Епитет

Стилска фигура речи (или тропи) којом се ближе одређује главни појам. Сликовито се одређује главна реч једном речи или групом речи.

Уз именице најчешће стоје описни придеви, мада могу стајати и друге именске речи, на пример, именице уз именицу: пшеница белица…

Епитети уз глаголе: тихо беседити, рано ранити… По врсти речи > прилози. Најчешће је реч о прилозима за начин:

„ДУБОКО ДИШЕ, и као да дремље…”

(„Ратар”, Вељко Петровић)

Занимљиви су и двоструки епитети – у једној речи налазе се два појма: витороги волови, путоноге коњице, свилоруне овчице, белогрла вила…

У народној књижевности постоји СТАЛНИ ЕПИТЕТ – верна љуба, вита јела, бритка сабља, сиви соко, лепота девојка…

Реч потиче из грчког језика > ГРЦИЗАМ, што значи: додатак. Јасно је да се епитет додаје именици како би омогућио стварање живљих, потпунијих, јаснијих и по нечему карактеристичнијих представа о описаном или представљеном лицу, предмету или појави.