену храпавих површина које су одолеле толиким вековима. А онда као да осетим поглед те краљице пустиње са телом лава. Та поносна Сфинга стоји погледом упрта у звезду Северњачу, иако стално шибана пустињским ветром.

И тако ношен у облаку златног песка урањам у претопле дубине Црвеног мора. Остајем зачаран лепотом тог подводног света који, исто као и ја, чезне за непрегледним даљинама.

Ј. Стефан 8/2

(шк. 2014/2015.)

Чезнем за даљинама

Изненада моју мрачну собу окупа бљесак светлости. Више нисам у соби. Одједном постаде хладно. Осетих како ми пахуља клизи низ лице.

Нетакнут и савршен призор нечега где човек још није упрљао своје руке. Стопљене боје и бескрајне површине снега и леда. За човека, и било које друго биће, ово место представља рај, али и опасност. На овом месту природа је јача од човека. Можда се види неки поларни медвед, бели вук или пингвини.

Окружила ме је пустош и огромне планине које су дотицале сунце. Моји кораци посташе све тежи, а снег све јаче веје. Ипак, колико год лепота да краси ово место, опасност је свуда. Попут слике. Без икаквог покрета. Тај мир пред олују прекине покоји лавеж паса. У малом броју, вуку санке које глатко клизе кроз снег. На санкама стоји само један човек косих очију са великом крзненом капуљачом и у дубоким кожним чизмама ручне израде. Пружа ми руку. Пењем се на дрвене санке. Јуре. Хитају ко зна где. Осећам како ми хладан ветар струји кроз косу. Уживам у драгоценим тренуцима испуњеним срећом и слободом. Тај мир прекиде нагло кочење санки. Пси стадоше, а човек ми без речи пружи пар кожних рукавица и велики топли шал. Поглед ми одвукоше санке које су хитро нестајале у бескрајној белини.

А ја се, окупана светлошћу, опет нађох у својој соби. Био је то незабораван пут у далека пространства. Још дуго ћу га памтити. И надати се да ћу ту лепоту доживети и на јави.

Д. Нађа 8/1

(шк. 2014/2015.)

Чезнем за даљинама

Мање или више, дани личе један на други, као да су преко индига пресликани. Свакога дана школа, књиге, учење, кућа и у њој – моја соба, па све опет у круг. Желим више слободе, желим да моје мисли слободно лете ка даљинама не би ли бар на трен склонили ову свакодневицу и монотонију.

Затварам очи и за трен се нађох високо, високо, на небу – у мом авиону. Најзад сам постао пилот. Уз пуно труда и рада најзад се осећам слободан као птица која лети по ширинама небеског пространства. Испод мене је све чаробно и лепо. Прелећем изнад разних земаља, океана и мора. Сунце се огледа у овим пространим воденим површинама, а златни бљесак одбија се и простире високо, чак и до моје кабине па ми тако греје срце и душу. Очи ми сјаје и упијају ове слике наше земаљске лепоте. Пејзажи се рађају један за другим као слике у фотоапарату. Поглед ми допире и до највећег врха на свету – Монт Евереста. Замишљам себе како стојим на њему и све ми је као на длану. Врло сам срећан и узбуђен. Прелећем и преко Лондона где видим Биг Бен чији часовник откуцава попут мог усплахиреног срца у грудима, које чезне за следећим пространствима. Као птица слетећу и на Ајфелов торањ. То ми је велика жеља, а сада ће бити остварени сан. Изнад Италије видех Криви торањ који ме је подсетио на мој цртеж из раног детињства када сам куле, зграде и неке грађевине цртао укриво, као да ће сваког трена пасти. Пун утисака и бескрајне лепоте у оку враћам се у моју лепу земљу. Ту тек остајем задивљен лепотом њених пространих поља, неописиво лепих планина и разиграних река.

Отварам очи. Тако се, нажалост, ланац прелепих и узбудљивих мисли прекину, а ја се опет нађох у својој соби. Као и свако дете чезнем за даљинама. Надам се да се неће завршити све само на чежњи, већ да ћу пронаћи начин и кренути путем којим ће се испунити моје жеље и остварити ови дечачки снови.

С. Давид 8/2

(шк. 2014/2015.)

Чезнем за даљинама

Понекад...

Понекад желим да будем далеко. Далеко, далеко. Далеко од свега. Јако, јако далеко. Или ћу можда наћи мир баш на ћошку ове тако добро знане улице?

Сав тај немир у мени. Као да ме једе. Огорченост што је пуно тога неправедно. Што моји планови пропадају, а жеље остају нетакнуте и неостварене. Тајне неоткривене. Осећам се као да бих могла да запливам у својим недоумицама и страховима. Сакривена дубоко у мени, једна суза ће ме угушити.

Возим се аутобусом. Обичним, градским. Гледам замрљано зеленило помешано са смеђим дрвећем и златним зрацима сунца, прстију испреплетених са поветарцем. Имам скоро физичку потребу да устанем, да се растрчим и да трчим, трчим до последњег даха. Желим да свет зна да сам ту. И да се борим.

Чезнем за једним осмехом, једном руком у својој. Хиљаде неизречених жеља уз погледе о којима се не говори. О којима се ћути. Чезнем за даљинама.

У ствари, место за којим ја чезнем, које ме умирује, није баш тако далеко. Само пар улица даље од моје куће. Моја стара кућа. Татина кућа. Купим омиљени кекс, одем тамо. Лежим на свом старом кревету у својој старој соби. Гледам старе цртеже исцртане неспретном дечјом руком и осећам... Мир. Умирује ме скоро опипљив мирис парфема, татиног. Звук његовог смеха. Топлина његовог загрљаја и жеља, жеља да ме још једном загрли и подигне високо, високо... Спокојна сам, јер осећам да ме нико и ништа не може повредити или узнемирити.

Чезнем за оним што ми живот није пружио, за свим ситницама које ми недостају. Чезнем... Чезнем... И тако свакога дана.

Ж. Нина 8/2

(шк. 2014/2015.)