Чезнем за даљинама (домаћи задатак)

Путовали смо са Пеђом Милосављевићем и Ивом Андрићем све до мора.

‘Путовали’ смо у петом и шестом разреду. Говорили смо о лепотама Србије…

Ти си у годинама када те сигурно привлаче путовања.

Модерно доба је напредовало у технологији, па можемо путовати и виртуелно. Сијасет је блогова, текстова, страница на интернету посвећених путовањима.

Подсетила бих те да се може путовати и у будућност…

Мислим да нема потребе да ја много причам на ову тему. Препусти се машти и нека те одведе у неке твоје даљине, просторне и временске, а ми ћемо уживати у слушању на часу. 

Пре него што кренеш на пут, сети се шта је ЕСЕЈ.

Како написати есеј?

(Књижевност у оку)

А сада изабери неку занимљиву дестинацију и – путуј Smile

Чезнем за даљинама

Земаљска кугла има преко 510 милиона километара квадратних. Красе је седам континената и сви океани и мора. На свету има преко седам милијарди људи, што значи да на њему има мали милион могућности.

Свако жели да пре него што умре уради у животу нешто за своју душу, нешто што ће га учинити срећним у вечности. И жели обично више од једне ствари… По природи ствари, деца имају највећа очекивања. Желе највише. Попут свих осталих, и ја желим пуно тога. Одакле да почнем?!

Желим да будем једна од присутних на Олимпијади, пливала бих са делфинима, знала бих више језика, гледала бих лансирање ракете или спејс шатла, имала бих собу са предивним погледом и била бих у филму. Купила бих карту за пут око света, узела бих ранац и побегла. Отишла бих на Месец. Јахала бих камилу и дружила се са слоном у пустињи. Купала бих се испод водопада и возила се у кануу. Желела бих да напишем роман, али бих провела дан читајући неки други. Имала бих бар једна кола попут оних из Домове колекције. Научила бих да свирам неки инструмент и за сваки случај, написала бих тестамент. Спавала бих под звездама, возила се на највећем ролеркостеру и одгледала бих маратон омиљених филмова. Знала бих да жонглирам и гутам мач. Нову годину бих дочекала на Тајмс Скверу, а Божић бих славила на неком егзотичном острву. Возила бих се балоном, скијала бих, јурила у потрази за бејзбол лоптицом…

Чезнем да се попнем на Ајфелову кулу у Паризу. Маштам о Гаудијевим делима у Барселони, божанским храмовима у Грчкој, о Колосеуму, Венецији и Кривом торњу у Пизи. Волела бих да се прошетам Црвеним тргом и парком посвећеном Горкију у Москви. Прешла бих Кинески зид. Изгубила бих се међу Кинезима. Возила бих се на планини Токио дрифтом и јела бих суши са Јапанцима. Сурфовала бих и дружила се са кенгурима у прелепој Аустралији. Обишла бих пирамиде у Египту и утопила се у улице Дубаија. Посетила бих Јужну Африку и Мадагаскар.

Чезнем да пустим музику до даске док се возим у брзом кабриолету на путу 66 у Америци. Попела бих се на Кип слободе, шетала бих се Централ парком, одморила бих се у Хемптонсу и на Апер Ист Сајду у Њујорку. Волела бих да изгубим више новца од оног који имам у казину у Лас Вегасу. Видела бих холивудски знак, шетала бих се Стазом славних и тетовирао би ме Кет вон Ди у Лос Анђелесу. Волела бих да посетим Мексико, Кубу и Доминиканску Републику. Учествовала бих на карневалу у Рију. Видела бих градове Маја, Инка и Астека. Одмарала бих се на Хавајима и  забављала бих се са тамошњим људима.

Ништа није чудно у мојим жељама. Не заборавите да сам ја само дете и желим пуно тога. Знам да нећу успети све то да остварим, али ја се надам. Нада умире последња, а лепо је надати се. Без обзира на све набројане жеље, у мом срцу од малих ногу налази се један град који бих да видим више од свега. Он је први на мојој листи жеља.

То је Лондон. Волим га због његових честих кишних дана. Обожавам кишу, посебно јесењу. Киша пада док се ја шетам без кишобрана по лишћу које све више и више шушка док се преливају нијансе црвене, жуте и наранџасте. Одувек чезнем за лепотама Лондона. Желела бих да се возим на највећој светској панорами, да видим Бакингемску палату и да се сликам са њеним чуварима који поносно носе своје црвено-црне шубаре од медвеђег крзна. У Лондону бих видела Биг Бена, Трафалгар Сквер и чувени Тауер. Кад год се сетим овог моста, сетим се да по Лондону кружи прича да ће доживотна срећа пратити онога ко види како се овај мост отвара. Уживала бих у свакој секунди вожње аутобусом на два спрата. Водила бих километарске разговоре из црвене телефонске говорнице. Видела бих Стоунхеџ…

Знам да су бројни разговори с мојим родитељима преда мном. Предстоји ми договор са Нагијем. До тада могу само маштати и уживати у Нагијевим причама о Лондону. Помало ћу бити љубоморна када код нас сија сунце, а тамо пада киша, поготово у јесен. И могу да чезнем, да се надам и маштам. Живот је преда мном…

Бојана 7/1

(шк. 2012/2013.)

Чезнем за даљинама

Сунце се полако ушуњало у моју собу и пробудило ме. Устајем са ишчекивањем да ћу и данас нешто лепо видети. Прилазим прозору и са одушевљењем се питам шта ли ће то бити.

Иза маслинастог сјаја дрвећа простире се шарени хоризонт мојих жеља који несебично краси велика жута лопта. У мени се незадрживо рађа чежња да отрчим тамо и легнем на траву умивену нежном росом, да пијем хладну воду са извора украшеног каменчићима, да зграбим велику жуту лопту и да поиграм њоме. Тако бих желела да тамо буде читав мој свет. Радила бих шта год ми падне на памет; била бих своја. Убрала бих најсјајнију црвену јабуку, легла бих на траву и сатима гледала у плаво небо, правећи фигуре од облака попут пене. Желим да ми на чудесан начин израсту велика бела крила и да лагано полетим. Дружила бих се са перјаним пријатељима, осетила бих миловање паперјастих облачића на лицу и најзад бих дохватила небо, границу коју још увек не могу да пређем.

Следећа станица мог бесконачног путовања било би, наравно, море. Чује ли ову чаробну реч, већина помисли на лето, забаву, игру… Ја помислим на слободу. Од малих ногу опчињена сам ширином мора, а можда још више лепотама подводног света. Сваки пут кад зароним испод плаве линије, очи ми се широм отворе, а уши се одмарају у уживању у необичним, меким звуцима. Тело ми постане савршено лако и у дубини душе осетим да бих и сама могла бити једна од безброј шарених рибица које чудесно елегантно, час невероватно брзо, час сасвим споро, пливају око мене.

Моје мисли сурово прекину зека, грицнувши ме нестрпљиво за ногу. „Хајде, идемо напоље”, рекох му смешећи се, јер ми је лако да у његовим веселим очима препознам наше удружене чежње за даљинама.

Милица 7/1

(шк. 2013/2014.)

Чезнем за даљинама

Италија је земља неописивих лепота.  Красе је различити и тако лепи градови. Венеција је један од симбола Италије. Некад Млетачка република, а сад Венеција. Један је од најлепших градова Италије.

Никад нисам био у том граду, али сам сигуран да ће ме жеља једног дана одвести тамо. Постоји неки магнет који ме вуче ка Венецији.

Град на води и у води. Како живе људи у кућама које су окружене водом? Волео бих да ме чека чамац испред улазних врата. Седнем у чамац и одвезем се до школе.То је град који стално привлачи велики број туриста. Сви се возе у гондолома. Све у Венецији је китњасто и старо. Фасаде су препуне украса који се огледају у мору. Медитеранско сунце даје посебан сјај венецијанским кућама.

Кажу да је Венеција лепа и зими. Ту слику бих посебно волео да видим, мада... мало ми је хладно кад помислим на то. Ипак бих пре посетио Венецију у време карневала. Прво бих изабрао добру и занимљиву маску. Венецијанске маске су права уметничка дела. Попут су сликарског платна. Раскошне и богате. На њима су тужна, весела, трагична или комична лица људи који откривају свет око себе.

Венеција... Град сунца и мора, историје и уметности. Тако близу, а тако далеко. Једног дана ћу испунити своју жељу.

А. Михајло 7/3

(шк. 2013/2014.)

Чезнем за даљинама

Није битно да ли сте сиромашни или богати, високи или ниски, писмени или неписмени. Заједничко нам је што сви чезнемо за даљином, за неком дубином, за нечим неприступачним. И недостижним. Свака нова чежња рађа се испуњењем пређашње. И тако непрестано. Вртлог жеља и снова. Дубоко у себи осећам велику и непоколебљиву жељу да бар на један дан преузмем улогу и положај светог небеског светла. Тајанствено сунце влада целим светом. Све до чега његов поглед досеже је управо његово. Све од Атлантског до Тихог океана, од неизвесних мора до чврстих тла оно баца зраке љубави, брижности, просвећености... Не завидим му само на положају, већ и на животу. Шта не беше доживело? Шта све сада не доживљава, а шта ће тек доживети посматрајући велики свет из свих углова? Оно виђаше целу српску и светску историју. Сведок је и учесник Косовског боја, српских устанака, светских ратова, буна, заслужених победа и тешких пораза. Зна своју прошлост и свесно је да без тога не може градити будућност. Обасјавало је пут и грејало душу Вуку Караџићу, Светом Сави, Карађорђу, Немањићима и Обреновићима, али истовремено часно и несебично даривало зраке нашим противницима. Савремене људе чита као књиге. Износи све на светлост, и добро и лоше, а у слободном времену диви се своме царству. Посматра чаробан Ајфелов торањ. Сваким даном љуби топла мора. Грли пустиње и дели савете небеским сводовима. Чаврља са птичицама. Намигује водопадима. Мами безброј безбрижних дечијих погледа и осмеха. Свевремено је. Истрајно. Неукротиво. Видело је све знаменитости овога света, па чак је завирило и на месец док су се смењивали благи дан и непозната ноћ. Путује у даљине иза краја, до бескраја. Огледа се у бистрим рекама. Купа се у бојама дугиним. Укратко, живи мој сан. Вечито скрива све мрачне тајне иза светлости дана. Чезнем баш за том врстом даљине. Знам да би свако дете желело све постојеће да препешачи сигурним кораком, али ја бих да се винем у висине и вечно играм на животном ролеркостеру. Такво је и сунце. Јединствено. И баш те разлике доводе га на место изнад свих.

Отишла сам предалеко, али то је моја чежња за даљином. Све је остало, по мом мишљењу, близу, ситно, достижно и истражено.

Зашто баш сунце?

Зато што је симбол великог јединства, доброте, љубави и повезаности међу целим светом. Царује над свим континентима, али и свим људима, а да притом није никога повредило. Зар ми је занимљивије само да гледам? Да. Очи су огледало душе иза којих стоји враголаст ум и машта која ме води кроз авантуре са водопадима, гејзирима, пространствима, планинама, биљкама, животињама, људима, светом... Често се осећам беспомоћно јер то нећу моћи да остварим. Нећу успети да променим нарав људску. Вук длаку мења, а ћуд никако. Тугу ми ублажи мајчински загрљај који ме упозорава да нешто сасвим близу не постане предалеко.

Јелена М. 7/2

(шк. 2013/2014.)

Чезнем за даљинама

Изненада моју мрачну собу окупа бљесак светлости. Више нисам у соби. Одједном је постало хладно и могла сам да осетим како ми пахуља клизи низ лице.

Нетакнут и савршен призор нечега где човек још није упрљао своје руке. Стопљене боје и бескрајне површине снега и леда. За човека, и било које друго биће, ово место представља рај и опасност. На овом месту природа је јача од човека. Можда се за тренутак виде и неки поларни медвед, бели вук и пингвини.

Окружила ме је пустош. Нагињале су се према мени огромне планине које су ипак нежно дотицале сунце. Моји кораци постајали су све тежи, а снег је вејао све јаче. Упркос толикој лепоти која краси ово место, опасност је свуда. Опипљива је. Осећа се у прозрачном пејзажу. Попут слике која неумољиво стоји. На трен тај призор прекине лавеж паса. Хаски или поларни? У малом броју, вукли су санке које су глатко клизиле кроз снег. На санкама је стајао човек косих очију са великом крзненом капуљачом и у дубоким кожним чизмама ручног рада. Пружио ми је руку без речи. Попела сам се на дрвене санке. Ишле су брзо. Могла сам да осетим како ми хладан ветар струји кроз косу. Уживам у драгоценим тренуцима испуњеним срећом и слободом. У тој неописивој срећи прекину ме нагло кочење санки. Пси су стали, а човек ми је пружио пар кожних рукавица и велики топли шал. Поглед су ми одвлачиле санке које су нестајале у бескрајној белини.

А ја...

Окупана светлошћу јутарњег плаветнила, опет сам се нашла у својој соби. И у својим сећањима на незабораван пут у далека пространства који ћу још дуго, дуго памтити.

Нађа 7/1

(шк. 2013/2014.)