Теодосије је српски писац с краја 13. века и почетка 14. века. Био је монах у Хиландару. Могуће је да је његово име било Теодор Граматик. Најпознатији је по овом делу, али је познато и његово дело „Житије Петра Коришког”, као и похвале и службе посвећене Светом Симеону и Светом Сави. Што се тиче овог житија, оно је најзначајније дело српске средњовековне књижевности.

Хиландар

Знаш ли шта је житије? Ако не знаш, а стигнеш до краја овог чланка, сазнаћеш

ОДЛОМАК

Јасно ти је да је Теодосије у овом делу описивао живот Светог Саве. Није заборавио да опише и Растково бекство и његово замонашење. Само дело има више од 150 страна, а завршава се описом чуда која се дешавају на гробу Светог Саве и похвалом њему и  његовом оцу. Теодосије је посебно упечатљиво приказао ликове Савиних родитеља. Судећи по речима Стефана Немање, никада се не би рекло да је реч о владару једне земље. Наравно, упечатљиво је описан и лик младог Растка. Занимљива је и сцена када су чланови потере сазнали да су преварени, посебно што се Растко не види већ се само чује његов глас. Имаш ли идеју због чега се Теодосије одлучио на овакав опис?

Размисли о значењу Савиних речи: „Толико си мудар, а изводиш детињарије. Имајући са собом пук људи у крајевима туђим, високо мудрујеш”. Ако повежеш значења придева МУДАР и глагола МУДРОВАТИ, смисао речи Светог Саве биће ти много јаснији.

Знаш да ово дело припада епици или епској поезији, а по књижевној врсти реч јео житију. Тема одломка везана је за Растков одлазак у манастир. Теодосија је у стварању овог дела водила жеља да овековечи Савин значај за српски народ. Порука је много, али свакако треба истаћи значај светосавља, као и жељу да се благородне Савине речи морају отргнути од заборава. Посебно размисли о значају љубави и праштања.

Хиландар

Што се тиче језичко-стилских карактеристика Теодосијевог приповедања, треба издвојити упечатљив контраст између слике тужења војводе и благородних момака и Савиних речи: „Ако ко остави дом и браћу, жену и децу, богатство и њиве и остало, наслеђе на векове царево небеско”, као и контраст у речима да је дело побожно, али уједно и преварно. Наравно, у делу има и епитета:

• божанствени (младић)
• благородне (речи)
• анђелски (образ)

Размисли о метафоричности израза „окован срцем у мудрости”. Од других стилских средстава треба издвојити и хиперболу. Сложићеш се да је упечатљива реченица у којој се види да слуге до безумља довођаше страдање њихова господара. Обрати пажњу на глаголски облик ‘довођаше’. Надам се да знаш да је реч о имперфекту. Зашто има имперфекта у овом делу? Шта мислиш о томе?

Што се тиче мотива, најупечатљивији су:

• жалост, брига и љубав родитеља
• бекство од куће
• спрега родитељске и божанске љубави

Што се тиче композиционих целина, ред је на тебе

За крај размисли о речима Светог Саве које је упутио војводи. Знаш оне речи о  мудровању у крајевима туђим. Размисли и о његовим речима упућеним Богу:

„Узнећу те, Господе,

јер си ме подигао”.

Књижевне врсте у средњем веку

Епоха средњег века трајала је око 10 векова: од пада Римског царства 476. године до пада Цариграда 1453. године. Ову епоху обележава учвршћивање хришћанства, па је и књижевно стварање било под снажним утицајем цркве и под њеним окриљем. Центри културе и уметности у средњем веку били су манастири. У њима су постојале богате библиотеке са књигама писаним српском редакцијом старословенског језика, а ту су се преписивале и црквене књиге.

Поред књижевне уметности, у њима се развија и цвета и сликарство и архитектура. Што се тиче уметничке књижевности средњег века, она се дели у две групе:

• преводна (бројнија) – делови Старог и Новог завета, богослужбене књиге, хагиографије, апокрифи, црквена поезија, беседе, приповетке и романи
• оригинална – житија, апокрифи, похвале, службе, летописи и родослови

АПОКРИФИ: (апокриф = лажан) Воде порекло из старе јеврејске књижевности. Реч је о варијантама старозаветних прича, али са идејама које се супротстављају званичном црквеном учењу. Апокрифи су блиски народној књижевности.

ЖИТИЈА: Најпопуларнија књижевна врста у српској средњовековној књижевности. Писана су по узору на хагиографије. Представљају животописе владара и црквених поглавара, првенствено из лозе Немањића. Писци житија су:

XIII век

• Житије Светог Симеона, Сава Немањић
• Житије Светог Симеона, Стефан Првовенчани
• Житије Светог Саве, Доментијан
• Житије Светог Саве, Теодосије

XIV век

• Животи краљева и архиепископа српских (Данилов зборник), Архиепископ Данило и његови настављачи

XV век

• Живот Стефана Дечанског, Глигорије Цамблак
• Живот Стефана Лазаревића, Константин Филозоф

Сети се:

Свети Сава је први српски оригинални писац!

Житије Светог Симеона, Сава Немањић

Дело је настало 1208. године у склопу Студеничког типика. Има 12 глава. Није случајно што ово дело има 12 глава, бар у симболичном смислу. Сети се дванаест апостола. У делу се јасно истиче подела на пет целина:

• Манастир Студеница, задужбина Стефана Немање
• Учвршћивање српске земље
• Верско, хришћанско и културно уздизање
• Манастири и цркве широм Рашке
• Одрицање престола у корист Стефана Првовенчаног

Углавном је писано о Симеоновом монашком лику. Стварни биографски подаци из Немањиног живота подређене су његовом одрицању од престола, моћи и величине у овом свету ради небеског царства. Писано је само о последњим, монашким годинама Немањиног живота, док се његов ранији живот помиње само на два места, на почетку дела и на крају.

Чисто ради подсећања. Стефан Немања се замонашио 1195. године у Студеници, а две године касније одлази у Свету Гору. Његове су мошти 1208. године пренете у Студеницу.

Студеница

ПРИПОВЕТКЕ и РОМАНИ: Веома популарна врста у средњем веку. Углавном је реч о преводима или преради дела византиjске или западноевропске књижевности. Интересантно је што су ова дела писана у стиху и углавном се баве световним темама: Роман о Троји, Роман о Александру Великом…

ХАГИОГРАФИЈЕ: (грч. хагиос = свети) Животи светаца и мученика који су у борби за хришћанску веру пострадали у време када је хришћанство било прогоњено.

ХРОНИКЕ и ЛЕТОПИСИ: Написани су бројни историјски списи, а посебно се истиче историја лозе Немањића.

ЦРКВЕНА ПОЕЗИЈА: Најчешће има богослужбени карактер, а у основи ових песама налази се молитва као главни облик комуникације са Богом. У црквено песништво спадају и ПОХВАЛЕ и ПЕСНИЧКЕ ПОСЛАНИЦЕ.

Ако те занима 

У Доментијановим делима: У два тела имали једну вољу (Српско наслеђе)

Задатак

Прочитај текст Ђуре Даничића о средњовековним писцима Доментијану и Теодосију. Подвуци реченицу којом аутор износи став да се Теодосијево дело веома разликује од  Доментијановог.

О овом претерано скромном калуђеру знамо још много мање него о Доментијану. Зна се само то да је он био хиландарски калуђер и да је живео у другој половини XIII века. За своје главно дело, Живот Светога Саве, Теодосије је врло скромно означио у наслову да је „сказано Доментијаном, а списано Теодосијем мнихом”, што је дало повода да се дуго мисли да је Теодосије само обични преписивач Доментијановог дела. Тек доцније се показало да су у праву они који су тврдили да је прерада Доментијановог дела, али прерада у којој не само да „камен на камену није остао” него се оно по својим књижевним квалитетима  може  сматрати  као  потпуно  оригинално  дело.  Његово  причање  је  живо и  лако,  описи  сликовити  и  реалистички,  излагање  природно,  добро  повезано  и  често драматично.

(Из наше књижевности феудалног доба,

 Драгољуб Павловић и Радмила Маринковић)