Родољубље у књижевним делима (домаћи задатак)
Родољубље у књижевним делима
У данашње време људима као да није стало до своје домовине. Не показују љубав према њој већ гледају само себе и своје ситне, пролазне, интересе. У време наших предака то није било тако. Иако се тешко живело, често и под туђинском влашћу, народ је знао шта значи домовина и које су вере, и то су поштовали до последњег дана. Многи уметници су у својим делима остављали трајно сведочење о значају домовине и вере у животу сваког понаособ. У тим делима ми и данас уживамо, али је потребно да из њих учимо, јер су она подсетник свега што јесмо и што ћемо бити као народ.
Много је битака вођено на територији нашег народа, а готово је више књижевних дела која су осликала та тешка времена. Књижевници су, попут других уметника, покушавали да охрабре своје сународнике и да им улију веру у боље сутра.
Један од њих је свакако Ђура Јакшић. У својој песми „Отаџбина” домовину представља као огромну стену и камену пирамиду саграђену од костију људи који су погинули бранећи оно највредније што имају.
У приповеци „Све ће то народ позлатити” Лазе Лазаревића приказан је тежак живот ратних инвалида који су остављали део себе на фронтовима борећи се за слободу своје домовине, а државни апарат би врло брзо заборављао на њих. Остајали су сами, незбринути, разочарани, а често су постајали и просјаци. Приповедач је овим путем хтео да подсети све на тежак положај ратних инвалида и оштро осуди власт због нехуманог односа према њима.
Пилип Бакљина из приповетке „Пилипенда” Симе Матавуља показао је изузетну храброст, напаћеност и одлучност одбивши да пређе у другу веру. Од народа се, у његово време, захтевало да пређе из своје православне у туђинску, католичку, веру. Многи су на то пристајали због обећаних повластица. Међутим, Пилип је био међу онима који су тај чин сматрали чистим издајством. Одбио је да пређе у другу веру показавши своју љубав према отаџбини и веру у њу.
Ту је и Јован Јовановић Змај са песмом „Светли гробови”. У њој светле гробови људи који су кроз живот чинили добра дела по којима ће и остати запамћени за вјеки вјекова. Један стих носи поруку коју нико нико од нас не сме заборавити:
Зар је вера толико јака?
Увек јача од злотвора.
Милица Д. 8/3
(шк. 2012/2013.)
Добро вече, наставнице 
После напорног јучерашњег дана и писања састава до један ујутру данас ми је био потребан дуг одмор, па Вам се извињавам што Вам тек сада пишем.
Драго ми је што Вам се свидео мој задатак, јер сам се поприлично потрудила око њега
Родољубље у књижевним делима
Гледати мутним очима кроз прошлост наших предака и њихову муку није лако како се народу данашњице чини. Сва мука, али и љубав, због наше отаџбине и народа исказана је у песмама које су се преносиле са колена на колено кроз генерације, па ми, који смо овде у нашој тешко подигнутој на ноге, сазиданом крвљу и храброшћу дариваној отаџбини, захваљујући нашим прецима, можемо читати та дела, учити из њих и тумачити их осећајно и поносно нашим срцима, баш као што су и они то радили са пуно љубави много, много раније.
Сваки од књижевних уметника је на својеврстан начин учествовао у одбрани отаџбине и подизању свести народу, као и охрабривању у тешким данима где није било места за смех и добре мисли, већ само бригу, стрес и покушаје преживљавања у сиромаштву и беди.
Многа дела које смо читали су веома значајна за нашу историју, а од овогодишњих рађених дела најлепши утисак на мене оставио је одломак из дела Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити”. У одломку је описана пожртвованост војника који је задобио тешке повреде у бици, али који је и даље исто смртно биће пуно осећања и живота, а урадио је знатно више за домовину. Нажалост, захвалност за његово велико, највеће, дело траје читавих пар минута и онда – пада у заборав. Немар државе према ратним инвалидима крајње је несхватљива и неприхватљива, јер је већина људи који су донели добробит Србији завршила као сиротиња на улици, просећи за парче хлеба.
После Лазе Лазаревића јак утисак на мене оставио је и књижевник Ђура Јакшић са песмом „Отаџбина” кроз чије стихове видимо изражену љубав према домовини и свом народу. Песник је дирљивим речима показао како је наша домовина чврста и неуништива као стена. Наша држава и наш народ трајаће докле год буде слоге и родољубља. Висока пирамида која се диже из праха у небо осликава велику захвалност јунацима српским који су ставили отаџбину испред живота и урадили све што је било потребно како би је спасили и опет ујединили након све те муке. Нашу домовину ниједна сила, никакви закони нити догађаји или услови живота не могу уништити и натерати је да поклекне јер смо ми заједница спремна на све. Чврста је наша заједница, попут бедема са неуништивим темељом: чврста и непобедива!
Још многа дела прошарала су моје мисли, али би претерано било говорити о квалитету сваког дела понаособ. Било да су у њима истакнуте ситнице или велики догађаји и муке које су задесиле нашу земљу у прошлости, само ће нас научити да свој народ, своју домовину, волимо још више и будемо спремни да је бранимо. Макар се сви нашли уједињени истом муком, без игде ичега, створили бисмо нашу домовину још једном. Због љубави. Љубави према народу, према отаџбини.
Искрено се надам да је састав онакав какав треба да буде и да Вам се стварно свиђа, јер сам поносна на свој труд уложен у њега. Хвала Вам на свим лепим коментарима на часу. Лаку ноћ.
Ваша Љубица
(шк. 2014/2015.)
РОДОЉУБЉЕ У КЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА
Србијо, пробуди се!
Потруди се. Људи већ почињу да посустају. Ратника нема. Падају. Уморни смо. Главе су данас, после свих жртава, после темеља које је наш народ поставио костима, крвљу, уметношћу, препуне других ствари. Нема места за оно што је важно, за оно што заиста вреди.
Све битке које су се водиле, сваки ударац – све. Све је добило своје контуре и облике и нашло своје место. У народу, у срцима, у уметности. Баш ниједан живот није дат узалуд. Ниједна кап крви није проливена и стопљена са хладном земљом и отишла у заборав. Српска деца то неће дозволити.
Домовино, отаџбино, животе. Борићу се докле год могу. Могу да држим дах док ми усне не поплаве, а и даље непоколебљиво верујем у једног јединог Исуса Христа. Могу да останем будна данима и стојим подигнуте главе и чувам децу храбрих српских ратника од свега. То им дугујемо. За ту децу проливена је крв, и падале су главе, и пробадана су срца. За њих је изговорена хиљаду и једна молитва уз поглед препун љубави и вере упућен сувом и празном небу.
Могу све то. Могу. Можемо сви заједно. Али, можда неће баш ова борба у коју смо све уложили променити ситуацију у овом тренутку. Јер смо само људи. И крваримо, и боли нас. Само део вере, и домовине, и отаџбине. Бодримо себе песмама и сликама и првим безубим осмесима тек рођене деце. Али се ипак рушимо када помислимо да би то могла бити последња ствар коју видимо. Песме и сузе и смех одјекују у глави, а ножеви издајника вере и народа пеку у срцу.
И баш зато хвала Лази Лазаревићу, јер одаје заслужену почаст онима који су ставили свој живот испред своје домовине и њиме је бранили, и који нису поклекли ни у једном тренутку, а ипак су остали сакати, унакажени, одбачени – до краја живота. И хвала Ђури Јакшићу, јер нас подсећа на чијим костима чврсто почива наша земља. И хвала Сими Матавуљу који реалистично приказује важност вере чак и када је тешко и хладно, и када смо присиљени да седимо свезаних руку, погледа на силу упртог у особу коју толико, толико јако волимо, а пати.
А, чика Јова Змај?
„Зар ко може стићи цели?
- Ко посумња, никад неће!”
Нина Ж. 8/2
(шк. 2014/2015.)
Родољубље у књижевним делима
Знамо да смо потомци светитеља, владара, ратника и јунака који су нам оставили у наслеђе велико дело, „грађевину” чврстих темеља коју увек треба даље да зидамо храброшћу и достојанством. Дуги векови под јармом оставили су у нашем народу трајан печат. Тиме је стекао врлине које су уткане у стиховима и причама многих књижевника.
Надахнут легендарним јунацима Јакшић у песми „Отаџбина” изражава дивљење према људима који су добровољно положили своје кости за одбрану своје домовине. Њихова постојаност, вера, несаломивост, управо је и упоређена са каменом. Змајеви „Светли гробови” симбол су природне пролазности, али су карактер памћења за будуће нараштаје, сећање на храбре људе. Веровали су у своје идеале, слободу, достојанство и њихови гробови неће престати да светле. Симо Матавуљ је приповетком „Пилипенда” хтео да ода признање свим храбрим православцима који су тешко живели у деловима Далмације средином деветнаестог века. Напаћен, гладан, али веома храбар народ одупирао се свим силама издаји своје вере. У најтежим ситуацијама и највећим искушењима Пилипенда је показао све своје врлине, оданост свом пореклу, стрпљење, непокорност и неисцрпну моралну снагу. Лаза Лазаревић у приповеци „Све ће то народ позлатити” приповеда о младом војнику који се враћа из рата као тежек инвалид. Борећи се за своју домовину, доживљава тешку судбину због друштвене неправде и небриге власти. Многи су међу њима постали просјаци, али као што писац каже, ипак се надају да ће то „све народ позлатити”.
Причајући о овим књижевним делима баш овим редом, нижући јунаштво, родољубље и све драгоцене врлине наших јунака, долазимо на крају до једног нехуманог односа према њима и нељудског друштва које је незаинтересовано за своје родољубе.И без обзира на све то, ови легендарни национални јунаци и даље светле кроз многа књижевна дела и живе у души народа. Мислим да имамо један величанствени дар. Само нас сећање на те јунаке кроз написане речи уме толико надахнути да нам ни властити живот више ништа не значи.
Стефан Ј. 8/2
(шк. 2014/2015.)