МОСТ НА ЖЕПИ

(преузми целу приповетку)

ОДЛОМАК

• Прича о мосту без имена и знака (Књигољупци)
• Везиров мост или борба са самим собом (Српски језик у основној школи)
  

Иво Андрић (1892 – 1975)

Писац који заслужује посебну пажњу ако се зна да је добитник Нобелове награде за књижевност за целокупно књижевно дело и снагу епских ликова у њему. Посебно су га занимали мостови. У њима је видео величину градитељских руку и највећу добробит за људе и њихово повезивање – „Мостови” (лирски запис); роман „На Дрини ћуприја”…

• На Дрини ћуприја (у интерпретацији ученика 3/4 Средње техничке школе из Сомбора)
• Вишеград - Андрићев град (Б92.нет)
• Вишеградска ћуприја (Б92.нет)
  

О приповеци

Тематика ове приповетке је изузетно богата и сложена. Приказује читаоцу време и историјске околности које су биле карактеристичне за Босну у времену под турском окупацијом. У приповеци је најистакнутији везиров лик – везир Јусуф Ибрахим.

КЊИЖЕВНИ РОД – епика / епска поезија

КЊИЖЕВНА ВРСТА – приповетка

ТЕМА приповетке је уочљива из самог наслова – мост на Жепи или: изградња моста на Жепи и везирови разлози за ово дело.

ИДЕЈА приповетке је пишчева жеља да овековечи значај мостова у спајању места и људи. Можда је идеја најбоље осликана у лирском запису (есеју) „Мостови” – „Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, још општији, од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло…”

ПОРУКЕ приповетке су:

• „Јер, разочарење и бол одводе мисли у прошлост”.
• „…нико не познаје и не слути наличје славе ни цену по коју се успех стиче”.
• „После буна и ратова бејаху наишли неред, оскуда, глад и свакојаке болести”.
• „Ко би им ту мост подигао, учинио би им највеће добро”.
• „… коју ни сама светлост ислама (вере) није могла само делимично да обасја, и у којој је живот, без икакве више уљуђености и питомости, сиромашан, штур, опор. И колико таквих покрајина, има на овом божјем свету? Колико дивљих река без моста и газа? Колико места без питке воде и џамија без украса и лепоте? У мислима му се отварао свет, пун свакојаких потреба, нужде, и страха под разним облицима”.
• Везиров мото: У ћутању је сигурност.
• „Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен…” („Мостови”)
• „Тако исто у сновима и произвољној игри маште. Слушајући најгорчу и најлепшу музику коју сам икада чуо, одједном ми се указа камени мост, пресечен по половини, а изломљене стране прекинутог лука болно теже једна ка другој, и последњим напором показују једину могућну линију лука који је нестао. То је верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање…” („Мостови”)
• „Напослетку, све чиме се овај живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи, симболи. А сва је наша нада с оне стране”.
• Мостови имају најузвишенију сврху: спајају све што је супротстављено и растављено.
• Судећи по Андрићевим делима, јасно је да је за њега сама лепота створеног трајна и неуништива.
• Свако уметничко дело представља вредност само по себи и не може се копирати и присвојити.
• Живот нема значаја ако се не искористи за рад, градњу, стварање.
• Лепота спаја и зближава људе, без обзира на њихову различитост.
• Уметничко дело, од општег значаја и добра, чини свог творца бесмртним.

ВЕЗИР - Изузетно су упечатљиво приказани разлози везирове унутрашње, психолошке, драме. С годинама у њему несавладиво расте страх, окреће се самоћи, а ноћна му је, и дневна, мора – мисао о тамници.

НЕИМАР - Незаобилазан је и лик безименог, анонимног, неимара, градитеља моста – „погнут и сед, а румен и младолик у лицу”. Андрић нам открива да је италијанског порекла и да је познат по мостовима у Цариграду. Кроз њега се види дубина уметниковог доживљаја сопственог дела. Престају свакодневне бриге; постоји само дело. Својим делом спасио се од заборава. Своју визију преточио је у камени мост који остаје трајно над пролазношћу жепске хуке. За својим се делом на одласку није ни осврнуо – остало је у његовом срцу и очима. Оболео од куге, умире у Стамболу, а за њим не остаје ништа – само дело по коме је упамћен.

ПОДЕЛА НА ЦЕЛИНЕ

• Везир Јусуф Ибрахим – посрнуће због интриге и немилост
• Сећање на детињство и одлука о изградњи моста
• Неимар – безимени италијански уметник
• Значај моста; корисно и лепо за све
• Однос неимара према завршеном делу: одлази, а да се није ни осврнуо. Зашто?
• Однос везира Јусуфа према саграђеном мосту: оставља мост без икаквог натписа о творцу
• Ћутање је сигурност – везирова девиза
• Писац и мост се препознају и споразумеју: написана је историја моста

НАЧИНИ ИЗРАЖАВАЊА

• ПРИПОВЕДАЊЕ
• ОПИСИВАЊЕ – Истиче се опис жепског моста:
  

„На свашта се могло помислити пре неголи на тако чудесну грађевину  у растргану и пусту крају. Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и остали тако за један тренутак, лебдећи над понором. Испод лука се видело, у дну видика, парче модре Дрине, а дубоко под њом је гргољила запењена и укроћена Жепа. Дуго очи нису могле да се привикну на тај лук смишљених и танких линија, који изгледа као да је у лету само запео за тај оштри мрки крш, пун кукриковине и павите, и да ће првом приликом наставити лет и ишчезнути”.

„Он (мост) је, тамо у Босни, блештао на сунцу и сјао на месечини, и пребацивао преко себе људе и стоку. Мало-помало ишчезну посве онај круг разроване земље и разбацаних предмета који окружује сваку нову градњу; свет разнесе и вода отплави поломљено коље и парчад скела и преосталу грађу, а кише сапраше трагове клесарског рада. Али предео није могао да се приљуби уз мост, ни мост уз предео. Гледан са стране његов бео и смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам, и изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини”.

Сва Андрићева дела о мостовима не говоре само о људским судбинама које су неодвојиве од мостова који су саграђени њиховим трудом и вољом, него је реч и идеалима уграђеним у вечиту лепоту мостова.

Цела приповетка осликава значај уметности; представља пишчево схватање уметности. Стварањем, уметник се укључује у вечност и успева да изађе из „уског круга… самоће… и бива уведен у простран и величанствен свет људске заједнице”. Сâм Андрић је записао: „Само неуки, неразумни људи могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.

За крај:

Мисли Иве Андрића