Лазаревићева критика друштва

Друштво, данашње друштво у потпуности је заборавило шта су су наши сиромашни, гладни и неиспавани јунаци све жртвовали зарад тога да ми као следеће генерације имамо нешто што ћемо памтити, а не одбацити и олако заборавити.

Та вера наших предака, вечитих хероја, та њихова храброст, даноноћно жртвовање живота и љубав према отаџбини навели су Лазу Лазаревића да кроз писану реч изрази лично незадовољство, бес и љутњу. Описује тежак живот наших исцрпљених, повређених ратника, ратних инвалида који су у потпуности одбачени и заборављени.

Да није било наших предака, инвалида и бораца о којима се кроз деценије све мање зна, ми као народ не бисмо били овде где се и данас налазимо. Њихова несебична љубав према држави и народу, а првенствено према вери и отаџбини, била је веома јака. Најважније је што је та љубав у потпуности била неискварена, а у последње време се ретко може наћи искрена. Исто колико је у прошлости та љубав била јака, неискварена и искрена, толико ми, данашње генерације, не обраћамо пажњу на то. Људи су пребрзо заборавили патњу предака, заборавили претке на улицама у поцепаној одећи са децом у наручју, заборавили су да су наши преци жртвовали своје животе, заборавили су сву ту проливену крв, плач, бол...

„Све ће то народ позлатити” једна је од најлепших приповетки у чију смо дубину улазили покало, откривајући слој по слој дубоких и потресних мисли и идеја. Речима и личним незадовољством писац показује колико су људи незахвални, себични. Показује да нису толико искварени колико гледају само своје интересе и води их једино жеља да себи и својим прохтевима удовоље.

А ја?! Ја се у потпуности слажем са Лазаревићевом критиком друштва у било ком времену. Његовом, мом, будућем. Мишљења сам да би народ требало подсетити да гробови наших предака и сада и заувек треба да светле у нашим срцима. Треба их подсетити да су вера и отаџбина, братство и јединство, нашим прецима значили више од материјалних ствари, више од новца, богатства, хране, више од живота.

Људе треба покренути, улити им наду за боље сутра. Треба им објаснити да је граница отаџбине само једна. Граница отаџбине је само небо. Треба их опоменути да верују у српске јунаке, проливену крв и њихову храброст; подсетити их да се никад и ништа не заборавља. Данашњи и будући људи треба да знају да љубав наших предака према отаџбини и нама не смеју никада заборавити, а њихове поступке никада у воду бацити.

Теа Р. 8/2

(шк. 2014/2015.)