Апостроф

Правописни знак којим се обележава изостављање слова из речи или изостављање бројки:

  • Ал′ нисам то мислио.
  • Милош је рођен ′96. године. (Мада је ипак лепше написати: Милош је рођен 1996. године. Smile)

У поезији се користи како би аутори постигли једнак број слогова у стиховима своје песме.

Користи се када се пишу слова када изостају гласови у разговорном језику: Јеси л’ донео књигу?

Треба писати апостроф и када је реч о дијалекатским записима: Нисам ‘тела д’  идем.

Апостроф се пише и када се преузимају презимена из страних језика. Најчешће је реч о италијанском и француском језику. Тада иза апострофа нема размака: Д’Артањан.

НЕ ПИШЕ СЕ!

Занимљиво је да се апостроф не пише у скраћеним облицима инфинитива и глаголског прилога садашњег, иако се као такви не сматрају књижевним облицима:

  • Зна он и планут као огањ живи.
  • Знајућ све то…

Апостроф се не пише уместо самогласника који се изгубио у процесу асимилације и сажимања, али ако је то потребно нагласити, користи се ЗНАК ДУЖИНЕ:

  • Ко да стрепи мрки вуче… (= Као да стрепи мрки вуче…)
  • Мисо (= мисао; у поезији због дужине стихова)
  • Дошо ђаво по своје (= Дошао ђаво по своје.)

Не треба писати апостроф код неких дијалекатских и разговорних речи које се само условно сматрају књижевним:

  • међ нама = међу нама;
  • нек дођу = нека дођу;
  • нит времена нит успеха = нити времена нити успеха;
  • рад среће = ради среће.

И овако и онако Wink

Занимљива је и употреба апострофа у народној поезији. Може се писати, а може се и оставити пун облик реч ако је то потребно ради дужине стиха. Ови су примери везани за глас ЈАТ, односно, када је реч о дугом јат = ије или о кратком јат = је:

  • б’јеле дворе = бијеле дворе