Алегорија

Реч потиче од грчке речи allegorêin што значи другачије, сликовито причати.

Овом стилском фигуром речи приказује се пренесено и прикривено значење изговорених речи. Сматра се проширеном метафором, јер се односи на читав део у књижевном тексту, а није реткост да је и читаво дело пример за алегорију. Најупечатљивији пример алегорије су басне. У њима је реч о животињама, а одлично се зна да се мисли на људе, што је пренесено значење ове књижевне врсте.

У народној епској песми средњих времена ускочког тематског круга „Ропство Јанковић Стојана” упечатљив је пример алегорије:

Вила гњиздо тица ластавица,

вила га је за девет година,

а јутрос га поче да развија;

долети јој сив-зелен соколе

од столице цара честитога,

па јој не да гњиздо да развија.

Јасно је да се под тицом ластавицом подразумева супруга Стојана Јанковића. Сам Стојан је сив-зелен соколе, док гњиздо представља њихов брак.

Књижевни ствараоци користе алегорију како би неку мисао учинили што приступачнијом кроз неку конкретну слику, што се најбоље види баш у баснама.  С друге стране, неки ствараоци је користе како би извргли руглу друштвене мане. Таква дела су позната као алегоричне сатире. Код нас је посебно познат по овој врсти дела Радоје Домановић у бројним својим делима: „Мртво море”, „Вођа”, „Данга”…