Четврти школски писмени задатак

Љубав - вечита инспирација песника

Љубав смета смрти. Љубав је живот. Све што разумемо, разумемо зато што волимо. Све бива, све постоји, само зато што волимо.

Али, који је степен човекове љубави? Како да се љубав мери? Могу ли мушкарац и жена волети доживотно једну особу и радовати се сваком сусрету са том особом изнова? Решење на ова и многа животна питања налазе се у уметности.

Свакога дана читамо о љубави, доживљавамо је преко уметничких дела непосредно, а не питамо се како су она настала. Ко су музе које су заробиле срца несрећних уметника? Захваљујући коме су се нашим песникињама вијорили поветарци и мрсили им косе, а није им дувала кошава која носи буру емоција?

И док смо разноликим уметностима прилепили етикету ванвременског и универзалног, јер знамо да без уметности нема живота, без живота као покретачке силе, нема ни човека, за љубав смо од самог почетка знали да кружи временима и епохама, да се на различитим језицима изговара другачије, а да значи исто, да живи, постоји и дише због нас, да нас упркос бројним отимањима и инаћењима често одвуче назад у свој магични круг, кад год јој се прохте.

Потврдиће сва поколења да је Чика Јова Змај био смртно заљубљен у своју Ружу. Његово срце обавила је најмекшим и најлепшим латицама, па и песме њој написа. Потврдиће то и његови стихови и његови синови:

„Имам песме, ако немам злата,

песме - бисер драгој око врата,

ситне, мале, нек јој боље личе,

нек их више, нек се више диче.

Савиће се бисер око злата,

савиће се трипут око врата,

шта претече, нек у недра тече,

шта остане, нек у недра пане...

Мој је бисер, на мом је цвећу,

завидећу – али замерит нећу”.

Није он једини. Овом осећању поклекао је и Рилке па је на необичан начин, сплетом свих уметности и осећања, изразио своју љубав. Уклапао је различите мотиве који су се у једну једину реч стопили, у љубав.

Верујете ли ви да је Франческо Петрарка могао бити заљубљен у Лауру која није постојала? Може ли неко уопште бити заљубљен у креацију свог идеалног партнера? Ништа није немогуће, али са друге стране, да ли тај исти неко може ући у срж осећања и исказати их попут Франческа саткано ако су она, заправо, замишљена.

И најпрестижније и најосећајније музичке композиције настале су захваљујући љубавим, инспирисаношћу њоме. Широм света сви слушају музику, гледају филмове, представе, ликовне радове и увек су најпризнатија и најтраженија она дела која у себи носе најчистију овоземаљску емоцију, она која су антоними мржњи, она која садрже исто осећање као и свако људско срце, она које одишу љубављу.

Како год, да ли реалне или љубави у илузији, многе су вековима биле подстицај најуспешнијим књижевним делима. Љубав је вечита инспирација, како у ауторској, тако и у народној књижевности, али и у уметности, животу... Није важно ни ко управља земљом, ни ко је ко, ни ко је шта. Важно је да љубав светом влада.

„Љубав има ту моћ да најозбиљнију особу учини неозбиљном, најморалнију неморалном, најлепшу да наружи, најпаметнију да заглупи, најоштрију отупи, најсрећнију да унесрећи. Кажу да љубав може и обрнуто”. Управо се зато не треба играти са њом.

Јелена М. 8/2

(шк. 2014/2015.)

Љубав – једна од најјачих људских емоција, мистериозна реалност са којом се суочава човек. Необјашњива је, нема прецизну дефиницију, а ипак је сви разумеју. Она је ван контроле човека, нема разлога, једноставно се деси. У њој не можеш бити прорачунат и ту нема било какве калкулације. Права љубав се можда тешко догоди, али када се деси, почињу непредвидљиви и чудни догађаји у нашим животима.

„Љубав је за све узрасте покорна” – написао је песник у чувеном делу „Евгеније Оњегин”. Љубав је постала мотив не само овог дела, већ још многих ремек-дела које је створио Пушкин. Код њега љубав „покреће Сунце и светлост”. То је дивно осећање, осећање које оплемењује живот, које даје човеку крила, подиже га од земље до неба, испуњава му живот посебним значењем, продуховљава га, чини га узвишеним. Све ово може да се преживи, да се разуме и осети, читајући Пушкинове стихове.

Шекспир је над гробом мртвих подигао златни споменик за будуће генерације. Кроз своју трагедију, обратио се будућим генерацијама. Велики хуманиста никада није изгубио веру у љубав и живот. Споменик овој вери до нас је стигла кроз љубав Ромеа и Јулије, главних ликова једног од најлепших дела светске књижевности. Ромео и Јулија умиру, али се не растављају. Они умиру, али њихова љубав побеђује смрт.

Љубав, као најлепше људско осећање, инспирисала је и песника Васка Попу. У песми „Очију твојих да није” он заносно пева о њеним очима, смеху, рукама, о свему ономе што за њега има посебно значење. Песма обједињује мотиве који говоре о најлепшим особинама вољене особе. А заљубљени су највећи романтичари. Објекат своје страсти идеализују и слепи су за све његове мане и виде само оно што желе да виде: идеал своје маште и својих осећања. То је вечита дилема о томе колико и како ће одговорити наша душа на додир друге душе, то је вечито питање хармоније и дисхармоније људских односа, а посебно односа између мушкарца и жене.

Ако нам је душа без љубави и празна, изгубљен је смисао живота. Ако нема смисла у животу – нема потребе да се живи. Као што усамљено дрво умире под налетима јаког ветра, тако и човек без љубави и емоција умире под јармом околности: није у стању никоме и ничему да се супротстави. Зато је потребно да попунимо своју душу љубављу, јер ће нам она дати вечну инспирацију и снагу како бисмо се супротставили сваком ветру. Баш као и свим песницима...

Никола К. 8/1

(шк. 2014/2015.)

О љубави као једном од најлепших људских осећања постоји безброј мисли и стихова, проистеклих из пера многих великих књижевника као вечита инспирација.

Многа дела говоре о љубави, али на различите начине. Говоре о љубавној чежњи, па и стрепњи, о радости љубавних састанака, о идеалној љубави, али и о болу и патњи остављених. Лаура је за Петрарку била вечита инспирација о којој је певао чак и после њене смрти. Њена непревазиђена лепота остала је за њега недостижна. Неизлечивом страшћу према њој уздигао ју је и до небеског бића, поредећи је са Богом и анђелима:

„Блажени били сви гласови,

које уз уздах, жудњу

и сузе без броја просух,

зовући име Госпе моје”.

Много је књижевних дела са мотивом забрањене љубави, али нису имала трагичан крај као код Шекспира. Приказао нам је сву снагу и величину љубави двоје младих спремних да се боре за своја осећања и идеале упркос противљењу других. Љубав Ромеа и Јулије остала је увек симбол несрећне, али праве и искрене љубави:

„Ако ме не волиш, нек ме нађу ту;

боље да ме њина мржња убије

но да ме без твоје љубави смрт штеди”.

Прелепа српска девојка надахнула је народног песника да опише љубав у патријархалном друштву. Заљубљени младић мора да буде веома домишљат и упоран како би освојио Милицу, мудру, поштену и лепо васпитану. Овде упознајемо једну другачију љубав и духовну лепоту са свим моралним особинама. Лепо каже девојка: „Већ девојка да гледам преда се”.

Љубав је осећање које испуњава сваког човека. Она је покретач свега и сврха је постојања, па је зато вечита инспирација и неисцрпно надахнуће многим песницима.

Стефан Ј. 8/2

(шк. 2014/2015.)

А беше нам лепо

Време пролази. Године се нижу једна за другом. Враћајући слике из детињства, схватам да је кроз мој живот прошло много догађаја који ће ми остати у сећању. Те се слике, једноставно, нижу, као филм на платну.

Има их тако много да ни ово наше небо би било довољно да их све сместим. Док смо млађи, не размишљамо пуно о животу и својим поступцима. А онда, у тренутку смо старији и зрелији и желимо да у срцу сачувамо све што је иза нас. Лепо је присећати се времена када смо пре осам година били мали и уплашени док смо седели у првим школским клупама. Упознали смо нове људе, а нисмо ни слутили да ће се међу њима наћи и прве љубави, али и најбољи, прави пријатељи. Сада се полако свега присећамо. Неких својих давно урађених поступака због којих се и данас смејемо. Сећамо се урнебесног смеха и прича због којих су нас наставници стално опомињали. Размишљамо о првим излетима, о прављењу шатора и свађању ко је понео више друштвених игара. Када полако улазимо у аутобус, родитељи машу, а ми певамо нашу омиљену песму. Заједно смо проживели лепе, али и ружне тренутке. Из разреда у разред све смо озбиљнији и ето, дошли смо до краја. Полако се опраштамо од школских клупа на којима су исписана разна имена, од шарених, уређених учионица, у којима остављамо део себе, незаборавних осам година. Остављамо најлепше успомене на сјајне школске дане. Желимо да се вратимо на почетак школовања, у безбрижне дечје дане, једноставно, не желимо растанак. Тужно је што то сада није могуће. Сада корачамо у непознату будућност. И наравно, надамо се да ћемо и у будућности проживљавати сличне дане. Тужно је што ћемо се можда после много година срести, као одрасли људи, а можда се нећемо сећати једни других.

Надам се да ће неки од тих људи увек бити ту, у мом животу, у мојој будућности; надам се да ће се наше жеље остварити. Живот испуњен љубављу, другарством, срећом, нешто је за чим сви жудимо. Јер, било нам је лепо.

Р. Марија 8/2

(шк. 2014/2015.)

Књига, мој најбољи друг

Иако данас листање по страницама књиге можe подразумевати померање прста по екрану таблета, искрени љубитељи писане речи ће вам рећи да више воле тај осећај папира између прстију и мирис књиге него дигиталну верзију исте. Управо због тога, књиге се и даље продају и размењују, читају како током кишних дана, тако и током врелих сунчаних на плажама, или пред спавање и још увек представљају главни избор разоноде и едукације за многе. Књиге су смернице за живот. Оне нам показују да ни у једном моменту нисмо сами, јер постоје људи који су били у ситуацији као што је наша. Сведоче да ниједан проблем није нерешив. Пружају уточиште свима онима којима је оно потребно.

Живот је непредвидљив, пун изненађења и незгодних ситуација. Доста пута ми се дешавало да упаднем у тешку ситуацију из које се понекад извучем, а некад поклекнем и предам се, али тад спас тражим у књигама својих омиљених писаца, које су увек ту за мене, које ме увек орасположе и насмеју. Ништа у овом животу не може да замени тренутак опуштености, мира који стичем када читам књигу. Књига ме изнова и изнова учи нечему новом. Још од малена су ме књиге училе о стварном свету. Црвенкапа ме је научила да треба да верујем својим родитељима и да не скрећем са пута. Лепотица и звер говори о томе како нешто може да ме превари на први поглед и како нешто ружно на крају може да буде лепо и добро. Три прасета су ме учила да од самог почетка треба да будемо сложни и да слога увек победи. Пепељугини поступци су ме научили да се исплати бити добар и вредан. То су само нека од дела из детињства која су ми доста помогла да схватим стваран свет. Књига ми помаже ма у каквој ситуацији да сам. Љубавни стихови песама ми увек помогну да усрећим особу коју волим и која ми значи. И тако редом...

Многа дела су ме доста тога научила у животу. У књигама проналазим најбољег друга који увек може да ме орасположи и развесели ма шта да се деси.

Драган М. 8/2

(шк. 2014/2015.)