Порекло језика

ЈЕЗИЧКА ПОРОДИЦА – сви језици истог порекла; предак тим језицима је заједнички.

ПРАИНДОЕВРОПСКИ ЈЕЗИК – настао негде у источној Европи или западној Азији око 3. миленијума пре нове ере > италска (романска), германска, словенска, балтичка, индијска, келтска… као и појединачни језици (грчки, албански, јерменски).

ПРАСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК – предак свих словенских језика (па и српског . Коришћен је до расељавања Словена по пространствима „Велике европске низије”, тачније, до 4. века пре нове ере, када се јављају велике сеобе народа. Расељавањем су језици добијали своја локална обележја – покрајински говори или дијалекти. Разлога за сеобе Словена је више:

-       Бавили су се сточарством и земљорањом те им је била потребна плодна земља.

-       Пронела се вест о доласку освајача Хуна.

ЦРНОРИЗАЦ ХРАБАР

Најстарија филолошка расправа (трактат) – О ПИСМЕНАХ

Ни вековима после сеоба Словени нису створили писменост. Зарезивали су прутове „рабоше” и тако бележили дугове или нешто друго што је требало упамтити. Словени су били неписмени. О томе сведочи трактат или прва филолошка расправа на словенском језику, писана ћирилицом, „О писменима” (О словима), у оригиналу „О писменах”, с краја деветог или почетком десетог века – Црноризац (калуђер) Храбар. Зато о животу Словена сазнајемо до тог доба само из грчких латинских рукописа историчара.

Словени су се поделили у ТРИ ГРУПЕ и отишли на југ, запад и исток Европе.

Не зна се тачно одакле су Словени кренули на Балкан (неки сматрају из Пољске и Галиције, али већина се слаже да су дошли са простора између Карпата, Кавказа и Урала), али се сви слажу да су се на Балканско полуострво доселили у 6. и 7. веку. Населили су територије између Источног римског царства (Византија) и некадашњег Западног римског царства (Франачка држава и неке германске земље). Најјужније су отишли Јужни Словени (простор Македоније и Егејског приморја, дакле, што је од Солуна до Цариграда). Током 5. и 6. века задржали су се у Панонији и данашњој Руминији, а тек су се током 6. и 7. века преселили на Балкан. Сеобе су се до 8. века углавном завршиле.

Јасно је да су ови језици подељени према географском становишту, али су међусобно блиски. Говорници словенских језика се много лакше споразумевају међусобно него са другим индоевропским народима.

— — — — —

СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

-       припадао јужнословенским језицима

-       заједнички језик свих Словена од 9. до 11. века

-       први књижевни језик свих Словена

-       први писани језик

-  настао због потребе Словена за књижевним и богослужбеним језиком

-       нико није говорио овим језиком; служио је само за писање и користио се у богослужењу

-       основа овог језика – говор Словена из околине Солуна, одакле су пореклом Ћирило и Методије (зато припада групи јужнословенских језика и зато су га најбоље разумели Јужни Словени)

-       канонизовани језик, тј. није се смео мењати

— — — — —

Преузми ПОДСЕТНИК 

— — — — —

СЛОВЕНИ

ЕТИМОЛОГИЈА – део науке о језику који проучава порекло и значење речи.

ПРВО ЕТИМОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ

СЛОВЕНИ < од глагола СЛАВИТИ који је некада значио „говор оних који се међусобно разумеју” или „бити на гласу”.

СЛОВЕНИ < од именице СЛОВО која је некада означавала реч, а данас значи говор или беседа. Словени су „словили” међу другим народима као народ који је „словио и певао”.

ДРУГО ЕТИМОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ

СЛОВЕНИ < од речи СЛИВ и имена неких река у подручјима која су везана за Словене: Сливница, Славица, из чега следи да је прадомовина Словена била БОГАТА ВОДАМА И РЕКАМА.

— — — — —

Словени су живели у племенима. Били су високи и плави, вредни радници и одлични ратници. Германи и Римљани их звали „вендима” – становници мочварних крајева који живе око језера и река. Носили су богато везену одећу, шубаре од крзна, клобуку (од турског, калпак) или чапку. Њихове тунике су биле украшене орнаментима, слично као и чакшире које су имале орнаменте са стране и по ободу ногавица. Важан део одеће им је био крзно због оштрих зимских услова у којима су живели. На ногама су имали кожне опанке који су били подигнутих крајева и везивани око ногу, а плетену обућу од лике називали су опутама. После 10. века помињу се чизме (источњачког порекла).

Мушкарци су имали  густе несечене косе до рамена или су потпуно  бријали главе (као Угри). Девојке су ишле гологлаве, док су удате жене покривале косу велом или капом.

Ратници су били наоружани кратким копљем, мачем са двоструком оштрицом или кривом сабљом турско-татарског порекла, кратким и дугим ножевима, луком и стрелама и праћком. Штитови су им прво били овалног облика,  а касније издужени и тежи, прављени од метала или дрвета и пресвучени кожом. Од опсадних справа служили су се овном.

Стари Словени су били пагани, многобошци, а врховно божанство им је био бог Перун, громовник, а били су им значајни и други богови: Весна, Сварун, Световид, Триглав, Дајбог, Даждбог…

— — — — —