СУМЊИВО ЛИЦЕ - Бранислав Нушић

АНЕГДОТА: ПАМЕТНОМ ЈЕ ДОВОЉНА И РЕЧ

Остала је забелешка да је Бранислав Нушић као ђак био врло немиран, али и  отресит, бистар.

Пошто се на часу српског језика (о народним пословицама) стално окретао, наставник га прозва да наведе један пример: „Колико будала пита, ни сто паметних не могу да му одговоре”, хитро рече Нушић. Наставник се замисли (да ли је њему упућено), па рече: „Да чујем још један пример”. А Нушић: „Паметном је довољна и реч”. Зато наставник доведе управитеља и љутито упита: „Да те чујем сада, Нушићу!” „Невоља никад не долази сама”, одговори Нушић.


Драма као књижевни род обухвата трагедију, комедију и драму у ужем смислу.

КОМЕДИЈА

* Приказане су животне ситуације или особе, чак и друштво у целини, са свим манама и недостацима. Према теми или начину стварања, разликују се:

  • комедија нарави (друштвена комедија)
  • комедија карактера (психолошка комедија)
  • комедија интриге или ситуације

*Исмевају се негативне особине: уображеност, тврдичлук, дволичност, властољубље, заосталост, лаж, љубомора, лицемерје…

*Исмевање таквих појава и људи наводи гледаоце / читаоце на смех који има васпитну улогу. Где је гледалац / читалац у свему приказаном?!

*Треба разликовати смешно, комично и сатирично!

*У оквиру комедија, разликују се и ФАРСА и ВОДВИЉ.


Sumnjivo lice 1БРАНИСЛАВ НУШИЋ – ЖИВОТ И ДЕЛО

Познати комедиограф. Рођен је у Београду 8. октобра 1864. године, а младост је провео у Смедереву. Завршио је гимназију и студије права у Београду. Бавио се новинарским и дипломатским пословима. Био је учесник у Првом светском рату и Солунском фронту. Одувек га је занимало позориште, па се опробао и као драматург, селектор и управник, мада га је и занимала политика (члан Радикалне странке). Свакако је најуспешнији био као комедиограф. Оснивач је позоришта у Скопљу (1913). Био је управник београдског Народног позоришта. Чак је и две године провео у затвору због сатиричне песме „Два раба”. Тужни дан српског позоришта био је 19. јануара 1938. године. Тог дана је црно платно на фасади београдског Народног позоришта означило смрт нашег највећег комедиографа.

Бројна су његова дела, али су свакако најзначајније његове комедије: Госпођа министарка, Народни посланик, Ожалошћена породица, Покојник, Пут око света, Протекција


КЊИГА


„СУМЊИВО ЛИЦЕ” – Комедија је први пут приказана у београдском позоришту 29. маја 1923. На извођење ове комедије чекало се око десетак година, не рачунајући године Првог светског рата.

Sumnjivo lice 2

КЊИЖЕВНИ РОД – драма / драмска поезија

КЊИЖЕВНА ВРСТА – (друштвено-сатирична) комедија

ТЕМА комедије је у својој основи везана за хватање сумњивог лица у једној пограничној варошици, док на ширем плану  представља власт последњих Обреновића.

ИДЕЈА комедије се огледа у Нушићевој жељи да исмеје ондашње друштво са свим манама које уочава у државној апаратури.

ПОРУКЕ комедије су:

  • Власт мора постојати, али никако мимо народа.
  • Представници власти морају бити људи од врлина, који ће утицати на вредновање честитости, поштења, способности и ефикасности у читавом друштву.
  • Тресла се гора, родио се миш.
  • Ко има срце, не може имати гаће.

Време радње се везује, према Нушићевим речима, за „време наших очева”, али је јасно да је описано време владавине Обреновића.

Место радње је неодређено – погранична паланка, што недвосмислено указује да је иста ситуација у целој држави, да није потребно издвојити посебно име.

ПОДЕЛА НА ЦЕЛИНЕ

  • ЕКСПОЗИЦИЈА (УВОД) – Упознајемо главне ликове и већ уочавамо њихове главне особине: Јеротије Пантић, срески капетан, са женом Анђом и ћерком Марицом. Гледалац/читалац бива упознат и са садржајем Ђокиног писма које је упућено капетановој ћерки.
  • ЗАПЛЕТ – Стизањем депеше из Министарства почиње главна акција: хватање сумњивог лица.
  • КУЛМИНАЦИЈА (ВРХУНАЦ) – Капетан Јеротије, надајући се каријери, званично јавља Министарству да је сумњиво лице ухваћено.
  • ПЕРИПЕТИЈА (ПРЕОКРЕТ) (ОБРТ) – Маричино писмо Ђоки открива ко је ‘сумњиво лице’, а притом су комичне и њене речи о оцу и ‘уваженом’ писару Вићи, несуђеном зету породице Пантић.
  • РАСПЛЕТ – Из Министарства стиже нова депеша: сумњиво лице је ухваћено. Наравно, у неком другом срезу. Да би се спасио беде, Јеротије одлази са ћерком и зетом Ђоком (Ђорђем Ристићем, панчевачким апотекарским помоћником) у Београд. Жртвено јагње, наравно, главом и брадом – писар Вића.

Поред главних ликова, јављају се и други ликови који осликавају стање у ондашњој Србији:

  • срески полицијски писари Жика и Милисав
  • практикант Таса
  • „срески шпијун” Алекса Жунић
  • газде Спаса и Миладин
  • пандур Јоса

Ликови у комедији су веома занимљиви гледаоцу/читаоцу. Типични су представници ондашње власти. Ради личне користи, верни су власти и апсолутно схватају свој значај, иако умишљен. Не одликују их моралне особине. Напротив! Испразни су и духовно сиромашни. Не презају ни од чега како би постигли своје ниске циљеве.

ЈЕРОТИЈЕ ПАНТИЋ је срески капетан који „носи у себи трагове моралних преступа”. Радећи у пошти, „забрљао” је на послу. Очекивано је отпуштен, али одатле прелази у полицију. Својим карактерним особинама итекако је потребан држави и – напредује. У његовој личности налазе се све особине које осликавају власт: глупост, ограниченост, каријеризам, лаж, неодговорност… С друге стране, умишљеност му не дозвољава да схвати колико је наиван и прозиран; једном речју, смешан. У спрези са кукавичлуком, његов лик апсолутно изазива исмевање, а тако и осуду.

ВИЋА је сув и штркљав писарчић. „Личи на петла”, а његов изглед у потпуности прати његов карактер. Његова лукавост је надалеко позната, јер и Нушић каже на једном месту да „цео срез пишти на њега”. Највештији је у лажи и спремности да напакости другима ради личне користи.

Sumnjivo lice 3ЖИКА осликава припаднике државне апаратуре оног доба. Прљава и запуштена пијаница, увек мамурна и безвољна, посао схвата на себи својствен начин – бог и батина. Апсолутно се уклапа у Нушићеве речи: „Чега се паметан стиди, тиме се Жика поноси”. По сопственом уверењу, он је  „испекао науку” похађањем једног разреда више година. Његова необразованост, самим тим и некултура, иду под руку са његовим понашањем према странкама.

МАРИЦА и ЂОКА представљају светле ликове у овој комедији. У њима се види побуна против постојећег стања. Не аминују туђе одлуке и на свој начин, боре се против нискости друштва коме припадају. Интересантан је Маричин однос према родитељима, али ако се узму у обзир аршини патријархалног друштва и положаја жене у оно доба, није чудо да се она бори за своју љубав. Узрок њеног понашања налази се и у положају њеног оца. Као капетанова ћерка, размажена је и испуњава своје без обзира на основна правила понашања и културе.


ПОДСЕТНИК: ДРАМСКИ ТЕРМИНИ

  • ГЛУМАЦ – било у позоришту, било на филму, носилац је улоге у драмском тексту
  • ГЛУМА – главни је део позоришне уметности, у којој су незаобилазни и костими, гестови, мимика, кретање, певање…
  • ДРАМАТИЗАЦИЈА – епска дела прерађују се у драмска дела, а од нарацију се стварају монолози и дијалози, незаобилазни у драми
  • ДРАМСКИ (СЦЕНСКИ) ГОВОР – јасно је да је реч о говору у драми, као и међу лицима на сцени
  • РЕДИТЕЉ – главна особа за оживљавање драмског текста: поставља драму на сцену, односно прави прави позоришну представу (ако је реч о филму, та особа је режисер)
  • ПОПИС ЛИЦА – налази се на почетку сваког драмског текста; јасно је да представља списак свих учесника
  • АФИША – плакат или оглас којим се гледаоци обавештавају о свим детаљима везаним за позоришну представу, а који су корисни гледаоцу
  • ДИДАСКАЛИЈЕ (РЕМАРКЕ) – пишчева упутства глумцима у драмском тексту, којима писац наглашава своју идеју о изгледу или понашању одређеног лица.
  • ЧИНОВИ – највеће целине у драмском тексту или на сцени; представљају радњу која се дешава на једном месту у једном одређеном временском периоду
  • ПОЈАВА, ПРИЗОР или СЦЕНА – промена на сцени која се односи на улазак/излазак једног глумца
  • МИЗАНСЦЕНА – распоред личности на позорници; тачно место свих глумаца у једном тренутку на сцени
  • ПРОЛОГ – увод којим се један глумац обраћа публици и износи пишчеве речи, намењене баш публици, како би нешто боље схватили

ПУТЕШЕСТВИЈЕ „СУМЊИВОГ ЛИЦА”

Године 1888. завршио је комедију „Сумњиво лице”. Текст је однео тадашњем управнику „Краљевског српског народног позоришта” у Београду, Милораду Шапчанину. Иако се управнику дело веома свидело, он га је очински посаветовао да га спали! Два или три пута у комаду се спомиње реч – династија, и то не много пажљиво и лојално. Нушић се вратио кући и ставио рукопис у фијоку, чекајући нека повољнија времена.

Када је 1893. године на месту управника Народног позоришта Шапчанина сменио Никола Петровић, Нушић је поново понудио „Сумњиво лице”. С обзиром да је Петровић био истакнути члан Напредне странке, која се залагала за слободу јавног изражавања, чиме је удахнула свеж дах целокупном друштву, које се изненада покренуло и живнуло, Нушић је очекивао да ће његова комедија наићи на повољнији пријем него код претходног управника. Петровић је био одушевљен делом, причао је Нушићу како се по цео дан смејао сећајући се појединих делова и посаветовао је писца да своје дело – спали! „Знате, не волим да се нађе у мојој фиоци; матор сам да идем у апсу”. Године 1900. Бранислав Нушић смењује Петровића на месту управника Српског народног позоришта. Желео је да омогући писцима да на сцену поставе смелија дела, верујући да ће то дати маха изворној драми и да ће слабији писац извући консеквенце из свога неуспеха, а бољи и јачи се охрабрити и подстаћи. Ако икад, сад је било време за „Сумњиво лице”. Али, Нушић као управник, следи стопе својих претходника и не ставља дело Нушића као писца, на сцену.

Од ватреног опозиционара постао је човек режима, више се није бавио друштвеном критиком већ се окренуо ниској, вулгарној и лакој забави.

Године 1913. организовао је позориште у Скопљу да би 1915. године, заједно са српском војском прешао Албанију. Пре поласка, направио је селекцију и побацао један део недовршених рукописа и бележака, а све што је довршено или бар детаљније скицирано, понео са собом. До Приштине, докле се бежало железницом, са собом је носио рукописе тешке готово петнаест килограма. Али пошто се од Приштине до Призрена морало ићи пешице, био је принуђен да направи нову селекцију. Међу одбаченим рукописима нашло се и „Сумњиво лице”. Са собом је понео рукописе које је сматрао најдрагоценијим, док су они одбачени остали у Приштини, у кући Арнаута код ког је становао. Ипак, стигавши у Призрен, он схвата да су му рукописи превелики терет и зато их скрива на тавану, код неке Српкиње. Када се завршио Први светски рат, Нушић је одмах отишао у Призрен по своја дела, где сазнаје да су Бугари, премећући српске куће у потрази за оружјем, открили рукописе, скривене под патосом на тавану, и спалили их. Пошто му је за време избеглиштва умро отац у Приштини, послао је своју супругу у овај град да потражи његов гроб. Пролазећи кроз приштинске улице, она се сретне са оним Арнаутом у чијој су кући кратко боравили током повлачења српске војске, који јој је рекао да је сакупио рукописе које је Нушић побацао и сачувао их. Тако је преживело и „Сумњиво лице”, дело које је написано 1888, али је на сцену постављено тек 29. маја 1923. године.


Преузми:

ПРЕДГОВОР


ЗАНИМЉИВОСТИ


За крај, још једна анегдота Smile

Док је Бранислав Нушић био управник Сарајевског народног позоришта, дође му неки млад писац због своје драме, предате управи ради приказивања. „Знате”, почеће Нушић, „ја бих врло радо изнео Вашу драму на позорницу, али наша три режисера хтела би да избришу један чин”. „Па добро, бришите га”, весело ће писац. „Ви сте стручњак за те ствари”. „Али, тешкоћа је, знате, у томе што би сваки режисер хтео да избрише по један чин”, смешећи се одговори Нушић.

И још једна, из „Политикиног забавника” Smile

Калдрмисане су и главне саобраћајнице Баре: Заплањска, Ђурђевска и Пеке Павловића. Упоредо с тим, водила се и борба за изградњу школе. Од Општине је добијено земљиште, а од добровољних прилога сазидана је модерна школа. Када је завршена, поставило се питање како јој дати име. Већина се сложила с предлогом да носи име комедиографа Бранислава Нушића, чије су комаде играли чланови ондашње Дилетантске групе. Одређена је делегација која ће да оде код писца и тражи одобрење. Са собом су понели и његову велику фотографију да је потпише. Нушић је делегацију саслушао, а онда одговорио: „Ево вам потписа. Одобравам да школа носи моје име, само ми немојте тражити паре, јер их ни ја немам!” Школа и данас постоји под истим именом, у Заплањској улици.

Знаш ли где се налази Маринкова бара? И ако знаш и ако не знаш, не смеш пропустити прилику да прочиташ чланак Немање Баћковића о њој – „Трезвењаци из каљуге”.