Рељина борба у суровим животним условима

Живот. Суров живот. Раскошан живот. Линија између суровог и раскошног је танка попут конца. Некад нам живот пружи и омогући све. И таман када се привикнемо, одузме нам све и зада нам такав ударац да се после њега ретко ко опорави.

Не можемо одагнати бол у грудима. Не можемо наставити живот даље. Није истина! Кукавице не могу. Кукавице чекају затворених очију да прође олуја, само што и нису свесни да им је живот прохујао са вихором. Реља Кнежевић, једини јунак који је успео у мојим венама да остави траг. Још увек осећам дозу његове храбрости. Тај човек је имао петљу. Након што му је судбина одузела све, када кажем све, не мислим на материјално, јер није материјалиста. Мислим на породицу. Осврнуо се око себе и видео да је жив. Многи живот подразумевају. У овој секунди много људи умре. Некима стане срце. Неки се убију. Неки ни криви ни дужни настрадају. Он је живео часно и поштено до последњег даха, до последњег треба. Подстицао је и бодрио свог сиротог нећака. Желео је да последњу мушку главу своје породице научим правим вредностима живота. Научи га оно што се обично не учи у школи, оно што се не дели и не сабира – да га научи да не животари него живи!

Последња мећава која га је снашла била је она права, природна катастрофа и суровост чаробног планинског снега и олује. Борио се снажно као лав. Његово срце се плашило за нећака. Он је био његова Ахилова пета, његово богатство, његов смисао. Једино што је могло да га убије јесте управо природа. Једино мајка природа зна где да гађа и да добије. Човек се бори против човека, против неправде, против закона, али његова непремостима препрека је природа. Нако што га ни она није у потпуности докрајчила, пуцала је на сигурно – на нећака.

Живот је бојиште. Човек је мета. Сви гађају у центар. У срце. Након Реље и његовог нећака остала су полумртва уста која се љубе. Остао је у мом сећању Реља Кнежевић и његова права борба у животу који га није мазио, остала је храброст, пожртвованост, достојанство, срце и душа Кочићевог јунака. Остало је сећаљње на то да смо сви ми људи, али ретко ко човек.

Јелена М. 8/2

(шк. 2014/2015.)