Пилипенда ме учи традицији и вери

Сви смо ми људи од крви и меса. Сви грешимо, али не учи се свако на својим грешкама. Где нестаде хуманост? Где нестаде вера? Где нестаде традиција? Србијо, устај! Пробуди се! Нећеш ваљда сад да посустанеш? Након деценија, векова крвавих, проливених суза, одсечених глава, ти сад одустајеш?! Нисмо тако васпитани, нисмо тако одгајани!

У свакој реченици приповетке „Пилипенда” Симе Матавуља одзвањају традиција и вера. Човек који нас учи сваким својим поступком, човек велике грађе и још већег срца, Пилип је истрајан у својој вери и упркос великој несташици није продао нашу неговану традицију за кукуруз, за хлеб, за со. Традиција, реч која полако губи значење у српском народу, а наши преци је не дадоше јер су знали да је она потпора једног народа, једне државе, њених потомака и будућности. Можда смо мала и сиромашна земља, али имамо велике људе, што доказује колики је човек био Пилип кад га народ зваше Пилипенда.У глави ми је само једна његова мисао, један израз: „Хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вери”. Његови поступци су већи од његовог имена.

Данашњи људи гледају само своја посла и своје интересе. Пилип жали за кокошком што гладује. Саосећа са сваким цветом, сваким бићем, животом. Оштро осуђује људе, ако се такве особе могу назвати тако великим именом, који не држе до части, поштења, вере и традиције. Прелазили су у другу веру, оправдавајући се да ће све то кратко трајати. И не разумем. Како им није било јасно да се нико неће сажалити на нас и тако олако давати нам храну већ, чим прелазимо у другу веру, бришемо се заувек. Бришемо сваку жртву. Опраштамо то што су нам деца гладна, што су жене удовице биле, што је много њих главу своју часну давало баш за ту веру и традицију. Пилипенда верује у боље сутра, има наде, али само ако се не предамо. Верујем. Верујем у Пилипенду, верујем у Србе, у нашу традицију.

Немојте да понављате историју и олако одбаците традицију као стару истрошену ципелу, јер ми смо ципела, а традиција и вера њена подлога, ђон. Храбро корачајмо као наши преци, у истој тој ципели омогућимо и нашим невиним потомцима да дођу на оно на шта смо ми дошли. Да дођу на мирне, на истрајне и да се они једног дана боре уколико је потребно за њих, за нас, јер ми смо вера и традиција.

Јелена М. 8/2

(шк. 2014/2015.)