Лаза К. Лазаревић

(1851 – 1891)

Рођен је 13. маја 1851. године у Шапцу од мајке Јелке и оца Кузмана. Њихова породична кућа у данашњој Главној улици више не постоји. Одрастао је са три сестре. Од малена је био нежан и болешљив, па је самим тим био и породични мезимац. Имао је само девет година када му је умро отац. Бригу о деци преузела је мајка која се борила против лажних поверилаца и тапија и успела да сачува већи део имања. Пошто је у Шапцу завршио нижу гимназију 1865. године, Лазаревић одлази у Београд. Станује код сестре и зета, књижевника Милорада Шапчанина. Завршава вишу гимназију и 1867. године уписује се на Правни факултет Велике школе у Београду. За време студија преводи са руског и француског језика и преводе објављује у часописима „Вила” и „Матица”. Активан је у студентском друштву „Побратимство”. На састанцима чита своје преводе. Једно време је био секретар тог друштва. За четири године је објавио више превода. Студије медицине уписује у Берлину 1872. године.

У Берлину је доживео сентименталну љубав према Ани Гутјер, која ће бити јунакиња његове сјајне приповетке „Швабица”. Ову приповетку није желео да објави јер је, по његовом мишљењу, била превише аутобиографска. Приповетка је објављена седам година после смрти Лазе Лазаревића.

По позиву војске учествује у српско-турском рату (1876-1878) као лекарски помоћник. Када је 1879. године постао доктор медицине, враћа се у Србију. Именован је за лекара Београдског округа, а касније и за примаријуса београдске болнице. Био је и лични лекар краља Милана. Био је веома образован и говорио је руски, немачки и француски. Преводио је и читао у оригиналу Чернишевског, Гогоља, Тургењева…

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Што се књижевног рада тиче, он је познати српски реалиста. Прву приповетку објавио је по завршетку медицине. Изашла је у бечкој „Српској зори” под називом „Звоно са цркве Н”. Касније је тај наслов заменио новим „Први пут са оцем на јутрење”. Те године му излази и докторска дисертација на немачком језику „Експериментални прилози о дејству живе”. Наставља са писањем приповедака. Објављује:

• 1886. – „Школска икона” и „У добри час, хајдуци”
• 1881. – „На бунару” и „Вертер”
• 1882. – „Све ће то народ позлатити”
• 1886. – засебна књига под називом „Шест приповедака” (посвећана зету)
• 1889. – „Ветар”(сâм је издваја као најбоље остварење)
• 1896. – „Он зна све!”
• 1898. − „Швабица” (седам година после ауторове смрти)
  

1888. године постаје члан Српске краљевске академије наука.

Животни век му није био дуг, у 40. години живота умире од туберкулозе, 10. јануара 1891. године.

Објавио је седамдесет  и  два  стручна  и  научна  рада  из  медицине.  Дао  је  објашњење  за  настанак  бола  код  ишијаса.  Творац је психолошке приповетке, па није чудо да се установа за психијатријске болести у Београду зове његовим именом. Иза себе је оставио осам објављених и једну необјављену приповетку. Обележио је епоху реализма. Сматра се најбољим уметничким приповедачем тог доба. Први је писао о моралним и психолошким проблемима, о сукобу јединке и патријархалног друштва, о судбини интелектуалаца и мајкама које спутавају своје синове.

Мало је приповедака написао, али су од великог значаја за нашу књижевност: „У добри час, хајдуци”; „Први пут с оцем на јутрење”, „На бунару”, „Он зна све”, „Школска икона”… У неким приповеткама је супротан претходним патријархалним идеалима: „Ветар”, „Вертер” и „Швабица”. Оне као главног јунака имају интелектуалца.

---

ПРИПОВЕТКА

---

МАЊЕ ПОЗНАТЕ И НЕПОЗНАТЕ РЕЧИ

• КРАЈЦАРА – врста новца
• ЧИБУК – врста луле
• ПЕРВАЗ – опшив на одећи
• МЕХАНА – кафана
• СУХАЧА – бунар за наводњавање
• ЋУРЧЕ – место за документа, обично марама у оно време
• ЗЕМБИЛ – плетена корпа за пијацу
• ШПАГ – џеп у војничком оделу
• САХАТ – сат

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

КЊИЖЕВНИ РОД: епика / епска поезија

КЊИЖЕВНА ВРСТА: психолошка приповетка

ТЕМА ове приповетке је тежак положај ратних инвалида који су лили крв и остављали део себе на фронтовима борећи се за слободу своје домовине, а власт је касније заборављала на њих, због чега су постајали незбринути и просјаци. Истовремено, тема представља повратак младог, тешко рањеног војника из рата и његова судбина инвалида, а суштина се крије у небризи државе и друштва за ратне војне инвалиде.

ИДЕЈА ове приповетке је жеља приповедача да критикује тежак положај ратних инвалида и да оштро осуди власт због нехуманог односа према њима.

ПОРУКЕ ове приповетке су:

• Треба осудити државу, власт и друштво у целини због овако немилосрдног поступања према ратним инвалидима.
• Поента (кључна мисао) приповетке долази од њеног наслова;  пишчев иронично-сатирични коментар: Све ће то народ позлатити.
• Нема ничег вреднијег од живота.
• Трагедија ратних инвалида нема граница у времену и простору.
• Јадно је друштво где нема солидарности према људима који пате и страдају у ситуацијама социјалне и друштвене неправде.
• Посебна пажња се мора посветити развијању хуманих начела и човечности, увиђању и осуди нељудских односа друштва.
• Упркос неправди, осећање љубави и поштовања према човеку, страдалнику, буди моралну осетљивост која утиче на одржавање основних људских особина − доброте и племенитости.
• Без саосећања за туђе патње и невоље и осећања за правду, нема љубави према човеку.
• Родитељска љубав је најплеменитија и најнесебичнија љубав.
• Ратни инвалиди су задужили свој народ. Ако држава о њима не брине, трагедија је колективна и потпуна.
• Свако чудо очас посла прође, а свако као појединац остаје са својом муком и проблемом.
• Жалосно је кад људи дођу у ситуацију да изгубе веру у власт и људе.
• Треба апеловати на све да забораве на своју себичност и да се више окрену према туђим невољама и патњама.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Ова приповетка је објављена 1882. године. Критичари се слажу да је једна од најбољих реалистичких приповедака. У трагичној судбини ратног инвалида приказане су последице рата – први пут у српској књижевности. Дотад је рат приказиван кроз ратне победе и националне идеале. Сада је први пут изнесен проблем ратних инвалида, психичке девијације, разарања породице… Види се одсјај српско-турских ратова (1875 – 1876). Лазаревић је у њима био лекар и преточио је сцене из болнице у своја дела.

Прича прати две животне судбине:

• Благоја казанџије
• официра српске војске, Танасија Јеличића

Драмски заплет је остварен преко контраста, што се види на самом почетку приповетке када је описано савско пристаниште. Благоје је нервозан, стално трчка и распитује се за долазак лађе. Помиње коње јер лађа споро путује; пре би се стигло коњима. Присећа се коња из прошлости. Усред сећања, почиње да прича о ратним инвалидима. Иако би да води дијалог са официром, он прича сам јер нема стрпљења да сачека одговор (монолог). Приметан је страх у његовој подсвести да ће му се син вратити као инвалид. Јасно истиче небригу државе. Прича о инвалиду без ноге који се понаша нормално, али је грозно што проси, јер га држава није обезбедила. Да је он власт, ишао би од куће до куће и када би нашао неког ко једе питу с орасима, одузео би му је.

Официр безуспешно покушава да брани државу. Он ишчекује долазак жене и тек рођеног сина. Страх га је од Черкеза који су били у месту где му се жена породила. И он је нестрпљив, али на другачији начин подноси своју нестрпљивост. Антипод је, супротност Благоју који је екстровертан (причом се ослобађа страха). Официр је интровертан (страхове задржава у себи и дубоко их проживљава). Мисли му се стално враћају на Књажевац.

У кафани, Благоје је и даље нервозан. Започиње расправу с конобаром. Растројен, некако се успава, али се трза и бунца у сну. Напет је и блокиран. Док је у кафани, стиже лађа. Благојевог сина прво види официр и шокира се. Бунован од сна, истрчава Благоје и не препознаје сина. Када га препозна, онесвести се. Труди се да буде храбар пред сином, али то баш помаже сину да схвати да тако обогаљен мора постати просјак. Младић схвата своју трагичну судбину. Схвата да више нема повратка пређашњем животу. Занат неће наставити, јер је остао без једне руке и једне ноге, попут порцеланске вазе, како каже писац. На крају, у епилогу, види се да капетан живи срећно док младић прима издржавање из инвалидског фонда и – проси. Несрећни Благоје се пропио и умро.

ПОДЕЛА НА ЦЕЛИНЕ

• Приказ савског пристаништа (знајући да је приповедач рођен у Шапцу, вероватно је у том делу Саве)
• Останак Благоја казанџије и капетана Танасија Јеличића
• Контраст – Благоје и капетан
• Благоје чека сина, за кога мисли да је мало рањен у борби
• Танасије чека жену и дете из Књажевца који је страдао од Турака
• Психички немир Благоја казанџије
• Долазак лађе у зору
• Сусрет капетана и рањеног Благојевог сина
• Сусрет оца и сина
• Однос присутних према инвалиду
• Живот иде даље (епилог) – капетан срећан с породицом у новој кући; Благоје се пропио и умро од очајања, а син проси да би преживео

НАЧИНИ ПРИПОВЕДАЊА

• ХРОНОЛОШКО ПРИПОВЕДАЊЕ – праћење догађаја који су унутар приповедног сижеа, како се они нижу кроз саму структуру приче
• РЕТРОСПЕКТИВНО ПРИПОВЕДАЊЕ – представљање догађаја који су се одиграли пре оног тренутка радње у коме се саопштавају у приповеци, роману или драми
• ДЕСКРИПЦИЈЕ – изглед пристаништа и механе (ЕНТЕРИЈЕР и ЕКСТЕРИЈЕР); понашање и изгледи ликова (ПОРТРЕТ)
• АНТИЦИПАЦИЈА – представљање појаве која тек треба да се деси, као да се већ десила

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

ЛИК БЛАГОЈА КАЗАНЏИЈЕ – Немиран изнутра, психолошки раздражљив, сујеверан, љут на власт, воли сина, добар отац, пун неверице, запрепашћен, избезумљен, несрећник, паћеник, очајан, испуњен немерљивим болом, лажно се теши, разочаран, осећај беспомоћности, брижан, добронамеран, пажљив, нестрпљив, тражи срећу у несрећи…

ЛИК БЛАГОЈЕВОГ СИНА – Млад и кршан момак, али без десне руке и леве ноге, осакаћен у рату, приморан да проси, храбар, уплашен, захвалан маси, просјак, слаб, несрећник, паћеник, у психолошкој магли, одан држави, тужан, психолошки и физички сломљен, изнемогао, родољуб…

ЛИК КАПЕТАНА ТАНАСИЈА ЈЕЛИЧИЋА – Верује у државу, официр, ожењен, има једно дете, срећан, себичан у својој срећи, контрастан лик Благоју, војничког духа, осећајан, окренут својој породици, под утицајем жене, дарежљив, сажаљив, патриота, смирен, сталожен, самоуверен, променљивог расположења…

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

ОДНОС ПИСЦА ПРЕМА РАТНИМ ИНВАЛИДИМА – Писац је ганут нехуманим односом друштва према ратним инвалидима, а ова приповетка представља оштру осуду и критику друштва. Уједно је апел, позив, позивање, свима да забораве на себичност и да се више окрену туђим невољама и патњама.

ОДНОС ЉУДИ ПРЕМА РАТНИМ ИНВАЛИДИМА – Тренутно сажаљевају богаља. Радознали су и у тренутку спремни да помогну. Јасно се види да су истовремено и себични због своје среће. Приповедачевим даром осликана је срећа људи што је неко други несрећан, а не они. Из тога се јасно издваја лажно милосрђе и притајена нехуманост. Људи су тренутно дарежљиви, безосећајни у глобалном смислу, сујеверни,  а како су измучени несрећним причама, брзо заборављају.

ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА РАТНИМ ИНВАЛИДИМА – Држава је једном речју – незаинтересована. Та незаинтересованост је највише и погодила Лазу Лазаревића. Овом приповетком је апеловао на државне органе да се осврну на ове несрећнике који су страдали у име родољубља.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

РЕАЛИЗАМ – Књижевни правац који се код нас јавља почетком седамдесетих година 19. века и траје до деведесетих година 19. века. Основне тежње реализма су да стварност прикаже онаквом каква она јесте, без улепшавања, без емоционалне пристрасности. Циљ књижевности је да буде реална слика живота, објективна, тачна, истинита. Уметник тако прерађује слику стварности: појединачно и опште, свакодневно, суштинско, једноставно, битно. На тај начин он мења читаочеву представу о свету, упућује га на суштину, истину и добро. Реализам се заснива на чврстој фабули која има за циљ да што потпуније оцрта ликове као типове (типичне представнике друштвених слојева, психолошки их портретишући). Мотивација поступака унутар фабуле заснива се на узрочно-последичној вези догађаја, и углавном без неочекиваног и нереалног. Ако и има фантастике, она је ту да упути и јаче истакне реално и суштине у реалном. Продубљена психолошка анализа је реализам одвела неким новим књижевним схватањима на прелазу имеђу два века. Код нас је основни књижевни жанр сеоска приповетка чији је зачетник Милован Глишић.

Лазаревић је био посебно наклоњен приповеци, те је и зачетник психолошке приповетке којом се истиче унутрашњи свет јунака. Променио је дотадашњи начин осликавања ликова са спољашњег на унутрашњи план и тиме је покренуо озбиљну проблематику психолошког испољавања личности.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

ПРИПОВЕТКА

• Може бити уметничка и народна.
• У поређењу са романом, представља сажету и језгровиту прозну врсту.
  
• Прати један исечак или догађај из живота неке личности.
• Нема много ликова, догађаја и епизода.
• Приповедање тече у једном правцу.
• Фабула (радња) није развијена као у роману.
• Представља слику о човеку, али и о времену и друштвеној средини.
• Постоје: реалистичка, романтичарска, хумористична, сатирична, алегоријска, сеоска, са темом из грађанског друштва, фантастична, социјална, историјска, криминалистичка и психолошка приповетка.
  

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

ПСИХОЛОШКА ПРИПОВЕТКА

• Усредсређена је на осећајни, унутрашњи свет главног јунака.
• Често је писана у првом лицу.
• Представља људске свести, размишљања и осећања.

♦ ♦ ♦ ♦ ♦