ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ - Милош Црњански


ОДЛОМАК


Црњански казује стихове своје поеме

(архива Радио Београда)

ЈАН МАЈЕН и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим и мрем,
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас и плове, и језде,
и урличу: „Прах, пепео, смрт је то”.
А вичу и руско „ничево” –
и шпанско „нада”.

Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
Lament 1са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.

ЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шејк што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.
Само то више нисмо ми, у младости и моћи,
већ неки папагаји, чимпанзи, невесели,
што ми се смеју и вриште у мојој самоћи.
Један се „Leiche! Leiche! Leiche!” дере.
Други ми шапће: „Cadavere!”
Трећи: „Леш, леш, леш”.

Lament 2Ти, међутим, шириш, као лабуд крила,
заборав, на Дунав и Саву, док спавају.
Ти будиш веселост, што је некад била,
кикот, ту, и у мом крику, вриску, и вапају.
У Теби нема црва, ни са гроба.
Ти блисташ, као кроз сузе људски смех.
У Теби један орач пева, и у зимско доба,
преливши крв, као вино, у нови мех.
А кад ми клоне глава и буду стали сати,
Ти ћеш ме, знам, пољубити као мати.

ТИ, ПРОШЛОСТ, и мој свет,
младост, љубави, гондоле, и, на небу, Мљеци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само, то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети, и стећци,
што остају за нама на земљи, и, у трави.
Па кажу: „Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!”
А вичу и француско „tout passe”.
И наше „прошло”.

Ти, међутим, стојиш над широком реком,
над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.
Ти певаш ведро, са грмљавом далеком,
и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.
У Теби нема моје људске туге.
Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге,
а хладиш, к
о далек бор, кад те удахнем.

А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
Твој ће багрем пасти на ме као киша.

ЛИЖБУА и мој пут,
у свет, куле у ваздуху и на морској пени,
привиђају ми се још, док ми жижак дрхће ко прут
и преносим и земљу, у сне, у сне, у сне.
Само, то више нису, ни жене, ни људи живи,
него неке немоћне, слабе, и сетне, сени,
што ми кажу, да нису звери, да нису криви,
да им живот баш ништа није дао,
па шапћу „nāо, nāо, nāо”
и наше „не, не”.

Lament 3Ти, међутим, дишеш, у ноћној тишини,
до звезда, што казују пут Сунцу у твој сан.
Ти слушаш свог срца лупу, у дубини,
што удара, ко стеном, у мрачни Калемегдан.
Теби су наши боли ситни мрави.
Ти бисер суза наших бацаш у прах.
Али се над њима, после, Твоја зора заплави,
у коју се млад и весео загледах.
А кад уморно срце моје ућути, да спи,
узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.

FINISTERE и њен стас,
брак, пољупци, бура што је тако силна била,
привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас,
док, из прошлости, слушам, њен корак, тако лак.
Само, то више није она, ни њен глас насмејан,
него неки корморан, дивљих и црних крила,
што виче: зрак сваке среће тоне у Океан.
Па ми мрмља речи „tombe” и „sombre”.
Па крешти њино „ombre, ombre” –
и наш „гроб” и „мрак”.

Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни,
из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут.
Док мени дан топе у твој понор речни,
Ти се дижеш, из јутра, сав зрацима обасут.
Ја ћу негде, сâм, у Сахари, стати,
у оној где су каравани сени,
али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени.
А кад ми сломе душу, копље, руку и ногу,
Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.

ЖИВОТ људски, и хрт,
свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини,
привиђају ми се, на крају, к’о сан, као и смрт
једног по једног глумца нашег позоришта.
Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више,
него нека пена, тренуци, шапат у Кини,
што шапће, као и срце, све хладније и тише:
да не остају, ни Минг, ни yang, ни yin,
ни Тао, трешње, ни мандарин.
Нико и ништа.

Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,
кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах.
Крв твоја ко роса пала је на равни,
ко некад, да хлади толиких самртнички дах.
Грлим још једном на Твој камен стрми,
и Тебе, и Саву, и Твој Дунав тром.
Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!
Име Твоје, као из ведрог неба гром.
А кад и мени одбије час стари сахат Твој,
то име ће бити последњи шапат мој.

Cooden Beach, 1956.

 


Милош Црњански (1893 – 1977)

Подсети се ауторовог живота и дела: Сеобе, Милош Црњански

 Lament 4

За време Првог светског рата Црњански је био припадник аустријске војске. Није се добровољно јавио, али је морао у Галицију, у рат против Руса. Бројни су се критичари сложили да су сви ти догађаји неминовно оставили траг на његово књижевно стваралаштво. Иако је после Другог светског рата, због политичког опредељења, био емигрант, његова родољубива осећања нису се умањила. Тек се 1965. године враћа у вољену земљу. У сваком случају, његове животне (не)прилике одразиле су се умногоме и на његов књижевни рад.

У „Српском књижевном гласнику” објавио је „Објашњење Суматре”, јер је то од њега тражио књижевни критичар Богдан Поповић. У овом тексту објаснио је своју поезију. По његовом мишљењу, лирика треба да буде самостална. Залаже се за слободан стих и противник је унапред зацртаних правила при стварању уметности.

СУМАТРАИЗАМ – песнички, животни и филозофски став Милоша Црњанског. Њиме је представљено постојање космичких закона, а самим тим и схватање да је све на свету у вези. Ствараоци се ослањају на машту и интуицију и тако свет око себе претварају у нове слике, блиске читаоцима.

Суматра – острво у Малајском архипелагу. Код Црњанског није реч о географској одредници, већ представља неки нови свет створен маштовитошћу стваралаца.

Завичајни круг песама Милоша Црњанског:

Ламент над Београдом

Стражилово (Књижевнички блог)

Србија

Поема „Ламент над Београдом” везује се за ауторову другу фазу књижевног дела. Написао је поему у Лондону, на плажи. Поема је првобитно објављена у мало примерака у Јоханезбургу (Јужноафричка република), а потом у Београду. Сâм је рекао да је ова поема његова „Лабудова песма” (Никола Дреновац „Писци говоре”).

ЛАМЕНТ – тужбалица, тугованка, плач, јадиковање, оплакивање, жалопојка, тужна песма попут елегије; ламентација

Песник је приказао своје лутање, али и бесмисленост тог лутања. Циљ и једина утеха је Београд који је неуништив и трајаће вечито, а све звезде за којима човек читавог живота чезне налазе се баш у њему. Упркос животним недаћама, песник зна да за њега уточишта и сигурности има само у Београду, а зна да је једино ту могуће да умре. Животни путеви носили су га у многа светска места, видео је и доживео све што се могло видети и доживети, али само у Београду може пронаћи снагу и смисао. За њега бели град представља лабуда, који је симбол свега постојећег у природи. На свој начин, ова поема представља химну Београду. Садржај се везује за све: садашњост у којој се крије прошлост као извориште и упориште за будућност, али само у Београду. У овој идеји крије се веза са Старим заветом, са збирком „Плач Јеремијин”.

МАЊЕ ПОЗНАТЕ И НЕПОЗНАТЕ РЕЧИ И ИЗРАЗИ

  • ЈАН МАЈЕН – припада Норвешкој; острво у Арктичком океану
  • ЗОРЊАЧА – планета Венера
  • ЕСПАЊА – Шпанија
  • ЛИЖБУА – Лисабон, Португалија
  • ФИНИСТЕР – део Француске (енглески)
  • МИНГ – стара кинеска династија
  • ЈАНГ И ЈИН – термини везани за кинеску митологију
  • ТАО – према кинеском филозофу Лао-цеу, апсолутно, невидљиво и савршено биће
  • МАНДАРИН – високи саветник у кинеској државној хијерархији (руски)

КЊИЖЕВНИ РОД: епика и лирика/ епска и лирска поезија

КЊИЖЕВНА ВРСТА: поема са елементима елегије, родољубиве песме и мисаоне (рефлексивне) песме

ТЕМА поеме је песникова јадиковка и жеља да се врати у своју земљу и свој Београд.

ИДЕЈА поеме је идентична са темом.

ПОРУКЕ поеме су:

  • У родној земљи нема „бесмисла и смрти. То име ће бити последњи шапат мој”.
  • Тек у туђини схватамо да је завичај право богатство и представља и наше вечно трајње.

КОМПОЗИЦИОНЕ ЦЕЛИНЕ ПОЕМЕ

Идеје Милоша Црњанског су у овој поеми најизраженије, што је посебно истакнуто двема целинама које су одвојене  и визуелни и садржајем.

ПРВА – свет у коме влада мрак, неизвесност, борба за опстанком

ДРУГА – Београд у коме се налазе срећа и благостање

Строфе се међусобно преплићу, тако да је контраст изражен у потпуности.

ЈЕЗИЧКО-СТИЛСКА АНАЛИЗА ПОЕМЕ

КОНТРАСТ: смрт – живот; бесмисао – смисао; сјај и срећа – мрак и несрећа; прошлост (свет) – садашњост (Београд); туга – радост

МЕТАФОРА: Читава поема је метафорична. Представљен је Београд који вечито сија, у њему се налази сва срећа.


ПОЕМА – књижевна епско-лирска  врста; овај термин се односи на обимнију песму. У песми се, поред лирских, могу наћи и епски елементи. Испевана је у првом лицу. Има развијену радњу (фабулу). Почетак поеме везује се за романтизам. Сети се „Ђачког растанка” Бранка Радичевића.


За крај Smile

Милош Црњански је путовао и био НЕКО на тим својим путовањима. О једном његовом путовању постоји чланак у Политикином забавнику:

Састанак у Венецији