Небо у мом оку (домаћи задатак)

Н е б о    у    м о м    о к у

Здрав човек се не буди ујутро мислећи да му је то последњи дан у животу. Треба ли велике мудрости да се зна о чему мисли?! Песак, камење, дрвеће, трава, реке, океани, мора и планине постоје милионима година на овој планети. Непосредни су сведоци читаве људске историје. Неуморно су вековима посматрали све људске, тако безначајне ратове чекајући свој крај. Мисли ли ико о њима?!

Небо... Појам вечности, светлости и безграничности, створено од стране самога Бога, постоји од како је света и века. Као највећи сведок, Божији гласник, целом својом дужином, ширином и дубином пажљиво проучава и посматра сваки људски потез још од времена његовог стварања. Увек је ту за нас, чак и кад нико не жели да нам помогне или саслуша наше овоземаљске јаде. Оно је увек ту. Попут најбољег пријатеља. Дом је свих звезда које се не виде увек, али се зна да су тамо негде, чекају на нас. Идентични случај као и са пријатељима.

Небитно је колико смо пута изневерили или издали сопствено небо. Оно нам увек пружа руку и подстиче нас да наставимо. Небо је наш пријатељ. Надживело је доста тога и надживеће. Зато га треба слушати и поштовати. У његовим висинама крије се наше сопствено ја…

Угљеша 7/1

(шк. 2012/2013.)

Небо у мом оку

Волим да гледам небо. Изађем у двориште, седнем на клупу поред куће... Мисли ме носе, не хају за моје жеље. Мало, мало, па погледам у небо. Знатижељно, испитујуће. Гледам небо, размишљам, питам се.

У почетку, некако ми је застрашујуће. Имам осећај да се налазим у каквој вртоглавици. Чини ми се, не ухватим ли се чврсто за клупу, усисаће ме небески амбис. Као да ме хиљаде радозналих очију гледа одозго. Било да снег пада, било да киша лије, небо је увек ту, са нама. Не оставља нас саме ни за трен. Ћути, замишљено, и брине се. Брине о нама и нашој срећи. Као да се у сваком облаку, који попут острва плови небом, налазе све наше речи, мисли, тежње и снови. Гледа нас нас одозго једним оком, ненаметљиво, тихо. И зна све наше тајне. Није важно, јер нас небо никада издати неће. Зна оно добро тајне да крије. И љубавне, али и оне пуне туге...

Оно је увек ту, негде у мом оку. Плаво, без дна, чисто, недостижно, високо... Вечно. Понекад, само понекад, црно и хладно, окрутно. Али увек поносно. Не могу му ништа ни оштре муње, које га често својим убојитим стрелицама парају, правећи невероватне геометријске облике, ни прасак грома створен готово ни из чега. И бес и буру небеског океана стоички подноси. Увече је обично. Звездано, поспано.  Чини ми се да ми је надохват руке.

И нехотице, гледајући у звезде, желим да се небо осмехне. Тада, баш у том тренутку, падају са неба звезде. Верује се да ће се свака жеља обистинити ако се баш тада замисли.

Да ли је то истина?

Не знам.

Нажалост, никада нисам могао да замислим жељу док пада звезда. Звезде падају тако брзо; много им је једна секунда. Попут искре јуре преко неба, остављајући светлосни траг. И нестају. А ја, занемео због те неописиве лепоте, могу само да им се дивим. И да им завидим.

Стиже нови дан. Где се срећу зора и нови дан – то само небо зна. И нико други не може да пронађе одговор. Све добро и зло овога света небо крије у себи. Сигуран сам да небо има душу. А његова душа налази се у нашим очима. Памти небо свако лице на земљи овој, сваку радост и тугу на лицима нашим. И када мислимо да нема излаза, небо само немо гледа, подсећа нас и учи. Спаљује мостове иза нас и не дâ нам да се вратимо. Тера нас напред, у живот, у будућност. Довољно је само да се посматра небо. У том тренутку смо и ми горе, са звездама. Заштићени, безбедни, пуни очекивања и вере у успех.

Такво је небо!

Даје нам снагу и подстиче нас.

И на сву срећу, нико, али баш нико, не може стати између нас и њега.

Никола К. VII₁

(шк. 2013/2014.)