Трећи школски писмени задатак

• НА ПУСТОМ ОСТРВУ

Једног дана, потпуно неочекивано, доспео сам на једно пусто острво усред отвореног океана, сам самцијат. Без икаквог начина за бег са њега! Само ја. И неколико комада нечега што је узбуркана вода изнела на пешчану обалу.

Острво је на први поглед изгледало мирно и ненасељено, али сам се ипак уплашио због помисли да нисам сам и да на мене вребају опасне дивље звери. Да бих се како-тако оријентисао на острву, кренуо сам уз обалу не бих ли пронашао склониште, храну и воду. И место где ћу размислити о предстојећим данима. Ноћ је полако заузимала своје место, а донела ми је и спасење, бар за први дан. Пронашао сам угодно место да се сакријем и преживим прву ноћ. Јутро ми је донело главобољу и једну идеју. Сетио сам се оних чудних ствари разбацаних по води. Усред мрачне шуме успео сам да направим какво-такво склониште од онога што сам успео да довучем на обалу. Веровао сам да ће ме густа шума сакрити и заштитити од било какве опасности. Стомак је почео да тражи своје, а грло ме је немилице опомињало да сам већ дуго без капи воде. Тражећи било шта што бих појео, наишао сам на велико дрво пуно јабука. Тог момента сам схватио да постоје велике шансе да преживим. Иако је острво било пусто и деловало да је неплодно, уверио сам се да и на њему постоје какви-такви услови за живот. Брао сам јабуке да бих утолио глад и жеђ, а онда одлучио да се опустим. Од нервирања не бих добио ништа, али од одморне главе сам већ много тога могао да очекујем. И био сам у праву. Уморне моје очи нису могле да верују. Видео сам брод у даљини који је, знао сам, ишао да баш мене спаси. Убрзо сам слушао капетана који је разговарао са мном као са чланом посаде док смо ишли преко великог плавог океана ка кући која ми је тако, тако недостајала.

Неколико дана сам био у кожи Робинсона Крусоа. И схватио сам да никад не бих желео да ми се нешто такво стварно деси. Много  ми је јасније како је он издржао сва искушења на пустом острву, али на сву моју срећу – моје пусто острво је било само у мојој глави.

Ђорђе С. 5/2

(шк. 2013/2014.)

• НАУЧИЛА МЕ ЈЕ МИОНА

Читајући Глишићеву приповетку „Прва бразда”, упознала сам Миону, мајку која ме је навела да размишљам, али и да учим од ње. Ова храбра жена сигурно тако утиче на све читаоце. Дубина њеног лика не може оставити никога равнодушним.

Цела приповетка је обојена топлином и најдубљим осећањима која могу имати само часни и поштени људи. Готово сваком речју је приказана Миона храброст. Смело је корачала кроз живот самохране мајке са троје деце. Упорношћу и истрајношћу победила је све невоље и бриге. Вредно је радила како би својој деци обезбедила бољи живот. Била је попут штита који их је чувао од свих невоља. Њена достојанствена природа јој није допустила да напусти породичног огњиште. Око њега је окупљала своје птиће, учећи их животу. Иако је дане проводила на селу, њен дух је одисао знањем и снагом образоване, начитане жене. Упереног погледа у бољу будућност, дала је својој деци највреднији поклон – образовање.

Размишљам о овој жени и схватам да је и мени много дала. Научила ме је да је у животу најважнија породица. Све се може подразумевати, али породица не. Породица је та с којом делимо и срећу и тугу. Само нам са њима нико ништа не може. Миона ме је још уверила да се радом и трудом и бескрајном вером може остварити сваки циљ. И још ме је нечему научила. Научила ме је да никада не одустајем, али и да будем одговорна и поштујем друге. И сада знам да је најважније што би свако требало да има управо несебична љубав и доброта. Миона је једна племенита жена. Надам се да ћу, кад одрастем, бити добар човек као што је она.

Нађа П. 5/2

(шк. 2013/2014.)

• КЊИЖЕВНИ ЛИК КОЈИ БУДИ ОСЕЋАЊА ЗА ЛЕПО, ДОБРО И ПЛЕМЕНИТО