КРОЗ МЕЋАВУ - Петар Кочић

Kroz mecavu 1

Петар Кочић (1877 – 1916)

Рођен је у селу Стричићи, на Змијању, код Бања Луке, у Босанској крајини. Немирног духа, али се природом одушевљавао још у детињству, те није чудо да је природа стално присутна у његовим делима. Познати је борац за људска права у време аустроугарске окупације, што се најбоље види у комедији „Јазавац пред судом” и приповеци „Јаблан”. После бројних животних недаћа, умире у душевној болници у Београду 1916. године.

ПРИПОВЕТКА

Прочитај још једном целу приповетку Wink

(преузми je у ПДФ-формату):

Кроз мећаву, Петар Кочић

МАЊЕ ПОЗНАТЕ И НЕПОЗНАТЕ РЕЧИ

  • ГЕРДАН – ђердан, огрлица
  • МАЛ – имање
  • МОРЕТИ – моћи
  • КЉАСТИ – богаљи, болесни, јадни
  • УЛЧЕК – стара мера за жито
  • СТУДЕН – хладноћа, мраз, зима
  • СТЕОНА – животиња која ће добити младунце
  • ПРИВУЗА – поводац
  • ПРТИНА – угажена стаза, путић у снегу, разгажен снег
  • ПОМЕТЕНИК – особа коју је завејала, помела, мећава
  • БИЉЕГ – надгробни споменик

КЊИЖЕВНИ РОД: епика / епска поезија

КЊИЖЕВНА ВРСТА: приповетка

ТЕМА приповетке је Рељина и Вујина борба с мећавом која се трагично завршава.

ИДЕЈА је пишчева жеља да прикаже снагу човека у најсуровијим животним дешавањима.

ПОРУКЕ приповетке су:

  • Ниједној се стихији у животу човек не сме предати.
  • Природа је чаробног изгледа и у својим најсуровијим тренуцима.
  • Својим најближима увек треба помоћи, па и по цену живота.
  • Деца су највеће благо света.
  • Треба знати и поштовати своје корене и стално их штитити од заборава.

Главни ликови су Реља Кнежевић, његов синовац Вујо и сама ПРИРОДА.

Радња се дешава у босанском селу (вероватно у Стричићима) у смирају једног зимског дана, пред само спуштање ноћи.

Увод у радњу приповетке је упечатљив, јер  писац одмах уводи читаоце у саму срж радње. Овај поступак је у књижевности познат као IN MEDIA RES (у средишту ствари).

ПОДЕЛА НА ЦЕЛИНЕ

  • УВОД (ЕКСПОЗИЦИЈА) – „Већ се поче и смрачивати, а они не могаше краве продати”.
  • ЗАПЛЕТ – „Све му је напредовало, бујало, множило се и ширило у недоглед”.
  • КУЛМИНАЦИЈА (ВРХУНАЦ) – „Снег поче гушће лепршати кад уђоше у планину коју им је  ваљало пријећи и спустити се у поље”.
  • ПЕРИПЕТИЈА (ПРЕОКРЕТ) (ОБРТ) – „Ево ти ово моје аљине, па се добро умотај – рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го”.
  • РАСПЛЕТ – „Идеш ли, роде? – викну опет и несвесно се обрну, али не бијаше ни краве ни Вује”.

РЕЉИН ПОРТРЕТ – сагласан изгледом природи, „сијед је сав, кошчат и крупан као одваљен од оних грдних и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његовог села…”, „уздигао накострешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморне и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут”, „пркосно се ухватио у коштац са снажном мећавом и студени, разједају га мисли”, бори се против природе, потиче из напредне куће, пуне здраве чељади, има само синовца Вуја, узнемирене душе, са тешким мислима, горштачке издржљивости, упоран, брижан и нежан према једином сроднику, својим шалом омотава дете, јаке воље и пркосан, „посрће, пада, устаје, заноси се…”

„Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, кошчат и крупан као одваљен комад оних грдних и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накострешене дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире уморне и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут”. У наведеном одломку старчев физички изглед је у складу са природом.

ВУЈИН ПОРТРЕТ – око 12 година, намучен, млад, мали, слабуњав, слабашан, сироче, уплашен, промрзао, ћутљив, храбар, без снаге, изнемогао, несрећног детињства, мршав, ситан, слабо обучен, јадан…

МОТИВИ

  • ВИЗУЕЛНИ (вид) – опис кравице; опис природе; опис падања снега; долазак ноћи; мањи опис села у Рељином говору; Рељин портрет; последња кућа у селу.
  • АУДИТИВНИ (слух) – хујање ветра, шкрипање снега под ногама, снежне лептирице шуште, изнемогли гласови реље и вуја, шибање ветра – чује се снежна стихија и мећава.
  • ТАКТИЛНИ (додир) – угибање снега под ногама, овијање шала око Вујине главе, Реља остаје бос и скоро го, на Вуји се све накострешило и најежило; губљење контакта између Реље и Вуја.

У приповеци нема радње, а динамику уноси сама ПРИРОДА захваљујући пишчевој метафоричној употреби речи.

НАЧИНИ ПРИПОВЕДАЊА

  • ХРОНОЛОГИЈА – Околности, догађаји и доживљаји приповетке нижу се хронолошким редом, један за другим.
  • РЕТРОСПЕКЦИЈА – Сећање Реље Кнежевића на прошле дане, богате и родбином и имањем, пример је ретроспективног приповедања: „Све му је напредовало, бујало, множило се и ширило у недоглед”.

КОЧИЋ ПРЕМА ПРИРОДИ, ЉУДИМА И ЈЕЗИКУ

Поред бројних интересовања, Иво Андрић се интересовао и за животе и књижевне склоности других писаца. Закључио је да су Петру Кочићу у књижевном делу била битна три елемента – ЗЕМЉА, ЉУДИ, ЈЕЗИК. Земља је под туђином рађала отпорне и пркосне људе, а језик је одраз тих прилика. Већина Кочићевих ликова је заиста постојала, имају своје ПРОТОТИПОВЕ. Карактеристичан је и предлог КРОЗ у насловима приповедака   („Кроз мећаву”, „Кроз маглу”, „Кроз светлост”), а њиме је истакнута нераскидива веза између природе и човека.

ЗЕМЉА И ПРИРОДА – Побеснела снежна природа је у КОНТРАСТУ са два изнемогла бића. Ветар, снег и студен представљају неман која насрће на њихове животе. Природа је немилосрдна, моћна, непокорна, сурова…

Kroz mecavu 2

ЉУДИ – Људи у приповеци, Реља и Вујо, изнемогли су и уморни, малаксали. Неспорна је дивовска снага у Рељи, која је потенцирана коришћеним глагола ради дочаравања његове решености и пркоса: ПОСРЋЕ, ПАДА, УСТАЈЕ, ЗАНОСИ СЕ.

„У њему се бијаше распламсала дивља снага, све му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање”.

Рељин изглед је у потпуном КОНТРАСТУ са Вујиним изгледом.

ЈЕЗИК – ДЕМИНУТИВИ (умањенице) у опису кравице  осликавају јад, муку и сиромаштво двојице рођака:  кравица, рошчићи; светла длака, беличасти кракови… ДИЈАЛОГ је минимално коришћен, јавља се на махове, кроз краће реченице. Истакнута је ПЕРСОНИФИКАЦИЈА: зима је СТЕГЛА, студен БИЈЕ, УЈЕДА, ГРИЗЕ… Сурово звучи и сам опис сурове мећаве: „Јеле БОЛНО шкрипе, вјетрови се ПОМАМНО РАЗБЈЕСНЕЛИ”. Употребом ЛОКАЛИЗАМА још више је истакнут сурови планински предео, везан за одређено подручје:  пометеник, мал, руњав, овршак, биљег, руштрити, љумати, звизг… Поред персонификације, присутна је и ОНОМАТОПЕЈА: звизг, руштрити, шкрипати, хујити… као и ПОРЕЂЕЊЕ: Јака се и бучна мећава диже као да се цела планина из темеља потреса; старац као одваљен од брда…

„Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом (…) Наједном се ненадано задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се и бучна мећава диже, као да се цела планина из темеља потресе (…) Бјесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом (…) Јеле су се љуљале из корена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помаманом бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране… 3вижде ветрови, звижде и урличу…”

Динамика збивања у цитираном тексту постигнута је метафоричном употребом глагола, придева и прилога, а у тексту се јасно препознају ономатопеја и персонификација.

ГЛАГОЛИ – Зима стегла, бије, пржи и као уједа; гризе студен; вихори урлају; вјетрови се смире, стишају; урличу вјетрови; смрчавити, љумати, грабити, стезати, пржити, уједати, гристи, растурити, цвилети, тргнути, накострешити, укочити, најежити се, хујити, ломити, шуштати, промицати, кршити, прштати, пуцати, разлегати, прекрити, забелети, шкрипати, престати, множити, бујати, шуштати, лепршати, цвокотати, застати, беснети, урлати, потресати, кршити, утолити…

ПРИДЕВИ – Бијесни вихори; разљућени вјетрови; луди пркос; побјешњели вјетрови; сувој, оштрој, зимској, промрзлим, стврднуто, накостријешено, снијежне, тешке, црне, планинско, дрхтави, оштри, бијелих, помодрелих, горских, страшну, кобну, леден, немилостан, мрачни, неосвјетљени, мртве, грким, оштре, непрегледној, бескрајној, силне, високе, тешким, зле, врлетне, јака, бучна, страшне, убого, ноћни, бијесни, луди, врели…

Kroz mecavu 3

ПРИЛОЗИ – Љуто забољети, болно шкрипати, жалобитно цвилети, подмукло режати…

ПАЛИЛОГИЈА (понављање речи)

Честа стилска категорија и у говорном и у књижевном језику. На тај начин приповедач (наратор) исказује субјективни став према некој особи или жели нешто да истакне, нагласе, да скрене пажњу. Може се понављати неки члан реченице или цела реченица. Репетиције (понављања) јављају се на почетку, у средини или на крају реченице. Истиче се неко лице или особина или радња или предмет радње, место, начин, време, узрок или количина, тако да се могу понављати субјекат и предикат, атрибут, прилошке одредбе или објекат, а понављања се јављају и у елиптичним реченицама.

У приповеци „Кроз мећаву” више пута се понављају речи у дијалогу између Реље и његовог синовца Вује. Рељино питање „Идеш ли, роде?” постављено је како би Реља проверио дечакову снагу, али и да би га охрабрио на путу кроз сурове снежне планинске сметове. Дечак потврђује да је ту, али да се последњим атомима снаге пробија кроз снежну олују: „Идем, идем!” Друго питање и одговор имају исто функцију: „Моремо ли, Вујо?”, „Моремо, моремо”.

Други пут постављено питање „Идеш ли, роде?” и дечаков одговор „Идем, идем!” јасно показују да је дечак посустао и изнемогао. Вујо је готово немоћан док се тешко пробија кроз снег „посрћући, падајући и устајући”. Његов одговор „Идем, идем” је старчева халуцинација коме се причињава  да чује дечаков глас.

Приповетка се, нажалост, завршава трагично: „Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти”.