Симо Матавуљ је рођен 14. септембра 1852. године у Шибенику, у данашњој Хрватској, у трговачкој породици. У родном граду завршио је италијанску и српску основну школу, као и нижу гимназију. Након гимназије, пожелео је да буде монах, те одлази у манастир Крупа. Игуман овог манастира био је пишчев стриц. Није прошло много времена, а Симо одустаје од ове идеје и уписује задарску учитељску школу. Диплому стиче 1871. године. Иако је одустао од монаштва, православно опредељење даје трајно обележје његовим делима. Десет година је био учитељ у далматинским селима. Дружећи се са грофом Јанковићем, изврсно је научио француски језик. Потом одлази у Црну Гору, у Херцег Нови где је био учитељ италијанског језика. Бавио се и другим занимањима за шест година колико је провео у Црној Гори: професор цетињске гимназије, надзорник основних школа, васпитач деци кнеза Николе, па и уредник службеног листа „Глас Црногорца”. Потом га живот односи  у Србију где је радио као гимназијски професор у Зајечару, а касније је предавао француски у Београду. У Београду постаје „слободни писац” након женидбе са богатом удовицом. Иако без великих школа, самостално је проширивао знање, те је један од најобразованијих српских писаца. Умро је 20. фебруара 1908. године у Београду.

Што се тиче књижевног рада, релативно касно је почео са њим. Имао је скоро 30 година. Ипак, бројна су његова дела: око сто приповедака, два романа „Бакоња фра Брне” и „Ускок”, аутобиографија „Биљешке једног писца” (недовршена), две драме, мемоари и путописи. Преводио је и са француског и италијанског језика.

Није чудо да се његове приповетке могу поделити у три групе:

• из далматинске средине – збирка приповедака „Са Јадрана”
• из црногорске средине – збирке приповедака „Из Црне Горе и Приморја” и „Из приморског живота”
• из београдске средине – збирке приповедака „Из београдског живота” и „Београдске приче”

Збирке приповедака „Из разних крајева” и „Немирне душе” не припадају овој подели. Најцењенија и најпознатија његова дела су везана за приморски живот: приповетке „Пилипенда” и „Поварета” (јадница) и роман „Бакоња фра Брне” (1892), мада љубитељи његовог дела воле и приповетке „Ошкопац”, „Нашљедство”, „Пошљедњи витезови”, „Света освета”, „Ново оружје” и „Била”.

Изразито реалистички приповедач и велики узор другим писцима. И сâм Иво Андрић је рекао да се угледао на њега. Поводом стогодишњице Матавуљевог рођења Иво Андрић је рекао:

И сада сам, после доста година, нашао своје давнашње дивљење пред том јасном и једноставном реалистичком прозом, у којој се заиста копно додирује са морем и планински ваздух меша с морским. Оно што увек изненађује код Матавуљеве приповетке то је она лакоћа с којом он приступа ликовима и радњама, природност којом их слика и води, и једноставност са којом их, завршавајући причу, уклања испред наших очију, да би, многе од њих, остале заувек у нашем сећању. А није тек потребно казивати да је та лакоћа, наравно, само привидна, искупљена даром и напором писца.

„ПИЛИПЕНДА”

Основни мотив приповетке је реалистично приказан тешки живот Срба из Далматинске Загоре. Живели су у беди и сиромаштву, а под сталним притиском римокатоличког унијаћења. Приповетка осликава пишчева осећања према Србима, пре свега дивљење што и поред свих притисака и мука нису хтели да прихвате туђу веру.

ВРЕМЕНСКА И МЕСНА ЛОКАЛИЗАЦИЈА – Радња се дешава у зиму 1834. године у селу К, у Петровом Пољу, у горњој Далмацији. (Сети се приповетке „Кроз мећаву” Петра Кочића – Змијање, Стричићи)

Завладала је толика глад да су људи почели умирати што је одмах искористила аустроугарска власт и почела бесплатно делити кукуруз православцима који су прешли у „царску веру”. Искушење је премашило снаге многих, али не и снагу Пилипа Бакљине. Неук, али поштен и достојанствен, размишљао је:

„Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и обијесни!? Али, опет, хвала ти кад даде да смо најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу него трбух!”

За оне који су продали веру за кукуруз Пилипенда је представљао „живи, оличени пријекор”. Како би се решили своје савести, неуморно су понижавали Пилипенду и говорили му да ће и он њиховим стопама. Он је и даље био непоколебљив:

„Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће, и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу!”

Верно је, пластично, приказано стање у коме живи породица Бакљина и јасно је осликана сва немаштина која влада код њих:

Крај приче је је посебно упечатљив и веома дирљив. Већ уморан од тешке ситуације и испровоциран разговором са Јовом Кљаком, преверником упркос већем имању од Пилипенде, Пилип је ударио свог изнемоглог магарца Куријела. Зачуђени Куријелов поглед у Пилипу је изазвао још већу жалост и он је заплакао.

НЕПОЗНАТЕ И МАЊЕ ПОЗНАТЕ РЕЧИ И ИЗРАЗИ

• УНИЈАЋЕЊЕ – „модерно”, али и присилно прелажење у „царску веру”
• ХАЉАК – јадни капутић
• ЛИСКАТИ – грејуцкати, ватра која једва постоји, дотицати, додирнути
• УТОЛИТИ – смирити, обично неку потребу (глад, на пример)
• БЕЛИ СМОК – млечни производи
• ВЕРИГЕ – држач за лонац изнад ватре, ланци („Писма из Италије” Љубомир Ненадовић)
• НАХЕРЕНА – накривљена
• ПОЗИДАК – доњи део зида
• ЗУБУН – јелек, прслук
• ПОВЕЗАЧА – марама
• КРМА – сточна храна, крмиво
• ОСОБИТО – посебно
• БЕНЕВРЕЦИ – панталоне
• ПУРА – каша, качамак, палента
• АГИТАЦИЈА – утицати на некога и подстицати га на нешто
• КЛЕПАСТ – клемпав
• ШЕВАР – сламнати кров
• ПРЕВЕРИТИ – прећи у другу веру
• МУЧИТИ – мук, ућутати

КЊИЖЕВНИ РОД – епика / епска поезија

КЊИЖЕВНА ВРСТА – реалистичка приповетка

ТЕМА ове приповетке је Пилипендино одупирање преласку у другу веру упркос глади, мада је тема и веома тежак живот сељака у 19. веку, нарочито у селима Далмације.

ИДЕЈА ове приповетке је пишчева жеља да ода признање свим храбрим српским православцима оног доба и да их отргне од заборава.

ПОРУКЕ ове приповетке су:

• Људска постојаност и национална гордост не могу се ни са чим купити.
• Глад и сиромаштво не смеју диктирати поступке људској души.
• Чисту образу мало воде треба.
• Нада даје човеку шансу да издржи и у тешким тренуцима.
• На муци се познају јунаци.
• Најсиромашнији су најтврђи у вери.
• Доследност је велико искушење.
• За образ све, образ ни за шта.
• Боље је поштење у сиромаштву него богатство без поштења.
• Злато се у ватри пробира, а човек у несрећи.
• Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу.
• Човече, пази да не идеш мален испод звезда! (Антун Бранко Шимић)

Главни мотиви приповетке могу се поделити у три групе:

• СОЦИЈАЛНИ МОТИВИ – глад и сиромаштво
• ПСИХОЛОШКИ МОТИВИ – расположења и емоције
• МОРАЛНИ, ЕТИЧКИ, МОТИВИ – чврсти ставови у чувању вере и националне свести.

Неке народне изреке сведоче о важности поштења, части и поноса у оно време: ПОГАЗИТИ ОБРАЗ, ИМАТИ ДЕБЕО ОБРАЗ, ЦРН МУ ОБРАЗ БИО и друге.

Други лик у приповеци је Јела Пилипова која је такође приказана објективно, што је одлика реалистичког књижевног поступка или РЕАЛИЗМА као правца.

НАЧИНИ ИЗРАЖАВАЊА

ОПИСИВАЊЕ или ДЕСКРИПЦИЈА – Највише има описа који су пластични, језгровити и оригинални. Писац се највише бави ентеријером, а мање екстеријером. Велику пажњу посвећује и описивању својих ликова.

• ЕНТЕРИЈЕР (опис унутрашњег простора) – „мрачна кућица” (једна просторија), „кревет испуњен сламом”, сав расклиман, „разбој и на њему неколико хаљина”, „нахерена полица са неколико комада посуђа”, „два-три лонца”, „толико, два-три, троножних сточића”.
• ЕКСТЕРИЈЕР (опис спољашњег простора) – „сламни кров”, „два бременца смрекових пањева” у дворишту, „неколико ситних грабових цепаница”.
• ПОРТРЕТ (опис ликова):

ПИЛИП БАКЉИНА, звани ПИЛИПЕНДА: закрпљене чакшире, црвена капа црна од буђи, кракат, дуга врата, обле главе, клемпавих ушију, великих уста, спава обучен због хладноће, крупних жућкастих зуба, четкастих проседих бркова; гласа налик режању љута пса; крваве очи су одраз његове озлојеђености.

ЈЕЛА ПИЛИПОВА: ситна жена, ружна, без повезаче (мараме)

МАГАРАЦ КУРИЈЕЛ: ситан, танких ногу, сама кост и кожа, риђ, готово сед; није ни чудо кад му је крма за целу зиму био товар јечмене сламе; ЈЕДАН ПЕТАО, ПИРГА и још једна кокош и ништа више.

ЈОВАН КЉАКО: Живолазан старчић који је 25 година раније био учесник у шибеничкој буни против владике Краљевића који је такође хтео да поунијати Далматинце, а сада, под старост, преверио је. Каже, због бројне породице, а уписали су се и знатнији сељаци и домаћини, сеоски кнез, заменик и разносач службених листова.

• ПЕЈЗАЖ – Из описа малог села види се да је сиромаштво свакодневни део живота свих православаца у селу, а цела слика је употпуњена контрастом измећу мале православне цркве и велике раскошне грађевине која ниче одмах поред, бацајући у сенку не само малу цркву, већ и цело село.
• РЕТРОСПЕКТИВНО ПРИПОВЕДАЊЕ или НАРАЦИЈА огледа се у причању о  гладовању и уценама власти у прошлости.
• ДИЈАЛОГ постоји у другом делу приповетке и у строгој је функцији приказивања муке сељака који не желе да превере, а како доприноси драматичности приказаних догађаја, може се назвати и драмским.

АНАЛИЗА ГЛАВНОГ ЛИКА

ПИЛИП БАКЉИНА / ПИЛИПЕНДА – Сиромашни далматински сељак, јадан изгледом, тврдокоран, прави верник, изражене националне свести, љутит пљује изроде, очајан, поносан, побожан, пун беса и горчине, разочаран поступцима других, узда се у „српског Риста”, жалостан, не стиди се својих суза, осећајан, осетљив, сиромах, паћеник и патник, нежан, брижан, тужан, суморан, морално јак, крајње одан свом пореклу, морално надмоћан, непоколебљив, великог стрпљења, одлучно не пристаје на покорност, чврст, карактеран, озлојеђен, ћутљив, пластично приказан…

Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ Ξ

НОВЕЛА је дужа и нешто другачија епска форма од приповетке. Писац не говори много о спољашњим догађајима, па нема пуно дескрипција и дигресија (удаљавање од главног тока). У средишту су осећања, немири, снови, маштања ликова. За то је потребна драмска ситуација и динамика. Поред Матавуља код нас су познати по новелама и Лаза Лазаревић, Борисав Станковић и Иво Андрић. У свету нема познатијих од Гија де Мопасана и Антона Павловича Чехова.

---

ЗАНИМЉИВОСТИ

Зашто се каже… НОВАЦ

(Политикин забавник)

ИЗРЕКЕ О БОГАТСТВУ

• Ако си богат, завиде ти, а ако си сиромашан смеју ти се; зато буди невидљив!
• Благо оде, памет дође.
• Богат је ко није дужан, а млад ко је здрав.
• Богати имају новац, а сиромашни понос.
• Богатство је попут болесне воде, што је више пијеш, биваш болеснији.
• Богатство је у идејама, а не у стварима.
• Богатство не може испунити срце.
• Бојим се света у ком је богатство једини пријатељ.
• Боље је немати него отимати.
• Боље је своје јаје него туђа кокошка.
• Боље је у колиби певати него у двору плакати.
• Велики милионер, али олово је олово.
• Две благодати неискоришћене су од већине људи: здравље и слободно време.
• Кад имаш новац, људи те друкчије гледају, чак и ако добро знају откуда потиче и како је стечено.
• Кад имаш све, не видиш ништа; прогледаш тек кад све изгубиш.
• Ко има мало новца, говори: „Шта да радим с њим?” Онај који има много, говори: „Господару, дај још!”
• Мучније је сачувати него стећи.
• Новцу се не гледа родословље.
• Од богатих на новац више мисле само сиромашни.
• Пара врти где бургија неће.
• Чудим се ономе који купује робове за новац, а не купује слободне људе својим великим делима.
• Штедња је мудрост трошења.

---