Иронија

Ова реч потиче од грчке речи eironeja што значи претварање. Овом стилском фигуром се речима даје супротан смисао од онога који имају у свом основном значењу. Иронија се у говору истиче посебном интонацијом, а у писању обично стоји између наводника. Честа је и у свакодневним приликама. Обрати пажњу:

• Да, добричина си ти!
• Како си паметан!

Јасно је да је у првом примеру реч о лошем човеку који је далеко од добричине, а у другом примеру је особа о којој је реч – глупа.

• Он је „јуначина”.

Јасно је да је реч о кукавици и плашљивој особи.

ПРИМЕР:

О, добре царевине, крст јој љубим! … Брате, кнеже, врати та три воринта царевини. Право ће бити и богу и људима да то царевина узме себи ко неку награду, јер је мене од напасти ослободила!

(„Јазавац пред судом”, Петар Кочић)

ПРИМЕР:

Лијепо ли ова сабља чита,

дивно ли нас данас разговори!

Аманати, ђе научи тако,

јесу ли те у Мљетке шиљали?

(Поп Мићо једва сриче слова, а кнез Јанко иронично говори о његовом ‘читању’.)

(„Горски вијенац”, Петар Петровић Његош)

ПРИМЕР:

Добар дан, песниче!

(„Мртво море”, Радоје Домановић)