ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ НОВИЈИХ ВРЕМЕНА

ПЕСМЕ

Сећаш се да смо читали песму:

Почетак буне против дахија

Јасно ти је да и ова песма припада епским народним песмама новијих времена. Епске народне песме новијих времена су настале углавном од 1804. године до 1815. Махом их је испевао Филип Вишњић који је искрено веровао у победу устаника. Ове песме су везане за Први и Други српски устанак и обилују стварним догађајима и личностима. Посебно се у томе истичу песме везане за Први српски устанак, судећи по географским одредницама, дешавањима, конкретним устаницима и биткама. О Другом српском устанку се свакако мање певало. У њему није било толико познатих личности, а ратовало се више мудром политиком Милоша Обреновића него самом борбом. Наравно, народни певач тиме није могао бити посебно надахнут за песничко стваралаштво.

Pesme novijih vremena 1

Милош Обреновић

Најпознатије песме – Први српски устанак:

  • Почетак буне против дахија;
  • Бој на Мишару (1815)
  • Бој на Лозници
  • Бој на Делиграду (1815)
  • Бој на Чокешини

Најпознатије песме – Други српски устанак:

  • Бој на Дубљу
  • Бој на Љубићу

Основне карактеристике епских народних песама старијих времена су:

  • уместо једног јунака јавља се колективни јунак;
  • читав народ је покренут идејама о слободи;
  • помињу се многи јунаци, али ни један није главни;
  • народ је колективни јунак;
  • идеја песама: слављење народних подвига, добијених битака и слободарског духа и заноса;
  • углавном се јавља ретроспективно приповедање…

Пре него што почнемо са анализом песме „Бој на Мишару”, сети се историјских прилика у Србији у то доба.

Подсетник

Београдски везир, паша Хаџи-Мустафа, убијен је 1801. године. Убили су га јањичари који су се одметнули од турске власти. Међу њима су се посебно истицали: Аганлија, Кучук Алија, Мехмед-ага Фочић и Мула Јусуф. Догађај који представља повод за почетак Првог српског устанка јесте сеча кнезова, која се десила јануара 1804. године. Том приликом је убијено око 70 угледних Срба, а међу првима су страдали кнез Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. О почетку устанка су се устаници договорили у Орашцу, у Марићевића јарузи, на Сретење, 15. фебруара 1804. године и за вођу изабрали Ђорђа Петровића Карађорђа. Већ следеће године су Турци побили дахије, али нису успели да постигну договор са Србима. Тако долази до боја на Иванковцу код Ћуприје. Иако је турска војска била јача, Срби су победили.

Исте године су устаници оформили Правитељствујушчи совјет, извршни орган устаничке власти, а један од представника овог тела био је и Прота Матеја Ненадовић. Следеће године, 1. августа 1806, српска војска је победила војску босанског везира Кулин-капетана. Ова се победа сматра највећом и најславнијом победом у Првом српском устанку. Исте године су победили и у борби на Делиграду. До краја године су устаници успели да ослободе цели Београдски пашалук. Три године касније су претрпели пораз код Ниша, на Чегру. Многи су се устаници истакли, а један од познатијих међу њима је свакако Стеван Синђелић. И данас постоји спомен-обележје у Нишу који подсећа на ову неславну битку. Наиме, од посечених глава палих бораца Турци су подигли Ћеле-кулу. Карађорђе је планирао да се ове године састане са црногорским владиком Његошем не би ли се заједничким снагама одупрли надмоћнијем непријатељу.

Три године касније, 1812, следи Букурешки мир склопљен између Русије и Турске. Договорено је да Србија буде аутономна, али да се турска војска врати у Србију. Наравно, Срби нису пристали и борбе се настављају. Годину дана касније следи слом Првог српског устанка. Турци су заузели Србију и осветили се за све своје поразе. Спалили су и опљачкали земљу, а многе Србе су побили или заробили.

Бој на Мишару

Надам се да ти је текст песме углавном јасан, али чисто да те подсетим на значење неких речи:

  • КАДА – жена, супруга
  • ВРАН – црн
  • ХАРАЧ – порез
  • ЋЕСАР – цар, турски главешина
  • ВАЛОВИТА – таласаста

Филип Вишњић је био међу учесницима боја на Мишару и знао је многе податке о њему. Мотив овог боја искористио је за тему много ширег значења од оног које се уочава на први поглед.

Занимљив је Вишњићев приступ овој теми. На самом почетку истиче два врана гаврана као веснике несреће, који се јављају у многим српским народним песмама. Јасно је истакнута драматичност борбе српског народа за слободу уз бројне моралне вредности које се могу јасно уочити. Песма је у дијалошком облику, а дијалог се води између жене Кулин-капетана која представља Турке и два врана гаврана који су очевици боја између Карађорђеве и Кулин-капетанове војске. Кулинова жена ишчекује ратни плен:  мачванске краве и српске робиње, јер је навикла на то. Такође очекује да су убијени Карађорђе, Лука Лазаревић, Стојан Чупић, Милош Поцерац и други. На њену жалост, вести су супротне од њених очекивања и њој само преостаје да проклиње од муке. Занимљиве су њене клетве:

Бео Шапцу, не бјелио се,

већ у живој ватри изгорјео…

Црни Ђорђе, да те бог убије!

На крају и умире. О лику Кулинове каде би се много тога могло рећи. Много говоре о њеној личности и изрази у самој песми:

  • „Цикну као љута гуја…”
  • „Доље паде, горе не устаде и она црче од жалости…”

Мислим да те не треба посебно подсећати на то да човек умире, а животиња цркава, а још мање има потребе да ти кажем да је Филип Вишњић осмислио ово поређење због њене мржње према Србима.

Филип Вишњић у овој песми свим срцем навија за свој народ. Иако је само 15 000 српских војника наспрам турских сто хиљада, не чуди победа Срба. Филип Вишњић поклања пажњу и српским женама. Каже да су оне и као робиње – достојанствене. Јасно је истакнута љубав народног певача према својој земљи и осликано је време Срба и њихове храбрости које потомство мора памтити. Поруке су многобројне:

  • „Рани сина пак шаљи на војску / Србија се умирит не може!”
  • Жеља за слободом већа је од свих сила.
  • Освета и правда су споре, али достижне.
  • Ко губи, има право и да се љути. (народна пословица)
  • Свако зло има и крај.
  • Ничија није до зоре горела.

У песми се помињу следећи географски појмови:

  • Мишар, Шабац, Мачва
  • Дрина
  • Босна, Крајина, Вакуп

Од историјских ликова помињу се: Карађорђе, Јаков Ненадовић, Лука Лазаревић, Јанко Цинцар, Стојан Чупић, Милош Поцерац и поп Смиљанић.

Ђорђе Петровић Карађорђе

Потиче из бројне породице. Рођен је 1762. године у селу Вишевац. Селе се у Тополу после Кочине крајине. Жени се Јеленом, али је принуђен да бежи у Срем. У Срему је био до последњег аустријско-турског рата, у коме је учествовао. Од Кочине крајине до Првог српског устанка два пута одлази у хајдуке. Својом храброшћу и неустрашивошћу врло брзо постаје харамбаша. Нажалост, уместо да се бави ратарством и трговином, због суровости дахија, опет одлази у хајдуке. Постаје готово легенда у Шумадији после убиства неких Турака. После сече кнезова окупио је људе у Орашцу на Сретење, 15. фебруара 1804. године. Постаје предводник побуњеног народа, а за непуних десет година ратовања био је међу првима међу устаницима. Наравно, имао је и противнике. Посебно се истичу међу његовим противницима Јаков Ненадовић и Миленко Стојковић, али је он успео да се избори са њима. О његовој личности се много тога може рећи, посебно о његовој строгости и правдољубивости. Оца Петра је 1786. године жртвовао за отаџбину, а брата Маринка 1816. године како би задовољио правду. Остао је запамћен и по свом јунаштву, али и скромности.

Свакако су најзначајнији стихови ове песме:

Рани сина пак шаљи на војску

Србија се умирит не може!

Њихово значење је јасно. Када се више не нада мужу јер је његова војска потучена на бојишту. Нико не треба више да мисли на брзо и лако сламање српског народа јер је код Срба сазрела одлука о побуни и нико га више не може умирити.

Језичко-стилска анализа

  • АЛТЕРНАЦИЈА н И л – млого
  • АЛТЕРНАЦИЈА ф И п – Вакуп
  • АНАФОРА – Узастопно понављање ЈЕ ЛИ како би се што више истакла осећања.
  • АНАФОРА (понављање на почетку стиха) 

Јесте л’ скоро од доње крајине, 

јесте л’ видли млогу турску војску,

јесте л’ видли мога господара?

  • АПОСТРОФА – Саво, водо валовита, ладна
  • АРХАИЗМИ – сјетовати (саветовати), љуба (супруга, драгана)
  • ГРАДАЦИЈА: богата Мачва, Дрина, Босна, Крајина, Вакуп, кула Кулин-капетана (набрајање иде у обрнутом смеру по величини);

…нити иде, нити ће ти доћи

нит’ се надај, нити га погледај…

  • ЕПИТЕТИ – широкога, бијелога, валовиту, крвавијех, поносне, честиту, љуту, поносне, камените, мрки…
  • ИНВЕРЗИЈА – града бијелога, Крајину љуту, Кулин-капетан, када Кулинова, поља широкога, Србију земљу, Босне поносне, лугу зеленоме
  • КОНТРАСТ (АНТИТЕЗА) – српска и турска војска; погибија Кулин-капетана наспрам живог Карађорђа; победа Србије и пораз Турске у овом боју; пасти и (не) устати; доље и горе
  • МЕТАФОРА – Србија се умирит не може; Крајина љута; два по богу брата; мачванске краве, а не свиње (због муслиманског обичаја); „нешто Турак’ на Саву удари” = пређоше Саву; „ждери, Саво, наше душманине” (клетва); „остаде му злато испрошено”
  • НАБРАЈАЊЕ – набијање на колац, гуљење коже живима, печење на ватри, сечење сабљом, истрзање коњима / набрајање историјских личности / набрајање турских жртава
  • ОБРАЋАЊЕ – Ој, госпођо Кулинова љубо; Туре
  • ОДСУСТВО ГЛАСА х (1836) – уватити, рани, ладна
  • ОНОМАТОПЕЈА – заграктати, цикнути, цвилети
  • ПЕЈОРАТИВИ – ждерати, цркнути (за човека)
  • ПЕРСОНИФИКАЦИЈА – птице беседе, река Сава ждере
  • ПОРЕЂЕЊЕ – Јадикује кано кукавица; Кулинова када цикну као љута гуја; Срби као мрки вуци; када се преврће као ластавица
  • СИМБОЛ – гавран = несрећа
  • СИНОНИМИ – цар и ћесар
  • СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА – питање Кулинове љубе
  • СТАЛНИ БРОЈЕВИ – два врана гаврана, сто хиљада војске, петнаест хиљада Срба, тридесет хиљада Турака…
  • СТАЛНИ ЕПИТЕТИ – два врана гаврана, града бијелога, поља широкога, свијетло оружје, мрки вуци, добри коњи…
  • ХИПЕРБОЛА – крвавијех кљуна до очију и крвавих ногу до кољена; до бога се чује; црче од жалости…

Прота Матеја Ненадовић је у свом делу „Мемоари” писао и о догађајима уочи боја на Мишару:

Сад у логор у Бељин преданимо. Ту је Кара-Ђорђе, љутит, слабо с ким говори, све ћути. Док му нешто писар његов, ваљда је скривио, он ђипи, пак ти мога Стеву батином, нико не сме да се прикучи да моли, а од њега се не отима. Док већ у неко доба потрчасмо молити и Стеву отурисмо, те побеже, а он крџалинку довати да убије, а Стева се умеша у војнике и тако се спасе. Сад сва и војска и војводе и капетани гледају то, и један с другим шапће: „Јој, брате, кад он од свога момка и писара тако ради, ја шта ће од нас ако скривимо бити”. Уђе слога, и да је рекао онда: ајте сви на Саву да прегазите ту се не би смео наћи један који не би на Саву нагазио, а то ли на Мишарско поље.

О боју на Мишару писао је и Леополд Ранке у сарадњи са Вуком Караџићем у делу „Српска револуција”:

Било је то почетком августа 1806. године када су се огледале те две војске. У ноћ пред битку послао је Карађорђе своје коњанике у оближњу шуму да при првом пуцњу, али не раније, ударе на непријатеља с леђа. У шанцу је наредио да се не пуца док Турци не приђу тако близу да се више не може промашити. У зору се сераскер подигао са свом својом силом из табора пред Шапцем; најхрабрији босански бегови носили су заставе пред војском. Мирно, са напуњеним пушкама, чекали су их Срби. Тек кад су Турци дошли у домашај српских пушака, Карађорђе је дао знак. Сви из првог реда су нишанили и погодили, како то стрелци кажу, сви у месо; заставе су попадале; велику збрку направили су топови. Како су одмах затим дојурили коњаници с леђа и почели да туку, а Карађорђе отворио шанац и са пешацима упао у непријатељске редове, код Турака је одмах завладао неред и њихов пораз био је запечаћен.

Најзначајнији предводници Турака, Синан-паша из Горажда, капетан из Дервенте, сам сераскер Кулин, изгинули су; ту је најзад погинуо и капетан Мехмед са два сина; цвет Босне изгинуо је са заставама. Срби скоро нису имали губитака. Само је храбри поп Лука Лазаревић, и сувише смело гонећи Турке, тешко рањен. А Турци су толико настрадали да су њихови вођи, колико их је још било, још исте ноћи решили да један део своје војске склоне у Шабац, а остале одмах да воде преко Дрине. Али, то повлачење их је коштало не мање него битка. У шуми Китогу, док су се повлачили у четама, нападнути су са свих страна. Одузет им је богат плен и све робље које још нису били пребацили преко Дрине. Ту је Милош од Поцерја задобио Кулинову сабљу, најсјајнији знак победе; ослободио је војску и вратио је кући.

Занимљивости из „Политикиног забавника”

Пре него што прочиташ песму „Три сужња”, прочитај шта је написао Јован Деретић у својој „Краткој историји српске књижевности” о епским народним песмама које се везују за ослобођење Црне Горе:

Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу”, како их је назвао Вук, певају о борбама с Турцима у 18. столећу и у првој половини 19. века у Црној Гори, Херцеговини и Србији. Међу њима посебну целину чине песме о устанку у Србији почетком 19. века. Највише има црногорских песама, које се издвајају не само по темама него и по својим уметничким својствима тако да чине посебан тип у оквиру наше усмене епике. У највећем броју, те песме говоре о месним, племенским или појединачним сукобима с Турцима, о турским пљачкашким походима у црногорска брда ради наплате харача, о отмицама и одбрани стада (песме о „ударима на овце” чине једну од највећих и најособенијих тематских скупина у црногорском циклусу), о хајдуковању и четовању, о међуплеменским зађевицама и сукобима, о јуначким осветама (о тој су теми неке од најбољих црногорских песама: „Перовић Батрић”, „Три сужња”). Локалне по догађајима и личностима о којима су певале, те су песме ретко прелазиле племенске границе (свако племе имало је своју традицију и своју племенску епику), а унутар тих граница оне су живеле као најважнији део усмене народне хронике, и уједно као изванредни примери чојства и јунаштва, које су истакнути појединци – у тешким, драматичним тренуцима за себе – дали своме племену, примери које после њихови саплеменици чувају и спомињу као драгоцено предачко завештање. Једноставне у начину обраде грађе, шкрте у развијању радње и у описима, без изразитих епских ликова (чобанин-витез Никац од Ровина један је од ретких јунака који су закорачили из епске хронике у епску легенду), оскудне у стилским средствима, без високих уметничких домета старије епике – нове црногорске песме одликују се документарном тачношћу и трезвеним реализмом (Вук је приметио да у њима има „више историје него поезије”, а Његош је хвалио њихову историјску „точност”). Те песме краси особени херојско-патријархални морал, у коме је дошао до израза начин живота и схватања црногорског племенског друштва.

Три сужња

Анализу ове песме можеш прочитати на страни Боске.рс > Три сужња.

У случају да ти је радозналост једна од карактерних особина, прочитај и песму:

Бој на Чокешини

Године 1804. године огласио се стиховима и Доситеј Обрадовић:

ВОСТАНИ, СЕРБИЈЕ

Востани Сербије! Востани царице!
И дај чедом твојим видет твоје лице.
Обрати серца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Ти воздигни твоју царску главу горе,
Да те опет позна и земља и море.
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.

Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Теби сад помаже и небесна воља
И сад ти се показује и судбина боља.
Сви ближњи твоји теби добра желе
И даљни се народи твом добру веселе.

Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала.
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

ЗА ЧИТАЊЕ И УЖИВАЊЕ

(Политикин забавник)

Нешто о српском националном карактеру, Милутин Гарашанин