ДЕОБЕ - Добрица Ћосић
Српски писац, публициста, романсијер и есејиста и политички и национални теоретичар. Рођен је 29. децембра 1921. године у селу Велика Дренова код Трстеника. Уписао је александровачку средњу Пољопривредну школу, али је није завршио јер је почео Други светски рат. Одлази у партизане. За време НОБ-а био је политички комесар у Ресавском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. После рата је завршио Вишу политичку школу „Ђура Ђаковић” у Београду. Редовни је члан САНУ, а био је и први председник СРЈ (1992 – 1993).
Његов први роман „Далеко је сунце” (1951) осликава ратне дане и моралне и психолошке кризе ратника. Други роман „Корени” (1954) приказује Србију с краја 19. века. Реч је о сукобима у патријархалној породици Катић, али и народних сукоба. Романом „Деобе” (1961) враћа се ратној тематици. Окосница овог романа је раскол народа, деоба на партизане и четнике, а у роману су наглашене последице те деобе.
Тетралогија „Време смрти” (1972 – 1979) представља својеврсни наставак о преровској породици Катић, али и о Србији која је кроз историју имала дубоке ратне ожиљке. Приказан је почетак рата, победе и порази српске војске, а потом и повлачење преко Косова до Албаније, одатле на Крф, Солун и Солунски фронт. Приказане су најбоље српске војсковође и политичари, српска влада, сеоске газде и сиромаси, чиновници и интелектуалци, жене, мајке, деца… у кућама, на фронтовима, у покрету, у нападу и повлачењу, у болници…
Следи трилогија „Време зла” („Грешник”, „Отпадник” и „Верник”). У њима и даље прати поједине чланове породице Катић. Касније објављује два романа под именом „Време власти” у ком породица Катић опет има главну улогу; синови и унуци Аћима Катића.
Две године касније објављује дневничке записе „Време змија”, који су настали у време НАТО бомбардовања 1999. године.
Добио је више награда за свој рад којим је обележио српску књижевност у другој половини 20. века.
- НОБ – Народноослободилачка борба
- СКОЈ – Савез комунистичке омладине Југославије
- СРЈ – Савезна Република Југославија
- САНУ – Српска академија наука и уметности
- ТЕТРАЛОГИЈА – роман у четири књиге (у четири тома)
- ТРИЛОГИЈА – роман у три књиге (у три тома)
ДЕОБЕ
(одломак из уводног поглавља „Откриће”)
НЕПОЗНАТЕ И МАЊЕ ПОЗНАТЕ РЕЧИ
- ПРИПРАТА – улазни део у православној цркви са западне стране, одвојен зидом и вратима од саме цркве
- ПОЛИЈЕЛЕЈ – свећњак обешен насред цркве с много свећа или сијалица
- ОЛТАР – најважнији део храма, светилиште, место где се врши главни део богослужења, у православној цркви одвојен иконостасом, а верници ту не улазе
- ИКОНОСТАС – преграда између олтара и осталог дела цркве украшена иконама
- ИКОНА – слика светаца у византијско-православној уметности
- КАНДИЛО – мала стаклена посуда, често и од скупоценог метала, напуњена уљем, у којој гори жижак пред иконом
КЊИЖЕВНИ РОД – епика / епска поезија (јасно је да се трагично и драматично не везује само за драмску поезију / драму као књижевни род)
КЊИЖЕВНА ВРСТА – роман (највећа епска врста, приказана радња, месна и временска локализација, бројни ликови)
ТЕМА одломка је страдање сељана у време Другог светског рата на најнеочекиванијем месту – у сеоској црквици у чијем је темељу експлозив.
ИДЕЈА је пишчева жеља да остави писани траг о страдањима невиног српског живља у време Другог светског рата.
ПОРУКЕ одломка су:
- И у највећим искушењима треба остати човек.
- Свака је мука лакша кад се подели са другима.
- Противим се насиљу, јер кад изгледа да постиже добро, добро је само привремено; зло које чини је стално. (Махатма Ганди)
- Не смете да изгубите веру у људскост. Људскост је океан; ако је неколико капи океана прљаво, океан неће постати прљав. (Махатма Ганди)
- Какву разлику представља за мртве, сирочад и бескућнике да ли је лудачко уништавање изведено под именом режима или светим именом слободе и демократије? (Махатма Ганди)
- Нема пута до мира. Мир је пут. (Махатма Ганди)
МЕСНА ЛОКАЛИЗАЦИЈА – сеоска црква моравског села Трнаве
ВРЕМЕНСКА ЛОКАЛИЗАЦИЈА – Други светски рат, 1941. година
ИМЕ УВОДНОГ ПОГЛАВЉА „ОТКРИЋЕ” – У приказаном великом искушењу откривају се нека сасвим нова лица дојучерашњих комшија и познаника.
ГЛАВНИ ЛИК је НАРОД (колективни лик). Приказани су старци, старице, мушкарци који нису у рату, жене и деца. Појединачно се истиче старица са црном марамом. Сви говоре углас, али остају безимени, јер представљају масу обједињену истом муком. Ни на једном месту се не види ко говори. О говорницима се не зна ништа, мада се праћењем изговореног може установити понешто о њиховим карактеристикама.
Најдраматичније је што се заробљени сељани налазе на светом месту, у цркви, где су до јуче налазили утеху, а сада ће у њој бити убијени. Јасан је КОНТРАСТ између дешавања у цркви и намера Немаца. Овако оштро супротстављање има за циљ да истакне да нико, али баш нико не очекује да би се зверства могла дешавати и на светим местима.
Људска и унутрашња драма у овом одломку није приказана кроз епско, широко приказивање, већ кроз дијалог и акцију. Нема радње, догађаја, покрета, али кретања има у осећањима, у мислима, у језику. Реплике су кратке, долазе од разних људи, из више праваца, што осликава набој и велика унутрашња дешавања.
МОТИВ СВЕТЛОСТИ је најдоминантнији. Приказан је у више наврата:
- „Црква се стално пуни народом из светлости, из смрти и пуцњаве”.
- „Сунце наваљује на врата, захвата и део припрате, само похватани се спасавају, беже из светлости, тискају у таму, свечани, а избезумљени, и што су живи и што улазе у плач”.
- „… и млаз светлости кроз висок и узан прозор проби се у цркву, кос, блистав, густ…”
- „Сноп светлости пренерази људе, наду и сузе; главе се искрећу увис, према греди светлости што постаје претња, велика опомена ту пред олтаром”.
- „Гледају у светлост, у огњиште у полијелеју; кратка су и свирепа сећања на венчања, славе и крштења”.
- „Врата се отварају, улази светлост, снажна, чиста, па Немац стаје у њу и гледа дуго”.
- „Зар не видите колика је светлост земљу обасјала?”
- „Кад је дан био овако блистав и светао као овај”.
- „Немац устукну, светлост уђе дубље у цркву, обасја још неколико глава…”
- „Већ су две иконе сагореле, у сенци су, светлост пали трећу, светац подигао крст”.
Овај мотив метафорично представља слободан простор, са сунцем и даном, са животом.
Заробљени сељани издвајају НАЈЛЕПШЕ РЕЧИ у нашем језику – зора, шума, нећу, ливада, хлеб, очи, ноћ, нож, смрт, видело. Те речи изговарају „најпре певушећи, а потом брундаво, претеће” јер у почетку желе да умилостиве Немца, али како време одмиче, ређају речи које су у вези са смрћу, те оне звуче претећи, мада расте и нада да би се могли спасити.
Упечатљив је тренутак када се заробљеници интересују за име Немца који говори српски. Јасно је да све оно што плаши, лакше се психолошки савлада ако се упозна. Тако се и овај народ нада да ће лакше разумети муку која их је снашла ако би њеном гласнику дали неке личне карактеристике.
На крају одломка Немац је устукнуо и опалио метак увис, јер је и он осетио моћ заробљеног народа, што је истакнуто и дубљим уласком светлости у цркву. Опалио је метак увис, јер је знао да је сила на његовој страни.
Последња реч у одломку је „занемелост”. Метак је пробудио заробљенике из тренутног сна. Тог тренутка и они схватају да је сила ипак на страни Немаца. Једино им преостаје да занеме.
Занимљиве су речи старице са црном марамом. Њен говор је пример клетве (путеви да им се вежу као чвор, да им се вежу очи и мисли, да све забораве, да не знају куда ће и како побећи из Трнаве, да оду и да се никад не врате). Она осликава архаичну, прастару, свест човека о присуству зла и страх пред њим. Беспомоћно биће тражи спас у клетви и остварење онога што највише прижељкује.
Посебно је значајна симболика у неким реченицама.
Милион нас је овде.
Свака мука се лакше подноси са другима, па се уплашеним људима чини да их је милион. У овој реченици се крије и инат и отпор према бројању. Немци траже пребројавање људи, а тада почиње неизвесност и повећава се страх заробљених. Једино су у Србији Немци у току Другог светског рата примењивали драстичну одмазду због отпора који им је пружан. Убијали су сто Срба за једног убијеног немачког војника и педесет за рањеног. Заробљени сељаци се посебно буне против бројања деце, јер су деца нада и будућност једног народа. Бројање деце представља слутњу и призивање зла.
Ми смо цео народ.
Страх, слутња, бунт и инаџијство мешају се са снагом од присуства и других људи, познатих, спојених истом неизвесношћу. Мало село постало је цела земља јер га је дотакла судбина целе земље.
НАЧИНИ ИЗРАЖАВАЊА
Највише има дијалога, а тек нешто мало описивања на почетку одломка.
- ДИЈАЛОГ – разговор два или више лика; мисли су упућене неком другом; користи се ради развијања радње и представљају шта се збива у неком лику што је исказано речима и поступцима; помоћу њих читалац разуме карактер књижевног јунака
- МОНОЛОГ – књижевни лик се обраћа себи или читаоцу; делује као да се обраћа самом себи; настао је пре дијалога; користи се да би читаоци сазнали шта се десило када нису били присутни и да би се представила јунакова осећања, мисли и унутрашња борба
- УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ – књижевни јунак разговара са самим собом; мисли нису логички повезане; баш онако како се мисли, без јасног логичног реда; мисли се о једном, а онда се асоцијацијама мисли везују за ствари које можда и немају директну везу са првобитном мисли; дешавања у нечијој души; приказује ток свести књижевних ликова, па постоје и РОМАНИ ТОКА СВЕСТИ.
- ПОЛИЛОГ (многогласје) – много реплика, коментара, попут хорског певања, а овде је искоришћено као средство за сликање масе. Посредно се открива социјални статус људи, људске нарави, карактер појединаца, њихови ставови, што је својеврсна слика душе колектива. Из овог многогласја извиру бројна осећања:
искреност и наивност
узајамно оптуживање и страх за себе
себичност
издајство
прибраност и човечност
свирепост
инаџијство
храброст и мудрост
ЗАНИМЉИВОСТ – Под насловом „Откриће” изведен је драматизовани текст на сцени београдског Југословенског драмског позоришта. Сценариста овог дела био је Јован Ћирилов, а режисер Мирослав Беловић. Комад је одигран 1964. године.