На мукама се јунак познаје (домаћи задатак)

Бојана, твоја другарица из 7/1, била је вредна и написала задатак на дату тему. Њен приступ теми је итекако занимљив, али и неуобичајен. Прочитај њен састав и размисли о њему. Спреми се да аргументовано образложиш своја размишљања у вези са њеним задатком.

   Прави јунаци су људи из наше давне прошлости. До дана данашњег запамћени су у народу. Чинили су добро не само за себе него за цео свој народ.

      Од свих јунака о којима сам много слушала и прочитала бројна дела о њима, о њиховим делима, храбрости и јунаштву, издвојила бих најхрабријег међу њима – Стојана Јанковића. И то не само зато што је дао живот за свој народ и своју земљу нити због храбрости у борбама против Турака.

      Одведен је у Турску после само недељу дана проведених са својом верном љубом. Живео је у малом свету великих правила, одвојен од света и свега њему битног и драгог, свега онога за шта је веровао да му припада од рођења. Сваког дана му је у глави одјекивала мисао о слободи и слике безграничних пространстава родне земље. Ноћима је сањао о ономе што никад више неће видети. Док су осећања горела у њему, бол у његовим снажним јуначким грудима постајао је све јачи и јачи, до границе неподношљивости. Полако се препуштао том немиру, ковитлацу осећања, немоћан да се избори са жељом да уради оно што нико никада није: да побегне од турског изобиља које му је великодушно подарио највећи међу Турцима.

      Обузимала га је туга, неподношљива туга,  јер су особе које познаје постајале особе које је познавао. Више их није било, а некада су најлепши део његовог свакодневног живота. Некада су сатима причали, а сада их не може ни видети. Полако, ни у мислима. Ни сам није знао откуд му снаге да се смеје цео дан, док се у сузама буди сваке ноћи. Мучило га је питање како се некадашње заувек претворило у једну недељу за коју би дао све да је врати. Питао се како је могао да пусти нешто без чега је рекао да не може живети. Како осећа мирис вољене особе чак и сада када она није поред њега? Како може живети без ње, а толико ју је волео? А највише га је болело сазнање да ће тренуци проведени са вољеном женом постати само део сећања и ништа више.

      Захвалан је био и људској способности да се сећамо прошлости док размишљамо о будућности. Знао је да само тада, док размишља о једном или другом, може решити задатке садашњости. Од жаљења за прошлошћу или стварања будућности унапред нема вајде. Време је иза, али је и испред. Почне ли дуже да размишља о ономе што је било и о ономе што ће бити, одмах се губи оно што је битно: истински живот у садашњости. Ништа није важније од садашњости. О томе је размишљао Јанковић Стојан када је одлучио да прихвати све понуде турског владара.

      И тако данима, недељама, годинама. Док није из дубине душе осетио да је свему томе крај. Стварно! Нема повратка! Покушавајући да се сети када и где је све почело, осетио је свом силином своје напаћене душе да је све почело много раније. Много раније него што је тога био свестан. И тада, у том тренутку, схватио је да се све, али баш све, дешава само једном у животу. Колико год желео, знао је да никада неће имати исти осећај као некада. А овај храбри јунак није желео да тај осећај престане и једног дана нестане. А тај осећај је једино могао доживети у топлом загрљају своје жене. Жена је за некога појам, за некога стварност. Онај ко је нема, за њом трага; онај ко је има, на њу са поносом гледа. Љубав је смисао живота, на милост и немилост нам дата, а ми, грешници, често не знамо да је ценимо. Сазрела је у њему одлука да побегне, без обзира на савршен живот који му је понуђен. Знао је да му живота без породице, верне љубе, домовине – нема.

      Попут Одисеја, и он је скоро десет година маштао о свом дому. Све док није схватио да су страх од онога што је осетио у себи, страх који га није напуштао, снови који нису ништа добро обећавали, које је гурао од себе и јутра која су била кошмарна, само били непогрешиви сигнали да он не може без њих. Без ње.

     Најхрабрији је јунак, по мом мишљењу, баш Стојан Јанковић. Већи и од храброг Малог Радојице и од мудрог Старине Новака и од млађаног Иве Сенковића. Већи од свих знаних и незнаних јунака који красе нашу славну прошлост. Најхрабрији јер би ретко који мушкарац до дана данашњег, и дубље у будућност, истрпео све те муке. А љубавне муке су најтеже! Ретко ко би признао да нема храбрости и могао да настави даље без своје вољене. Храбар човек није онај који се не плаши ничега већ онај који се плаши из дубине своје душе, али упорно иде даље, упорно до свог циља. А Јанковић Стојан је баш такав јунак!

(шк. 2012/2013.)

На мукама се јунак познаје

Док читам народне песме, упознајем људе-јунаке старог времена који у мени буде осећање дивљења и поштовања. У нашој историји се показало да смо ми земља која је имала много јунака који су вредни свакодневног помена. Јунак је особа која је храбра и спремна да дâ свој живот да би заштитила другу особу, особа која је спремна да умре за своју државу, особа која када се нађе пред неким тешким задатком, својом мудрошћу и способношћу реши тај задатак лако и брзо. То су особе које се памте деценијама и вековима и који постају узор многим поколењима.

Свако је чуо за Марка Краљевића, Југ Богдана, цара Лазара, Старог Вујадина, Иву Сенковића, Милоша Обилића  и многе друге наше јунаке. Много папира бисмо потрошили да бисмо исписали њихова имена. Међутим, не морамо да пишемо имена тих јунака јер су она утиснута у сваки педаљ наше историје, сваки педаљ отаџбине, сваки цвет што милује благи поветарац који шапуће њихова имена. Они су свуда око нас. Њихова храброст, одлучност и издржљивост, највише су дошли до изражаја у тешким тренуцима. Радије су бирали јуначку смрт, а не издају и живот без части и достојанства, јер за њих су понос и частан образ јунака били вреднији од самога живота. Били су доследни и непоколебљиви и следили су своје идеале до самога краја. Често су им ломили руке и ноге, обраћали им се подсмешљиво и грубо желећи да их понизе и сломе, али наши храбри јунаци  својим поносним држањем то им нису дозволили. Борили су се против својих мучитеља речима када би остали без оружја. Напори душмана да осмисле муке које човек не може издражати били су ништавни и бескорисни, јер наши јунаци нису били сасвим обични људи. Неке би младалачки занос и одсуство страха доводили у велику опасност, али срећа је била на страни храбрих и праведних. Сви ти јунаци су бескрајно волели своју домовину и нису жалили своје животе само да победе и отерају непријатеља. Знали су они да ће њихови потомци знати да цене то што су они учинили за њих.

Наша историја је пуна и лепих и страшних тренутака. Нашу земљу су често шибали ветрови рата, савијала се као грана на ветру, али је поносно издржала и није се сломила. Свако време је имало пуно јунака који су храбро корачали у смрт, борећи се за слободу, за част своје породице и отаџбине. Крв наших јунака је натопила нашу земљу и зато у њој и цвеће поносно расте, дрвеће поносно пружа гране ка сунцу, а сунце изнад наше отаџбине поносно греје земљу која је имала такве јунаке.

Никола К. VII₁

(шк. 2013/2014.)