Пролазност времена, вечност уметности

Живот! Која је дефиниција и логика живота? Нема је, не постоји, свако тражи своју. Живот је само одређен временски период у коме минути преспоро, а године пребрзо пролазе. У животу ништа није сигурно осим смрти.

Људи се чуде када се једног дана само окрену и у следећем тренутку схвате да неког више нема међу живима. Без обзира што је време бескрајно, људски живот није, свакоме дође крај пре или касније. Време је много чудна ствар: време лети. Да ли смо свесни да сутра можда неће бити неког нама блиског или чак и нас? Неко живи, неко животари, али нико не може да гарантује да ће се после вратити кући или се пробудити следећег јутра. Људи старе, времена се мењају, време мења људе. Због тога не треба плакати за нечим што се завршило, већ треба бити срећан што је уопште било. Неко је тек на почетку, а неко већ на самом крају пута. Неког коме смо важни у животу не морамо узајамно да волимо, али треба да ценимо његову присутност, бригу, помоћ и пажњу коју нам поклања, јер ће нам недостајати једног дана. Недостајаће нам и минимални знак пажње, пропуштени позиви и они ретки на које бисмо се јавили и милион порука где смо, са ким, а највише ће нам недостајати оне у којима пише да пазимо шта радимо. Ми наше време трошимо и посвећујемо некоме кога волимо и чије нам друштво прија, без обзира на то шта други мисле. Небитно је да ли је то трошење и траћење времена. Време проведено са неким до кога нам је иоле стало никада не може бити протраћено. Без обзира колико га ми трошили и траћили, нашем времену долази крај, полако, али сигурно. Време чини своје и на крају иза свакога остаје нешто, добро или лоше, или само пепео, али опет остаје.

Тако остају и уметничка дела. Уметност постоји у многим врстама, шири се разним гранама, проналази се у многим облицима, примењује у различитим струкама. Свака песма, роман, зграда, грађевина, слика, фотографија, филм, скулптура, мајица, хаљина –уметност су, припадају јој. Све од пирамида и цртежа по пећинским зидовима преко Мона Лизе и Давида до „Ромеа и Јулије” и „Хамлета”. Уметност је настала миленијумима раније, али и даље опстаје и траје... Вечност уметности ће постојати док је света и човека. А свако уметничко дело има свог ствараоца, све је потекло из идеје и визије уз мало талента и пуно труда неког обичног смртника попут нас. Можда не зна свако који је фараон изградио коју пирамиду или колико је Да Винчи сликао Мона Лизу, али то њима никада није ни био циљ. Они су заправо живели у мукама, јаду и беди, барем већина. И тек су се уздигли на овом свету када су стигли на онај. Али су и после векова и деценија од њиховог постојања остали запамћени кроз своја дела јер док она живе, и њихови ствараоци ће.

Време је пролазно без обзира на свеукупно његово трајање. Када се сагледа шира слика, време траје милијардама година, али опет, стварно – ко зна ко су били сељаци у средњем веку? Уметност је вечна. Све док има људи који ће јој се дивити, она ће живети кроз њихове очи и руке. А сви тренутно обични смртници са једноставним животима који желе да за собом оставе нешто више од шачице пепела треба да се окрену ка уметности. Ипак је то једини начин да се живи вечно...

Бојана П. 8/1

(шк. 2013/2014.)

Пролазност времена, вечност уметности

Године пролазе, време лети... И док се човек осврне око себе, сменила су се сва четири годишња доба, а док стане и размисли о свему доживљеноме, прођу године, а са њим и живот. Векови су прошли, сад пролазе и сви битни људи: владари, императори, сликари, музичари, било какви уметници и научници... Свако ко је ишта значио на овоме свету – умро је, нестао.

На овом свету не постоји човек који је преварио смрт и био толико познат да је цео свет у том тренутку заборавио на вечну бесмртност уметности. Свако ко је на било какав начин допринео свету и уметности нестао је и ту бесмртна уметност стаје испред нас да нас бодри и учини да никад не умремо и никад не будемо заборављени, што је и уједно један од човекових највећих страхова. Дакле, уметност у неку руку може да буде наш штит, а уметност је и један нови и потпуно неистражени, нама непознати свет без граница. Кажу да слика вреди више од хиљаду речи, кажу да слика заувек овековечује тренутак и чини га непоновљивим, али она и штити њеног ствараоца од заборава, чини га дуговечним. Музика оживљава тренутак, буди заборављена сећања и завршава оно што сликарство није могло. Књижевност, односно, уметност речи чини да све проговори, да му вољу и уметност подигне на сасвим нов ниво који оставља тотално другачији, упечатљивији утисак. Све ове уметности својим способностима чине да се цео свет окреће.

Разне уметности појединачно имају огромну моћ и значај, али заједно се на неки начин допуњују и постају најјача сила која може имати улогу веома јаког оружја и смирујуће природе које је човек икад измислио. Време пролази, али уметност је вечна.

Угљеша 8/1

(шк. 2013/2014.)